Отаџбина се брани културом

У оним малобројним текстовима који у овом мрклом медијском мраку успевају да допру до јавности – уколико, наравно, не величају наводни запањујући напредак и развој и сваколике незапамћене историјске успехе земље Србије – углавном се помиње узнемирујуће задуживање земље, катастрофално стање наше привреде и штетни уговори и закони. Не кажем да сам баш усхићена тиме али мислим да постоји нешто још важније и, нећете веровати, још горе и погубније, о чему се далеко мање говори: систематско уништавање наше културе.

^{Foto: Манастир Градац, XIII век, задужбина Јелене Анжујске, супруге српског краља Стефана Уроша I}

Преплављеност медијске сцене бесловесно затупљујућим ријалити програмима против којих се свеснији и образованији део јавности буни или пак запањујућа популарност садржаја који само формом личе на књиге мада вредностима и квалитетом остају далеко испод нивоа кувара и телефонских именика, срамне и простачке доскочице људи из врха власти ове државе, сечење бадњака са заштићеног храста, бацање читаве збирке грамофонских плоча некада култног радија Студија Б у контејнер, само су врх огромног леденог брега „свеопштег куловлука који се устоличава“, како је пре неколико дана рекао Драган Бјелогрлић. Затрпавање ранохришћанске базилике и потапање ваљевске Грачанице (при чему и једно и друго здање, ако то уопште треба наглашавати, сасвим независно од вере, имају значај прворазредних културних споменика што, замислите, значи да уопште не морате бити православци, па чак ни верници да бисте имали све разлоге да их браните и чувате као очи у глави) само су мајушни, видљиви део потпуног урушавања, може се слободно рећи и затирања, српске културе и традиције. А колико год да су привреда и производња важни и насушни, култура је бар једнако важна ако не и важнија, јер чини саму суштину националног бића и идентитета једног народа.

Појам културе нераскидиво је везан за нацију, али и за саму људску цивилизацију а посебно за уређено друштво коме тежимо. Све развијене земље на које толико желимо да се угледамо, познате су и препознатљиве пре свега по својим културним обележјима. Сви славни државници били су свесни значаја културе који посебно у кризним тренуцима постаје још већи. Зато одбрана културне баштине као суштине националног идентитета има посебан значај. Национална култура је синоним земље и државе. Свима је познат пример да се, рецимо, СФР Југославија или такозвана „друга Југославија“, као релативно краткотрајна историјска творевина пре свега данас памти по музици која је постала њен симбол, синоним и најпозитивнија традиција која и данас повезује многе који су ову државу волели и који су у њој живели. Културна баштина Србије изванредно је богата, међутим,  о њој у Србији данас готово нико не размишља. Чак и чувених средњовековних манастира сетимо се  практично само када се помене пријем Косова у Унеско, по старом лошем обичају да вредност најдрагоценијих ствари схватамо тек када запрети опасност да их изгубимо. О свему ономе пак што наша изузетно богата национална култура подразумева, требало би размишљати на време, јер ако изгубимо културни идентитет, неће нам остати бог зна шта што би вредело чувати и бранити. При том уопште нећу ни да помињем да се у Србији тренутно врши или бар припрема распродаја свега и свачега до воде и земље (за ваздух заправо нисам сасвим сигурна, али верујем да ће и он доћи на ред).

Оскудица културе у Србији није ништа ново. Још је Карађорђе говорио да Србија има довољно храбрих људи да је бране, али да нема довољно учених који би је водили напред. То је највероватније и разлог због којег наша земља без обзира на огромну храброст, пожртвовање и јунаштво многих својих грађана веома тешко напредује. Наравно, уништавање културе и традиције одувек је одлично служило и служи фалсификовању историје а самим тим и садашњости, које се у Србији већ дуги низ година готово непрестано спроводи. Због свега тога, Србија вапи за културом. Да бисмо могли да се боримо за оно што нашој отаџбини највише недостаје, неопходно је пре свега да постанемо свесни важности културе и културне традиције и свега што она подразумева. Култура се не може бранити и ширити празним паролама и површним и јефтиним медијским кампањама, већ мора да представља свестан и свакодневан труд и тежњу да у сваком (и материјалном и духовном) погледу обогатимо и оплеменимо своје окружење и тако почнемо да живимо управо као оне земље и народи који су одавно схватили значај културе и негују је у свом свакодневном животу. Из нашег окружења, напротив, култура у свим својим облицима и видовима све брже нестаје пред поплавом некултуре, простаклука и неваспитања док, како рече Басара, „ураган простаклука пустоши Србију“.

Познати песник Љубивоје Ршумовић је још пре много година у чувеној песми Домовина се брани лепотом рекао да се домовина брани књигом и песмом, чашћу и знањем – и лепим васпитањем. Иако тога у нашем окружењу никад није било напретек, сада оскудица свега побројаног већ буквално поприма размере катастрофе. Уколико не успемо да сачувамо и одбранимо те елементарне претпоставке културе и људскости, сви наши остали напори и резултати могли би бити узалудни и обесмишљени. Они којима је култура небитна и страна никада не могу кренути путем истинског напретка. Управо су ученост и култура оно што нам је неопходно да Србију коначно поведемо у бољем правцу.

Александра Чабраја

Чланица савета за културу покрета “Доста је било – Саша Радуловић”