Интернетом ових дана круже неколико петиција, у којима се тражи да се држављанима Србије омогући гласање из иностранства. Нисам сигурна колико ће такве петиције нешто променити, колико је могуће да се нешто промени већ за ове изборе, али убрзо по расписивању избора с неколицином пријатеља сам се присетила тога како је до сада изгледало “гласање” у дијаспори, па је овај текст покушај причања приче у нешто мање бирократском руху (у поређењу с петицијама), из прве руке, приче нас неколико који већ неко време живимо “преко”.
Одмах да кажем: ја не знам да ли је фер да дијаспора гласа или не. Кад мало боље размислим, пре бисмо се могли запитати је ли уопште фер имати два држављанства. Ипак, то ме сада и не занима толико. Знам само да Србија тренутно предвиђа могућност гласања из дијаспоре и да то право и те како заобилазе они који треба да га обезбеде. Знам такође да има пуно људи који, иако живе у иностранству, поседују само држављанство Републике Србије и знам како је бедан осећај кад гледаш изборе у земљи у којој живиш и немаш право да гласаш, а с друге стране пратиш изборе у земљи чије држављанство имаш и имаш право да гласаш, али га у ствари немаш. Чак и кад немаш за кога да гласаш, грозан је осећај да ниси позван ни на једне могуће изборе на овом свету.
Како је то изгледало у мом случају:
Када сам се 2010. године доселила у Финску, на сајту Амбасаде Републике Србије стајао је формулар назван “Упис у извод из бирачког списка”, који је требало попунити и послати у Амбасаду РС. Попунила сам и послала га на мејл наведен на сајту. Никад нисам добила одговор на тај мејл, мада сам га двапут слала и молила за потврду његовом пријему.
Дошли су и први избори, они 2012. Да би се избори у Финској (или уопште у дијаспори) организовали, потребно је да се локалној амбасади пријави сто људи. Године 2012. речено нам је да толико људи није пријављено. Гласање сам уклопила с одмором и отишла у Београд дан пре избора.
2014. године се међу земљацима у Финској причало да би се за следеће изборе требало боље организовати, јер је почело да се говорка да ће бити ванредних избора. Кренуло је самоорганизовање држављана како би се скупило сто људи. Направили смо заједно онлајн формулар и почели да скупљамо имена људи заинтересованих за гласање, као и њихове контакт податке. Уз ширење на друштвеним мрежама и од уста до уста, скупили смо шездесет петоро.
Рачунали смо: нас има шездесет петоро, у Амбасади (заједно с члановима породица) има још десетак људи – имамо лепе шансе да се скупи бројка од сто.
Кад је кренула званична регистрација, требало је попунити формулар и послати га два пута: одштампати електронску верзију, потписати га, скенирати с потписом и послати и електронском и обичном поштом.
Обавестили смо људе и послали им формулар, заједно са списком корака које треба учинити. Пријављивање је почело. А онда је после пет дана поништено пријављивање и формулар је промењен. Притом, нису сви обавештени да им је поништена прва апликација. Једина нова ставка (уз малу промену дизајна) био је пол гласача. Послали смо опет мејл свима и покушали да освестимо инат као покретачку силу која сада једина може натерати људе да се поново пријаве, али није се скупило много пријава… У Амбасади кажу да их је било десетак. Неки људи су ми касније говорили да су тада лично били у Амбасади и да им је речено да свеједно неће бити сто пријава, па им је боље да се ни они не пријаве, већ да себи дају прилику да којим случајем оду Србију и гласају (што би наводно било онемогућено пребацивањем гласачког места). Колико знам, ако се гласање не организује, сви се враћају у јединствени бирачки списак да би особа у сваком случају могла негде гласати.
Сличан случај је био у Шведској. Мој пријатељ Слободан обавестио ме је да током процеса пријављивања за гласање у Амбасади у Стокхолму није било говора о могућем отказивању гласања, нити да је било потребно сакупити некакав критичан број заинтересованих људи, већ је упутство издато као сигурна опција. Уредно је попунио сву потребну документацију, исту као и грађани у Финској, и убрзо добио потврду да је пријављен за гласање у Амбасади у Стокхолму. Он је зато отказао своје путовање у Србију, након чега је пред изборе, када је већ било прекасно за планирање новог путовања, добио обавештење да на пријављеном гласачком месту у Стокхолму гласање ипак неће бити организовано. Дакле, ни у оноликој Шведској није било сто људи.
Ништа боља ситуација није била ни у Шпанији. Другар Угљеша, који је у Барселони, испричао ми је како су у почетку захтевали да се попуњени документи достављају лично у Амбасаду у Мадриду – дакле, гласачи су морали два пута доћи до Мадрида да би гласали! После неколико позива и вишедневних консултација, некако је одобрено да се формулари могу послати поштом. Када су се после неколико недеља формулари променили (под изговором како је сад актуелан неки унифицирани документ), Угљеша није ни био обавештен да поново мора да пошаље нови-стари формулар, него је то сазнао од пријатеља. На крају, епилог је био исти. Није се пријавило више од сто људи, те бирачко место није ни било отворено ни у Мадриду.
Слободан ме је подсетио и да је Хрватска током претходних избора отворила своје гласачко место у Индији зарад само неколицине гласача, а истом праксом се служи и велики број земаља. Рецимо, фински бирач може гласати на Криту или у Порту чак и у једном хотелу, а на финским бродовима широм света такође се може гласати ако се током путовања организују избори у Финској. О амбасадама и конзулатима широм света да и не говоримо. Ово је било само неколико примера које сам нашла на страници посвећеној гласању у Финској, а од пријатеља сам чула да тамо где Финска нема амбасаду, држављанин Финске може оставити свој глас и у најближој шведској амбасади.
Сада нам остаје само да сачекамо коначно објављивање новог формулара за пријављивање гласања из иностранства. Радујемо се новим заврзламама које нам Република Србија спрема. А новинари нек и даље пишу како интересовање за гласање опада из године у годину. Ми знамо да није тако.
Душица Божовић, уз помоћ Угљеше Милића и Слободана
Текст је уз дозволу ауторке преузет са њених налога на друштвеним мрежама
Нове информације:
Министарство спољних послова је објавило формулар за пријављивање, али не и правила пријављивања. Амбасаде су затим успоставиле своја правила. Рецимо, у САД и Норвешкој пријављује се мејлом, факсом или лично, а у Финској и Шведској искључиво лично (свако треба два пута да посети амбасаду). На моје питање како то да у неким државама треба доћи лично, а у неким не, из Амбасаде у Хелсинкију смо добили објашњење да ми који живимо близу морамо лично послати пријаву, а они који живе даље од Амбасаде то могу и поштом. Доследност на нивоу!
Нове информације 2:
Обратила сам се с овим питањем и Канцеларији за дијаспору при МСП, и добила сам одговор у којем кажу да се признаје пријављивање преко електронске поште (e-mail). Уколико живите у дијаспори и намеравате да се пријавите за гласање, јасно дајте до знања својој амбасади да знате за ово, уколико покушају да уведу правило о “двострукој провери идентитета” (на пријављивању и при гласању).
Postovani,
prvenstveno isticem da podrzavam pokret jer delim iste ideje o uvodjenju reda i kreiranju sistema reda. Moram reci da sam 2008. godine boravio u jednoj zapadnoj zemlji Evrope kao clan izborne komisije. Iskreno, nisam bio upucen do kraja o cemu se radi dok nisam stigao tamo. Kako sam posle uvideo, to sve svelo na “izborni turizam” nakon cega me je bilo sramota da uopste pricam o tome. Sami izbori su bili uredno organizovani, bilo je upisano oko 120 glasaca od ukupno 600 srba u toj zemlji. Glasalo je oko 70 glasaca. U tom trenutku na tom birackom mestu, pobedila je stranka koja je bila najzastupljenija na internetu (iz tog razloga predvidjam veliki uspeh DJB u dijaspori). Jedino sto mi je zaista “bolo oci” je bio broj kontrolora iz Srbije (medju kojima sa i ja bio). Cak 16 kontrolora je bilo. Jedina partija koja nije slala svoje kontrolore je bila SRS jer je to smatrala nepotrebnim troskom. Licno sam bio poveden idealima i euforijom koaj je vladala tada a opet imao sam 20 godina tada…
Pažljivo sam pročitala tekst, iako sam posle nekoliko rečenica bila gotovo sigurna kako će opis mogućnosti da se glasa u dijaspor,i da završi i šta će se sve u njemu naći. Pravi GALIMATIJAS !!! To je paradigma života u zemlji Srbiji. Moj sin je živeo 4 godine u Londonu. gde je po završetku fakulteta u Beogradu uspeo da dobije (na osnovu svojih ocena) novac ili grant za master studije u Londonu. To baš i nije tako često u Britaniji. Obično se dobije plaćen master, a on je dobio i to i novac za život. Morao je da dodje u Bgd. i pošto su ga ovde opelješili u prevozu, trebalo je da izvadi novu ličnu kartu. Pa to je ovde sizifovski posao, samo što ne šalju da kopaš rudu u Sibiru, kao što je, uostalom, i sve drugo. Ovo sam ispričala da bismo valjda shvatili da je DOSTA BILO javašluka, nerada, OFRLJISANJA i one čuvene rečenice:”Sačekajte” iako imaš zakazano (kod lekara ili na drugom mestu, gde se zakazuje).
Podrška za tekst! Mislim da je ovo jako važna tema zbog velikog broja ljudi koji žive van Srbije, mada kao što navodi autorka, teško da će ovaj problem biti rešen do ovih izbora.
Mada moje stanovište je da bi uvođenje efikasnijeg glasanja iz inostranstva bila direktna podrška promenama u društvu koju predlaže pokret Dosta je bilo. I zaista, dosta je bilo sa mišljenjem da se iz Srbije “beži” u inostranstvo, obično jednom i zauvek, da se nekada eventualno “vraća” – ne, odlazak je samo i isključivo u skladu sa potrebama ličnog i profesionalnog razvoja, a dolazak je u Srbiju kao zemlju mogućnosti, koja je eto sticajem okolnosti i zemlja porekla. To bi bila direktna posledica onog “dobrog života” – ništa manje i ništa više.
24.april – Ako ne mi, ko?
Zivim u Belgiji u nameravam da glasam. Na sajtu amabasade je napisano da moras poslati dva dokumenta postom ili preko emaila. Ako se salje emailom, naravno dokument se mora prvo odstampati pa potom potpisati i na kraju skenirati ili fotografisati. Ne tako dugacak, ali blago komplikovan proces. Ne pise nista o minimalnom broju glasaca, a taj uslov je po mom misljenju krsenje prava pojedinca da glasa. S obzirom na to da se ambasador Srbije u inostranstvu postaje verovatno jedino podrzavanjem trenutnog rezima (dobar zivot, velika primanja, zivot u glavnim gradovima, status), sigurna sam da je ambasadama nalozeno da se glasanje onemoguci na bilo koji nacin, jer je u dijaspori nekoliko miliona Srba. Da glasa bar pola od njih, Srbija bi bila uredjena zemlja, jer do sada nisam cula nijednog “dijasporca” koji podrzava SNS na primer.
Ja svakako nameravam da glasam, videcemo kakvo ce biti moje iskustvo, rado cu ga podeliti sa Vama.
Postovani,
Hvala za jako koristan tekst. Dobar podsetnik za sve nas u inostranstvu da se organizujemo na vreme, i da nam glas ne propadne bez veze.
Predvidjam odlican uspeh pokreta u UAE, zbog odlicne kampanje na internetu, kao i zato sto smo jedina politicka opcija u kojoj ljudi iskreno veruju u ideju i program. Bez zadrske mogu reci je do sada svaka politicka diskusija koju sam vodio sa nasim sugradjanima ovde zavrsala ili sa njihovim preispitavanjem svoje politicke opcije, ili zeljom da saznaju vise o pokretu.
Tako je lepo i lako braniti ideje pokreta, da prosto uzivam da sagovornicima rusim iluzije o spasiocima, subvencijama, stranim investitorima itd 🙂 Ideje koje pokret zastupa su toliko ocigledno ispravne, da svako ko je voljan da otvori oci ne moze ostati ravnodusan. Samo treba do ih ponudimo dovoljnom broju ljudi, i pobeda ce doci kad-td:)
Ispod je link za proceduru za ljude koji su u UAE. Potrebno je 100 prijava da bi se glasanje obavilo, i procedura nije komplikovana. Treba samo odraditi na vreme, posto je rok 02.04.2016:
http://www.abudhabi.mfa.gov.rs/lat/news.php
Pozdrav
Milos
Zahvalan sam autorima teksta što se nisu upustili u razmatranje teme “da li je fer imati dva državljanstva” jer bi na taj način znatno umanjili kvalitet onoga što je ovde rečeno. Lično mislim da glasanja neće biti iz dva razloga: državu to ne interesuje i kao drugo, većinu građana Srbije koji žive u inostranstvu to ne interesuje.
Posle 22 godine sam izvadio novu srpsku licnu kartu (pre tri meseca) I proverio pre neki dan da li sam upisan u biracki spisak. Nisam upisan. Poslao sam email nasem konzulatu u Torontu I dobio odgovor sledeceg dana sa linkom gde mogu da nadjem ta dva formulara. Popunio, potpisao, skenirao I vratio nazad mejlom. Dobio sam objasnjenje da ce mi javiti kada budem upisan u biracki spisak. Na web stranici konzulata se kaze da je potrebno 100 glasaca da bi izbori bili odrzani u Torontu. Rok za podnosenje zahteva je 2-gi april. Videcu da li cu biti upisan u biracki spisak do dana izbora. Plasi me samo ko ce brojati glasove. Mislim da su na izborima 2008-me, u konzulatu brojali glasove samo clanovi demokratske stranke, sto naravno stvara sumnju u regularnost glasackog procesa. Da li ce Pokret imati svog clana u glasackoj komisiji u Torontu? Srdacan pozdrav
Ja sam na privremenom radu u Nemackoj i ovde sam uvek glasao u konzularnim predstavnistvima ili ambasadi. Nije mi bilo tesko da dam 30€ da se potucam nedeljom po vozovima ali da dodjem i dam svoj glas. Mnogi me zezaju ali ja idem. Sve je islo jako lako. Prijavljivanje ide mejlom, formular se popuni, kopija pasosa, i skeniranje obe i posaljes ambasadi.
Posto sam Clan DJB od letos trudim se da ljudima u krugu prijatelja predstavnika program pokreta. Neverovatno je tesko da ubedis ljude jel gledaju Rts. Gledaj ga po navici, nisu zadovoljni stanjem u Srbiji, izgovor im je premijer se trudi ali ga olos ga koci. Borim se lavovski ali ucinak je slab. Pustim im buvu u glavi pa ako uspem upeo sam. Svaki glas je bitan.
Postavljas videa pokreta na Youtube pomerate stvari, ali sta zelim da kazem dijaspora glasa uglavnom za desne ili ove na vlasti. Sasa je i rekao da pokret nece raditi kampanju po dijapsori ali mi koji znamo za DJB moramo sami Jel ako ne mi KO, ako ne sada KADA…
Лепо је ово “причање приче”, али би било корисније да покрет јасно формулише свој став о питању гласања из расејања и на који начин дијаспора може, ако хоће, да помогне својој отаџбини.
Проблем јавашлука од неколико стотина гласова по амбасади јесте илустративан, али није овде главни проблем.
Закон, овакав какав јесте, непрактичан је за нас у расејању: то се врло јасно види по броју гласача. Користан предлог би био да се овакав закон укине и уштеди новац; друга опција је да се уведе гласање поштом, или криптографски преко Интернета.
А надувани бирачки списак са фантомским бирачима би требало да буде први кандидат за увођење реда. Како то да, са смањивањем државе и популације, бирачки списак и даље расте – и коме то одговара? Како је могуће 15 година после пада Милошевића да се то и даље ради?
Svaka čast za tekst. Ja ću se prijaviti da glasam u Minhenu, ako se tu ne nakupi 100 ljudi onda stvarno ne znam gde će. Ne verujem da će biti nekih problema, a u svakom slučaju, evo linka… http://www.munich.mfa.gov.rs/cir/newstext.php?subaction=showfull&id=1457605630&ucat=106&template=Frontpage3Cir&
U Ljubljani, u ambasadi, se popuni formular, bez ikakvih troskova. Moze da se i posalje po emailu zahtev sa skeniranim licnim dokumentom.
Tako da se nadam da ce biti odziva u Sloveniji jer ima dosta nasih ljudi, a i Slovenija je relativno mala i nije Ljubljana udaljena od ostalih delova.