Strancima milioni, a nama minimalac

Lokalna samouprava u Rumi pompezno najavljuje otvaranje firme “Hačinson” tokom januara ove godine. U pitanju je francuska firma koja će se baviti proizvodnjom gumenih creva za rashladne uređaje. Sam premijer je u skupštini izjavio da se “strašno obraduje” kad vidi da je račun u Rumi u plusu i da sad imamo pet fabrika, a nismo imali ni jednu (na stranu što ovo nije istina). Građani sami mogu da provere po svojim novčanicima da li žive bolje ili je situacija sve gora i gora za sve, osim za partijske poltrone i “biznismene” bliske vlasti.

Obećano je da će firma “Hačinson” u Rumi otvoriti novih 200 radnih mesta. Već viđeno, to će većinom biti radnici na minimalcu. Prema podacima sa opštinskog sajta, opština će u ovu investiciju uložiti (čitaj: pokloniti investitoru) oko 15 miliona dinara našeg novca, za prilazni put, vodovod i kanalizaciju. Takođe, Vlada Republike Srbije uložiće (čitaj: pokloniti investitoru) 926 hiljada evra za izgradnju prečistača. Uz to, treba imati u vidu i subvenciju od već standardnih 9 hiljada evra po radnom mestu za strane investitore, ukupno milion i osamsto hiljada evra. To su podaci koji se mogu pronaći na internetu. Kad (i ako) budemo imali uvid u potpisani ugovor, moći ćemo dalje da komentarišemo. Kako stoje stvari, opština će dati oko 14 hiljada evra po radnom mestu našeg novca stranom investitoru da bi zaposlio 200 ljudi na minimalcu, i to se predstavlja kao “veliki uspeh lokalne samouprave”. Gde je tu logika? Racionalan čovek u svemu ovom ne može da nađe logično objašnjenje, osim da je u pitanju lov u mutnom.

Pokret “Dosta je bilo” poziva organe Opštine Ruma, ako je ugovor toliko dobar, da ga slobodno objave u celosti na sajtu opštine. Neka se pohvale svojim uspehom. I taj ugovor, i ostale ugovore kojim su dovođeni strani investitori da drže naše radnike na minimalcu i za to dobijaju ogromne svote od samih građana Srbije (nepalski proivođač testenine, kinesko-danska fabrika memorijske pene i ostali). Kad smo već kod toga, mogu i da objave sistematizaciju svih radnih mesta u opštinskim javnim preduzećima i opštinskoj upravi. Da se vidi ko je zaposlen na kom radnom mestu, sa kojom završenom školom i koji se mesečni učinak očekuje od njega. Neka građani vide koga plaćaju od svog poreza. To se zove princip potpune transparentnosti, prvo i osnovno načelo Pokreta Dosta je bilo. Ovo je jedini lek za korupciju. Dok god postoje ugovori koji se sklanjaju od očiju javnosti, dok god se rodbina i partijska mašinerija sa kupljenim diplomama guraju u javna preduzeća, a da se za to nikome ne odgovara, korupcija će cvetati. Treba biti pošten i reći da je ova vlast samo preuzela i usavršila parazitski sistem koji je stvorila Demokratska stranka i Boris Tadić (koji i dalje praktikuje Bojan Pajtić u pokrajinskoj vlasti).

U isto vreme, dok se stranim investitorima poklanja novac da bi profit koji ostvare izneli iz Srbije, domaćoj privredi se nameću svi mogući i nemogući nameti. Važno je reći da porodične firme čine kičmu domaće privrede i zapošljavaju oko milion i šeststo hiljada radnika. Država zapošljava 700 hiljada ljudi, srednja i velika privatna preduzeća oko 300 hiljada ljudi. Upravo ovom pogrešnom politikom se uništava porodični sektor koji je najveći poslodavac, namećući im nerazumno visoke namete. Ne samo privredi, nego i “običnim građanima”. Jedan primer je porez za odvodnjavanje. Koji su to kapitalni radovi na odvodnjavanju rađeni u rumskoj opštini, a da nisu mogli biti plaćeni iz budžeta opštine, nego se moralo dodatno otimati od građana? Podsetićemo, iz budžeta opštine je plaćen prilazni put i infrastruktura za stranu firmu “Hačinson”. Za firmu koja će profit izneti iz Srbije… Ove pogubne subvencije strancima treba potpuno ukinuti, i samim tim smanjiti poresko opterećenje na domaću privredu.

Neko će reći: “Pa, bolje i takva radna mesta, nego ništa”. To nije dobar način razmišljanja, jer dok plaćamo strancima da ovde otvaraju svoje fabrike, u isto vreme naša preduzeća se zatvaraju pod teretom sve većih nameta. Tako gubimo kvalitetna radna mesta u domaćem privatnom sektoru i postajemo zemlja jeftine radne snage. Već se događa da firme iz Kine i Vijetnama prebacuju proizvodnju u Srbiju (ili na primer iz Nepala, kao u našoj opštini), jer ovde mogu manje da plaćaju radnike. Da li je to budućnost koju želimo za nas i našu decu? Sa ovakvom “dinamičnom” stopom razvoja privrede od 2 % godišnje, biće nam potrebno 40 godina da prosečnu platu povećamo sa 350 evra na 700 evra. Poražavajuće.
Osećaj nemoći i apatije je dominantan među građanima. Podrška vladajućoj kliki nije toliko velika kako se predstavlja u režimskim medijima. Pozivamo sve ljude koji nisu uprljali obraz u partijsko-parazitskom sistemu da nam se pridruže. Stvari se neće promeniti same od sebe.

Boris Šikić
koordinator Pokreta Dosta je bilo – Saša Radulović za Rumu