Razvoj i napredak jedne moderne države i njena demokratizacija nije moguća bez aktivnog učešća civilnog (građanskog) društva.
Građansko društvo u najširem smislu obuhvata sve one organizacije koje se bave opštim dobrom, iza kojih ne stoji autoritet države i istovremeno nemaju primarni ekonomski interes.
Kod nas su najčešće kao organizacije civilnog društva prepoznata udruženja (građana) tj. nevladine organizacije, koje i predstavljaju najmasovniji oblik organizovanja unutar civilnog društva. Ono što je manje poznato je da civilno društvo obuhvata i mnoge druge oblike organizovanja kao što su: sindikati, društveni pokreti, fondacije, zadužbine, verske zajednice…
Iako u Srbiji postoji duga istorija organizacija civilnog društva, čiji je jedan od najsvetlijih primera Matica srpska, osnovana pre skoro dva veka 1826. godine, jedan od uslova koje će Srbija morati da ispuni na svom putu ka porodici zemalja članica Evropske unije jeste i podrška razvoju civilnog društva i njegovo uključivanje u proces pregovora i donošenja odluka.
Iako bi na mnoge pozitivne društvene promene čekali mnogo duže da nije bilo proaktivnih i posvećenih organizacija civilnog društva, zahvaljujući netransparentnom donošenju odluka i direktnom političkom uticaju kod dodele finansijskih sredstava, danas veliki broj građana ima odbojan stav prema udruženjima (građana). Ovome je doprinela i velika medijska priča o aferama u kojima su učestvovale pojedina udruženja i fondacije. Najčešće su te afere bile spinovane.
Poslednje dve godine svedoci smo velikog broja afera oko konkursa za dodelu budžetskog novca organizacijama civilnog društva na svim nivoima, od republičkog i pokrajinskog, do gradskog i opštinskog. Sve ove afere imaju zajednički imenilac, a to je nedostatak transparetnosti i jasnih kriterijuma za odabir organizacija i projekata koje će dobiti podršku, kao i direktan uticaj vladajućih struktura na izbor. Ovakvo stanje najbolje ilustruje poslovica “Ko bliže vatri, bolje se ogreje” tako da ni ne čudi što organizacije, koje predvode članovi partija ili članovi njihovih porodica dobijaju najveću podršku.
Organizacije koje se protive ovakvom trošenju budžetskih sredstava i zahtevaju transparentnost rada konkursne komisije, projekata i postignutih rezultata, izložene su direktnim pritiscima, pretnjama i uskraćivanju bilo kakve podrške od strane donosioca odluka.
One organizacije koje ne zavise od lokalnih, pokrajinskih ili republičkih konkursa i finansije za svoj rad pronalaze od međunarodnih donatora, a primere ovakve korupcije i zloupotrebe iznesu, odmah dobijaju epitete “stranih plaćenika”. Tako vlasti pokušavaju da ućutkaju ili diskredituju sve one koji žele da ukažu na njihovu korupciju i zloupotrebu organizacija civilnog društva.
Vrhunac bahatosti su konkursi na kojima maksimalne iznose dobijaju novoosnovane organizacije, ponekad i dve-tri koje vode iste osobe, najčešće povezane sa članovima partije koja vodi resor u kome se konkurs sprovodi.
Javna tajna je da takve organizacije aktivnosti za koje su dobili sredstva nikad ni ne sprovedu, a njihove izveštaje o izvršenom projektu usvajaju oni koji su im sredstva i dodelili.
Ovakvu situaciju najbolje ilustruje primer devet organizacija registrovanih na istoj adresi, gde se javljaju isti zastupnici u više organizacija, a koje dobijaju milionski iznos za promociju ekologije i zaštite životne sredine, a osnovane su neposredno pred sam konkurs ili nemaju nikakvog predhodnog iskustva u ovoj oblasti, a njihove aktivnosti su nevidljive ili nepostojeće.
Uvođenjem potpune transparentnosti i jasnih kriterijuma dovešćemo do onoga čime se moderna i demokratska društva ponose, a to je da su organizacije civilnog društva kontrolni mehanizam društvenih procesa i pokretač mnogih pozitivnih promena, a ne burazerske ćerke organizacije donosioca odluka koje troše novac svih građana na nevidljive i besmislene projekte i aktivnosti.
Potpuna transparentnost projekata i izveštaja je ono za šta svi treba da se zalažemo i čemu treba da težimo, jer dosta je bilo finasiranja partijskih udruženja i pojedinaca kroz novac namenjen opštem dobru.
MSc Igor Jezdimirović,
član pokreta “Dosta je bilo”, Novi Sad
Komentariši