Развој и напредак једне модерне државе и њена демократизација није могућа без активног учешћа цивилног (грађанског) друштва.
Грађанско друштво у најширем смислу обухвата све оне организације које се баве општим добром, иза којих не стоји ауторитет државе и истовремено немају примарни економски интерес.
Код нас су најчешће као организације цивилног друштва препозната удружења (грађана) тј. невладине организације, које и представљају најмасовнији облик организовања унутар цивилног друштва. Оно што је мање познато је да цивилно друштво обухвата и многе друге облике организовања као што су: синдикати, друштвени покрети, фондације, задужбине, верске заједнице…
Иако у Србији постоји дуга историја организација цивилног друштва, чији је један од најсветлијих примера Матица српска, основана пре скоро два века 1826. године, један од услова које ће Србија морати да испуни на свом путу ка породици земаља чланица Европске уније јесте и подршка развоју цивилног друштва и његово укључивање у процес преговора и доношења одлука.
Иако би на многе позитивне друштвене промене чекали много дуже да није било проактивних и посвећених организација цивилног друштва, захваљујући нетранспарентном доношењу одлука и директном политичком утицају код доделе финансијских средстава, данас велики број грађана има одбојан став према удружењима (грађана). Овоме је допринела и велика медијска прича о аферама у којима су учествовале поједина удружења и фондације. Најчешће су те афере биле спиноване.
Последње две године сведоци смо великог броја афера око конкурса за доделу буџетског новца организацијама цивилног друштва на свим нивоима, од републичког и покрајинског, до градског и општинског. Све ове афере имају заједнички именилац, а то је недостатак транспаретности и јасних критеријума за одабир организација и пројеката које ће добити подршку, као и директан утицај владајућих структура на избор. Овакво стање најбоље илуструје пословица “Ко ближе ватри, боље се огреје” тако да ни не чуди што организације, које предводе чланови партија или чланови њихових породица добијају највећу подршку.
Организације које се противе оваквом трошењу буџетских средстава и захтевају транспарентност рада конкурсне комисије, пројеката и постигнутих резултата, изложене су директним притисцима, претњама и ускраћивању било какве подршке од стране доносиоца одлука.
Оне организације које не зависе од локалних, покрајинских или републичких конкурса и финансије за свој рад проналазе од међународних донатора, а примере овакве корупције и злоупотребе изнесу, одмах добијају епитете “страних плаћеника”. Тако власти покушавају да ућуткају или дискредитују све оне који желе да укажу на њихову корупцију и злоупотребу организација цивилног друштва.
Врхунац бахатости су конкурси на којима максималне износе добијају новоосноване организације, понекад и две-три које воде исте особе, најчешће повезане са члановима партије која води ресор у коме се конкурс спроводи.
Јавна тајна је да такве организације активности за које су добили средства никад ни не спроведу, а њихове извештаје о извршеном пројекту усвајају они који су им средства и доделили.
Овакву ситуацију најбоље илуструје пример девет организација регистрованих на истој адреси, где се јављају исти заступници у више организација, а које добијају милионски износ за промоцију екологије и заштите животне средине, а основане су непосредно пред сам конкурс или немају никаквог предходног искуства у овој области, а њихове активности су невидљиве или непостојеће.
Увођењем потпуне транспарентности и јасних критеријума довешћемо до онога чиме се модерна и демократска друштва поносе, а то је да су организације цивилног друштва контролни механизам друштвених процеса и покретач многих позитивних промена, а не буразерске ћерке организације доносиоца одлука које троше новац свих грађана на невидљиве и бесмислене пројекте и активности.
Потпуна транспарентност пројеката и извештаја је оно за шта сви треба да се залажемо и чему треба да тежимо, јер доста је било финасирања партијских удружења и појединаца кроз новац намењен општем добру.
МСц Игор Јездимировић,
члан покрета “Доста је било”, Нови Сад
Коментариши