Ауторски текст Војводина Људска права Образовање

Однос према мањинама

Питање националних мањина често се помиње као последица настојања Србије да пред европским званичницима остави утисак уређене и слободне државе која брине о свим својим грађанима. Могло би се рећи да је ово једна од плодних области живота у овој држави. Наиме, потезањем националног питања успешно се могу одбацити оптужбе за незаконите радње, али се исто тако могу запушити уста потенцијалним непријатељима, па у покупити гласови на изборима. Ипак, стварни однос политичких елита и државног апарата према националним мањинама јасно се огледа и у вишедеценијским покушајима да се сачини ваљан програм по којем би националне мањине училе језик државе, тј. српски језик.

book-15584_1280

Националне мањине данас српски језик уче из застарелих уџбеника, насталих пре више од три деценије. Текстови у тим уџбеницима можда су били јасни и блиски неким ранијим генерацијама ђака, али данашњим ученицима потпуно су нејасни, али и незанимљиви. Текстови у овим уџбеницима неретко су писани ијекавицом, пуни су турцизама, а које ни ђаци који се школују на српском језику често нису у могућности да разумеју, или говоре о јунацима Другог светског рата – партизанима. Но, проблем не лежи само у текстовима. Граматика прописана у програмима за националне мањине великим делом је дескриптивна, а не функционална. Једно мађарско, албанско или румунско дете требало би да познаје који су то акценти карактеристични за српски језик, затим врсте зависних реченица, те падеже.

Министарство просвете и његови заводи у више наврата покушавали су да сачине нове програме, а затим и нове уџбенике, али та настојања резултирала су поразима. Неко у тим заводима у срцу Београда не зна како је детету албанске, румунске, мађарске, или неке друге националности које би из своје хомогене средине требало да се укључи у ширу средину у Србији, а да притом не влада српским језиком јер га не чује у свом окружењу, а једини контакт са овим језиком му је током два часа српског језика недељно на којима се проучава “Смрт војводе Пријезде”. Даље, неко у тим заводима не зна да наставници српског језика муку муче да са таквом децом воде иоле смислен разговор о Фати Авдагиној или ускоку Јанковић Стојану, а ипак има право да одлучује о програму, уџбенику и судбини тих ђака и наставника.

До сада су у тим „реформама“ предмета, победу односили заговорници идеје да би деца кроз књижевне текстове требало да се уче комуникацији у свакодневном животу, као и да би кроз овај предмет требало да схвате величину српске културе, да је заволе и пригрле. Ипак, колико је ово реална замисао? Да ли енглески учимо читајући Шекспира? Да ли због добрих оксфордских уџбеника мање ценимо енглеску књижевност, историју и културу?

У току је израда стандарда за овај предмет, након чега ће се писати циљеви и исходи предмета, а напослетку и уџбеници. Крајње је време да поразмислимо шта је неопходно постићи овим низом реформи. Желимо ли да националне мањине буду укључене у живот српског друштва, или да их одгурнемо од себе? Да ли бисмо више волели да са комшијом Албанцем, Бугарином, или пак Словаком да разговарамо о јуначкој погибији војводе Пријезде, или о томе како да и он и ја нађемо бољи, односно боље плаћени посао?

Доста је било да ширимо наш језик и учимо друге да га говоре, тиме што ћемо их кажњавати да бубају неразуљиве и бесмислене информације!

покрет “Доста је било – Саша Радуловић”
Одбор у Новом Саду