Ауторски текст Политика

Изборна Стратегија

О суштинском проблему ДС, неограђивању од своје лоше политике, како вербалном, тако и практичном где врши власт, сам већ писао. Ситуација није нешто посебно боља ни у јануару 2016. године, тамо где ДС врши власт влада се слично начину на који власт врши СНС. Вербално је ситуација много боља, не у смислу да се ДС покајао, већ да обећава неке ствари које није хтео да уради 4 године у Војводини. Додуше могуће је да су му партнери били донекле сметња, али да је код њих постојала јасна воља тешко да би их могли у томе стопирати. Како било, они су из моје визуре истинска опозиција Вучићу и СНС као политичким противницима и прилично лажни противници система који је Вучић преузео од ДС и усавршио га. Међутим, то је на бирачима да просуде, у условима ограничене доступности информација, у медијском мраку који је такође изум ДС.

aleksandar stevanovic

Тема мог поста је стратегија. Вучић ће сигурно расписати изборе (то јест, ја да сам Вучић бих то сигурно урадио) јер ће на крилима његовог култа личности најчешће потпуно опскурни и неспособни локални руководиоци СНС добити ветар у леђа и тиме ће се избећи да СНС доживи фијаско на локалу (када истовремено имате преко 170 локалних избора не можете сву страначку силу користити као у Медвеђи, Мионици, Мајданпеку или Лучанима, на пример). Други разлог је то што неке људе можете обмањивати само неко време и што је консеквентно једини правац рејтинга СНС на ниже, с тим што је СНС због своје искључивости дошао у позицију да за њих сваки резултат испод 40% представља почетак распада странке.

Дакле имамо СНС за који гласа половина опредељених бирача који ће изаћи на изборе. Једнак је број оних који гласају за СНС и оних који су неопредељени или неће да кажу за кога гласају, а који ће гласати. На овим изборима пред опозицијом је изузетан изазов, а то је како спречити СНС да сам има више од 50% посланика јер сваки други повољнији резултат је мало вероватан. При излазности од 3,6 милиона бирача, не постоји ни минимална шанса да СНС не оствари 125+ посланика, чак и када би се опозиција консолидовала на начин да свака од потенцијалних листи сигурно прелази цензус. Ту се поставља питање шта опозиција која жели да буде власт, а не будућа опозиција треба да уради. Прво и суштинско питање је излазност. Излазност од преко 4,1 милиона гласача би могла да спусти број посланика СНС испод 125, под условом да се не расипају опозициони гласови. Међутим, право питање је ко може извести апстиненте да гласају. Како да људи који су некада гласали за ДС, ЛДП, ДСС, УРС у раним фазама, изађу из резигнације? Одговор је тако што ће добити оно што траже, а то је слога у опозицији и нове политике и људе, који су понајпре у новој идеолошки хетерогеној опозицији (ДЈБ, Левица, Двери & ДСС). Ја бих рекао да бирачи желе нову парадигму, која је суштински заокрет.

Залагање ДС да буде стожер окупљања (идеја СДС и ЛДП је потпуно нереална и око њих се нико неће окупити осим ЛСВ ако процене да тројка потпуно сигурно заједно прелази цензус) је залагање да више од половине од 500.000 несигурних апстинената остане код куће. То је такође директно залагање да у наредној скупштини имамо нешто јачу опозицију, али без неког посебног кредибилитета која чека на исти начин као што је годинама чекао СРС/СНС да се бирачима власт толико смучи да буду спремни да изаберу било кога. Та стратегија је инфериорна јер оставља СНС да влада на крилима сопствене памети и способности што ће Србију до краја њиховог новог мандата у потпуности урушити, врло вероватно и непоправљиво. Ако нешто СНС жели то је да му ДС буде главна опозиција и да их до миле воље користи као врећу за ударање. Отуда и толико пажње које позиви ДС (и комби странака око исте) имају у јавности, иако је и за сам ДС врло упитно да ли ће прећи цензус ако би сам изашао на изборе. У случају да буде окупљања око ДС, где је уствари ДС у коалицији сам са собом, опозиција иде у више колона, стара опозиција у најмање две, а нова опозиција у две или три колоне. Излазност се тешко може довољно подићи, постоји ризик код свих листи да не прођу у парламент, а сателит СНС, СРС, улази у парламент. Резултат је да Вучић вероватно има апсолутну већину, иако ће овај пут у теорији сам СНС имати мање од 125 посланика због многобројних странака које шлепају са собом. За нову опозицију је онда дугорочно боље да се на изборима фокусира на то да стара опозиција иде у пензију јер јој то затвара један фронт.

Боља стратегија је да опозиција нађе начина за цивилизацијско повлачење црте, које укључује да су на страни цивилизације они који су за јавно вршење јавне власти, против партијског запошљавања и буразерске економије, против субвенција страним фирмама, за подршку домаћим МСП кроз ниже порезе. Кредибилитет за вођење таквог исцртавања имају они који нису створили систем какав имамо данас, а на старој опозицији која жели да буде део решења, а не део чекања да се све распадне је да покаже тамо где је у власти да жели да ради другачије и да жели да прихвати где јој је место. На зато што неко не воли људе из ДС или Нове, него зато што они не могу мотивисати апстиненте овакви какви су. Нова политчка сцена може само да буде креирана од новог центра (ДЈБ), нове левице (Левица Србије) и нове деснице (Двери и ДСС), јер су идеолошке разлике минорне када се успореде са цивилизацијским разликама о схватању државе и места политчких актера. Ови процеси су одмакли и три колоне нове опозиције већ сада имају барем 12-15% сигурних гласача, што је респектабилно, али ризично за прелазак цензуса и политички недовољно јако. Уз подвлачење јасне цивилизацијске разлике, то постаје стварни потенцијал од преко 20%, за разлику од непостојећег потенцијала ДС. Парадоксално, у рукама ДС је питање да ли ће СНС имати 125+ посланика или не, али то зависи од њихове способности не да воде, него да следе и да кроз слеђење делају тако да су им речи и поступци истоветни. У случају слеђења, потенцијал иде на преко 25%, што је уз остављање СРС испод цензуса чини ирелевантним да ли ће ЛДП-СДС прећи цензус или не. И ту ћемо имати промену игре, односно извесност да нећемо имати грогирану владу која одлаже свој крај колико може и прави огромну штету, него нове изборе веома брзо након ових у априлу. У идеалном случају добре кампање, могуће је да СНС крене стопама свих оних који су расписивали изборе када им није време.

Александар Стевановић
потпредседник покрета “Доста је било – Саша Радуловић”

Извор: Блог “Тржишно решење”

 

Ознаке
Александар Стевановић

Александар Стевановић

Дипломирани економиста и економски консултант последњих девет година. У свом раду се нарочито фокусира на мала и средња предузећа и снажно подржава изградњу институција, успоставу функционалне тржишне привреде под владавином права уз минимално државно мешање и јавну потрошњу.

По образовању економиста са две мастер дипломе из Транзиције и реконструкције и Политичке теорије и праксе демократије.

Радио као саветник Министра привреде, Уније послодаваца Србије, Удружења малих и средњих предузећа и предузетника, Фонда за отворено друштво, Међународне организације рада, NALED-a, GIZ, HELP, USAID, Сталне конференције градова и општина, Фондације Фридрих Науман, ЕLDR, Амбасадора Државе Израел, Save the Children итд.

Коментариши

Кликни овде да поставиш коментар