Питање националних мањина често се помиње као последица настојања Србије да пред европским званичницима остави утисак уређене и слободне државе која брине о свим својим грађанима. Могло би се рећи да је ово једна од плодних области живота у овој држави. Наиме, потезањем националног питања успешно се могу одбацити оптужбе за незаконите радње, али се исто тако могу запушити уста потенцијалним непријатељима, па у покупити гласови на изборима. Ипак, стварни однос политичких елита и државног апарата према националним мањинама јасно се огледа и у вишедеценијским покушајима да се сачини ваљан програм по којем би националне мањине училе језик државе, тј. српски језик.
Националне мањине данас српски језик уче из застарелих уџбеника, насталих пре више од три деценије. Текстови у тим уџбеницима можда су били јасни и блиски неким ранијим генерацијама ђака, али данашњим ученицима потпуно су нејасни, али и незанимљиви. Текстови у овим уџбеницима неретко су писани ијекавицом, пуни су турцизама, а које ни ђаци који се школују на српском језику често нису у могућности да разумеју, или говоре о јунацима Другог светског рата – партизанима. Но, проблем не лежи само у текстовима. Граматика прописана у програмима за националне мањине великим делом је дескриптивна, а не функционална. Једно мађарско, албанско или румунско дете требало би да познаје који су то акценти карактеристични за српски језик, затим врсте зависних реченица, те падеже.
Министарство просвете и његови заводи у више наврата покушавали су да сачине нове програме, а затим и нове уџбенике, али та настојања резултирала су поразима. Неко у тим заводима у срцу Београда не зна како је детету албанске, румунске, мађарске, или неке друге националности које би из своје хомогене средине требало да се укључи у ширу средину у Србији, а да притом не влада српским језиком јер га не чује у свом окружењу, а једини контакт са овим језиком му је током два часа српског језика недељно на којима се проучава “Смрт војводе Пријезде”. Даље, неко у тим заводима не зна да наставници српског језика муку муче да са таквом децом воде иоле смислен разговор о Фати Авдагиној или ускоку Јанковић Стојану, а ипак има право да одлучује о програму, уџбенику и судбини тих ђака и наставника.
До сада су у тим „реформама“ предмета, победу односили заговорници идеје да би деца кроз књижевне текстове требало да се уче комуникацији у свакодневном животу, као и да би кроз овај предмет требало да схвате величину српске културе, да је заволе и пригрле. Ипак, колико је ово реална замисао? Да ли енглески учимо читајући Шекспира? Да ли због добрих оксфордских уџбеника мање ценимо енглеску књижевност, историју и културу?
У току је израда стандарда за овај предмет, након чега ће се писати циљеви и исходи предмета, а напослетку и уџбеници. Крајње је време да поразмислимо шта је неопходно постићи овим низом реформи. Желимо ли да националне мањине буду укључене у живот српског друштва, или да их одгурнемо од себе? Да ли бисмо више волели да са комшијом Албанцем, Бугарином, или пак Словаком да разговарамо о јуначкој погибији војводе Пријезде, или о томе како да и он и ја нађемо бољи, односно боље плаћени посао?
Доста је било да ширимо наш језик и учимо друге да га говоре, тиме што ћемо их кажњавати да бубају неразуљиве и бесмислене информације!
покрет “Доста је било – Саша Радуловић”
Одбор у Новом Саду
Коментариши