Kako smo do sada “glasali” u dijaspori

Internetom ovih dana kruže nekoliko peticija, u kojima se traži da se državljanima Srbije omogući glasanje iz inostranstva. Nisam sigurna koliko će takve peticije nešto promeniti, koliko je moguće da se nešto promeni već za ove izbore, ali ubrzo po raspisivanju izbora s nekolicinom prijatelja sam se prisetila toga kako je do sada izgledalo “glasanje” u dijaspori, pa je ovaj tekst pokušaj pričanja priče u nešto manje birokratskom ruhu (u poređenju s peticijama), iz prve ruke, priče nas nekoliko koji već neko vreme živimo “preko”.

Odmah da kažem: ja ne znam da li je fer da dijaspora glasa ili ne. Kad malo bolje razmislim, pre bismo se mogli zapitati je li uopšte fer imati dva državljanstva. Ipak, to me sada i ne zanima toliko. Znam samo da Srbija trenutno predviđa mogućnost glasanja iz dijaspore i da to pravo i te kako zaobilaze oni koji treba da ga obezbede. Znam takođe da ima puno ljudi koji, iako žive u inostranstvu, poseduju samo državljanstvo Republike Srbije i znam kako je bedan osećaj kad gledaš izbore u zemlji u kojoj živiš i nemaš pravo da glasaš, a s druge strane pratiš izbore u zemlji čije državljanstvo imaš i imaš pravo da glasaš, ali ga u stvari nemaš. Čak i kad nemaš za koga da glasaš, grozan je osećaj da nisi pozvan ni na jedne moguće izbore na ovom svetu.

Kako je to izgledalo u mom slučaju:

Kada sam se 2010. godine doselila u Finsku, na sajtu Ambasade Republike Srbije stajao je formular nazvan “Upis u izvod iz biračkog spiska”, koji je trebalo popuniti i poslati u Ambasadu RS. Popunila sam i poslala ga na mejl naveden na sajtu. Nikad nisam dobila odgovor na taj mejl, mada sam ga dvaput slala i molila za potvrdu njegovom prijemu.
Došli su i prvi izbori, oni 2012. Da bi se izbori u Finskoj (ili uopšte u dijaspori) organizovali, potrebno je da se lokalnoj ambasadi prijavi sto ljudi. Godine 2012. rečeno nam je da toliko ljudi nije prijavljeno. Glasanje sam uklopila s odmorom i otišla u Beograd dan pre izbora.
2014. godine se među zemljacima u Finskoj pričalo da bi se za sledeće izbore trebalo bolje organizovati, jer je počelo da se govorka da će biti vanrednih izbora. Krenulo je samoorganizovanje državljana kako bi se skupilo sto ljudi. Napravili smo zajedno onlajn formular i počeli da skupljamo imena ljudi zainteresovanih za glasanje, kao i njihove kontakt podatke. Uz širenje na društvenim mrežama i od usta do usta, skupili smo šezdeset petoro.

Računali smo: nas ima šezdeset petoro, u Ambasadi (zajedno s članovima porodica) ima još desetak ljudi – imamo lepe šanse da se skupi brojka od sto.
Kad je krenula zvanična registracija, trebalo je popuniti formular i poslati ga dva puta: odštampati elektronsku verziju, potpisati ga, skenirati s potpisom i poslati i elektronskom i običnom poštom.

Obavestili smo ljude i poslali im formular, zajedno sa spiskom koraka koje treba učiniti. Prijavljivanje je počelo. A onda je posle pet dana poništeno prijavljivanje i formular je promenjen. Pritom, nisu svi obavešteni da im je poništena prva aplikacija. Jedina nova stavka (uz malu promenu dizajna) bio je pol glasača. Poslali smo opet mejl svima i pokušali da osvestimo inat kao pokretačku silu koja sada jedina može naterati ljude da se ponovo prijave, ali nije se skupilo mnogo prijava… U Ambasadi kažu da ih je bilo desetak. Neki ljudi su mi kasnije govorili da su tada lično bili u Ambasadi i da im je rečeno da svejedno neće biti sto prijava, pa im je bolje da se ni oni ne prijave, već da sebi daju priliku da kojim slučajem odu Srbiju i glasaju (što bi navodno bilo onemogućeno prebacivanjem glasačkog mesta). Koliko znam, ako se glasanje ne organizuje, svi se vraćaju u jedinstveni birački spisak da bi osoba u svakom slučaju mogla negde glasati.

Sličan slučaj je bio u Švedskoj. Moj prijatelj Slobodan obavestio me je da tokom procesa prijavljivanja za glasanje u Ambasadi u Stokholmu nije bilo govora o mogućem otkazivanju glasanja, niti da je bilo potrebno sakupiti nekakav kritičan broj zainteresovanih ljudi, već je uputstvo izdato kao sigurna opcija. Uredno je popunio svu potrebnu dokumentaciju, istu kao i građani u Finskoj, i ubrzo dobio potvrdu da je prijavljen za glasanje u Ambasadi u Stokholmu. On je zato otkazao svoje putovanje u Srbiju, nakon čega je pred izbore, kada je već bilo prekasno za planiranje novog putovanja, dobio obaveštenje da na prijavljenom glasačkom mestu u Stokholmu glasanje ipak neće biti organizovano. Dakle, ni u onolikoj Švedskoj nije bilo sto ljudi.

Ništa bolja situacija nije bila ni u Španiji. Drugar Uglješa, koji je u Barseloni, ispričao mi je kako su u početku zahtevali da se popunjeni dokumenti dostavljaju lično u Ambasadu u Madridu – dakle, glasači su morali dva puta doći do Madrida da bi glasali! Posle nekoliko poziva i višednevnih konsultacija, nekako je odobreno da se formulari mogu poslati poštom. Kada su se posle nekoliko nedelja formulari promenili (pod izgovorom kako je sad aktuelan neki unificirani dokument), Uglješa nije ni bio obavešten da ponovo mora da pošalje novi-stari formular, nego je to saznao od prijatelja. Na kraju, epilog je bio isti. Nije se prijavilo više od sto ljudi, te biračko mesto nije ni bilo otvoreno ni u Madridu.

Slobodan me je podsetio i da je Hrvatska tokom prethodnih izbora otvorila svoje glasačko mesto u Indiji zarad samo nekolicine glasača, a istom praksom se služi i veliki broj zemalja. Recimo, finski birač može glasati na Kritu ili u Portu čak i u jednom hotelu, a na finskim brodovima širom sveta takođe se može glasati ako se tokom putovanja organizuju izbori u Finskoj. O ambasadama i konzulatima širom sveta da i ne govorimo. Ovo je bilo samo nekoliko primera koje sam našla na stranici posvećenoj glasanju u Finskoj, a od prijatelja sam čula da tamo gde Finska nema ambasadu, državljanin Finske može ostaviti svoj glas i u najbližoj švedskoj ambasadi.

Sada nam ostaje samo da sačekamo konačno objavljivanje novog formulara za prijavljivanje glasanja iz inostranstva. Radujemo se novim zavrzlamama koje nam Republika Srbija sprema. A novinari nek i dalje pišu kako interesovanje za glasanje opada iz godine u godinu. Mi znamo da nije tako.

Dušica Božović, uz pomoć Uglješe Milića i Slobodana
Tekst je uz dozvolu autorke preuzet sa njenih naloga na društvenim mrežama

Nove informacije:

Ministarstvo spoljnih poslova je objavilo formular za prijavljivanje, ali ne i pravila prijavljivanja. Ambasade su zatim uspostavile svoja pravila. Recimo, u SAD i Norveškoj prijavljuje se mejlom, faksom ili lično, a u Finskoj i Švedskoj isključivo lično (svako treba dva puta da poseti ambasadu). Na moje pitanje kako to da u nekim državama treba doći lično, a u nekim ne, iz Ambasade u Helsinkiju smo dobili objašnjenje da mi koji živimo blizu moramo lično poslati prijavu, a oni koji žive dalje od Ambasade to mogu i poštom. Doslednost na nivou!

Nove informacije 2:

Obratila sam se s ovim pitanjem i Kancelariji za dijasporu pri MSP, i dobila sam odgovor u kojem kažu da se priznaje prijavljivanje preko elektronske pošte (e-mail). Ukoliko živite u dijaspori i nameravate da se prijavite za glasanje, jasno dajte do znanja svojoj ambasadi da znate za ovo, ukoliko pokušaju da uvedu pravilo o “dvostrukoj proveri identiteta” (na prijavljivanju i pri glasanju).