Зар након само четири године грађани Земуна заборављају последице радикалске власти? Како другачије објаснити резултате наредних избора и поновно бирање исте власти тада скривене иза новог назива, Српска напредна странка?! За почетак један временски осврт ‒ у периоду од 1996. до 2000. године СРС трио Шешељ-Вучић-Николић владао је Земуном под обједињујућим називом, Српска радикална странка.
Бацимо поглед на резултате те владавине и покушајмо да објаснимо поступак поновног бирања само четири године касније, као и на сваким следећим изборима.
Уз то да додамо и да су радикали изјавили како су у периоду од 1996. до 2000. године урадили више него друге власти у претходних пет деценија.
Шта су, у ствари, урадили?
Томислав Николић је као в.д. директор ЈП „Пословни простор“ на рачун КСЦ „Пинки“, на име рекреације запослених, уплатио износ од 30.000 марака, којим је пар дана касније плаћен рекламни оглас у страначком часопису „Велика Србија“. Узгред, директор хале Пинки је у то време био Александар Вучић.
Од уласка радикала у републичку владу, штампање „Велике Србије“, плате и хонорари настављају да се плаћају општинским новцем.
Издавање дозвола за постављање привремених продајних објеката довело је до урбанистичког хаоса ‒ Земунски кеј је распродат, као и Магистарски трг, Карађорђев трг, улица Џона Кенедија, Првомајска, Саве Ковачевића и многе друге. Да поједноставимо, ко год је забио колац у било који педаљ зеленог простора могао је да гради. Добили смо читава нелегална насеља, јер већи део тих киоскâ има преко 200 квадратних метара површине. Марија Терезија би несумњиво пожелела да умре по други пут кад би угледала архитектуру таквих објеката. Градња је била изводљива свуда ‒ између солитера, на тротоарима, ливадама, парковима, кеју, на просторима предвиђеним за депонију, чак и на местима која су под заштитом Завода за заштиту споменика културе.
Делови око Првомајске улице у Земуну, који су деценијама откупљивани како би се улица коначно проширила, враћени су у првобитно стање. Плацеви су продавани по ниским ценама уз могућност препродаје, а додељивани су без икакве лицитације онима који су први долазили на ред у општини. На местима предвиђеним за привремене објекте од 30 квадратних метара зидане су куће површине од 300 до 500 квадратних метара. Један од примера је и објекат који се налази на Карађорђевом тргу, где је власник подигао спрат проширен изнад крова објекта који се налази поред, као и објекат чији је власник спустио зид дијагонално и саградио просторију која у потпуности затвара прозоре суседног објекта.
Продато је укупно 6.596 плацева на којима је никло између 1.500 и 2.000 привремених објеката, укупне површине веће од 4.5 милиона квадратних метара. Урађено је скоро 12.000 адаптација без потребних дозвола. Отишли су толико далеко да су допустили да у Земунском парку стабло старо 150 година буде посечено зарад угоститељског објекта.
Распродате су сеоске утрине намењене за испашу стоке, које су биле у власништву села.
КСЦ „Пинки“ 1999. године одлуком управног одбора мења власника и постаје акционарско друштво. Општина Земун продаје већински део акција НИС-у за 6.5 милиона марака, које се између осталог троше и за потребе предизборне кампање. То је први и једини објекат тог типа изграђен средствима општине и донацијама грађана, који је променио власника. Финансирање престаје јер је „Пинки“ приватизован, а власник никада није обештећен ни за усељавање неколико стотина Рома са Косова, због чега је две године био онемогућен закуп 1.000 квадратних метара површине.
Општинском платном списку су додали крдо страначких активиста, телохранитеља, рођака и пријатеља, које по правилу нико није ни виђао на радном месту.
Заменом пољопривредног земљишта за грађевинско са предузећем ПИК „Земун“ дошло се до 2 хектара грађевинског земљишта које је продато, а последњих 69 парцела је подељено страначким активистима, дан пре предаје власти.
Такође је продато око 200 таванских простора са идејом да буду адаптирани у стамбене. Само један од власника таквог простора је утуживши општину добио парницу, са пресудом да му буде враћен новац обрачунат са свим каматама, што је равно износу од 3.5 милиона динара.
Уговором са ЈП „ЗИПС“ Српској радикалној странци је изнајмљена реновирана зграда Магистрата по цени од 1.52 динара по квадратном метру, што је према тадашњем курсу била приближно половина немачке марке, тј. око 400.000 динара за 2.000 метара квадратних, за цео период од 30 година. Узгред, директор ЈП „ЗИПС“ био је Томислав Николић а наследио га је Момир Марковић, против кога је поднесено више кривичних пријава, али га је штитио имунитет, будући да је постао посланик.
Такође, градска општина је дала на коришћење ЈП „ЗИПС“ опрему и намештај у дупло већем износу од тридесетогодишњег изнајмљивања зграде, коју је ово предузеће уступило на коришћење Српској радикалној странци. Страначке просторије су више пута накнадно опремљене на рачун општине. Поред тога, преко ЗИПС-а је купљено 18 пиштоља, 40 мушких одела, 14 пари ципела и 58 пари папуча у вредности од око 4.000 марака, којима се губи сваки траг.
Двориште зграде Магистрата је уступљено за изградњу нелегалног тржног центра за 560.000 марака. У данима између петооктобарског преврата и предаје власти доноси се решење да се, у случају рушења тржног центра у дворишту Магистрата, инвеститору Дејану Обрадовићу исплати 2.5 милиона марака. Такође, ЈП „ЗИПС“ се у корист Српске радикалне странке одриче последњих пет канцеларија у згради Магистрата које су користили, као и целокупне опреме коју су првобитно уступили на коришћење. Заузврат странка преузима свих 40 радника ЗИПС-а, углавном страначких активиста.
Један од конкурса за доделу парцела у насељу Сава Ковачевић добио је отац Гордане Поп Лазић, тада секретар општине Земун. Плац му је уступљен за 5 немачких марака по квадратном метру, а будући да су власници плаца били укњижена, физичка лица, земљиште им је бирократском акробацијом одузето.
Епилог ове приче јесте да су станови распродати, а да је Гордана Поп Лазић након тога изјавила да је стамбено незбринута и да ће се тим поводом обратити Стамбеној комисији републичке скупштине.
Иван Бикић
Коментариши