Од када памтим, а то је прилично дугo, у Србији је проблем наплате електричне енергије. Неко време о томе се не прича и сви забораве, осим оних који струју не плаћају. Према неким подацима око 100 милијарди динара је стална количина новца које грађани и привреда дугују за струју.
Зашто се струја не плаћа. Неко би рекао да је разлога много, али није. Све се своди на оне који немају и оне којима се може да не плаћају јер имају некога ко их штити.
Они који немају да плате могу се поделити у три групе: Оне који перманентно немају да плате, оне који повремено немају да плате и оне који касне са плаћањем по неколико месеци.
Постоје социјални програми које промовише ЕПС, а који обезбеђују бесплатне киловате од 120 до 240кWh месечно по домаћинству у зависности од броја чланова домаћинства.
Искрено говорећи то јесте помоћ, али за једну четворочлану породицу то је премало, јер је толикој породици за нормалан живот потребно бар дупло више. И ту настаје проблем. Породица троши и даље, а дугови се нагомилавају. Едукација која би помогла да грађани троше рационално струју, не дају позитивне резултате.
Било је кампања и са поклањањем „штедљивих“ сијалица, али и то није показало добре резултате. Због општег сиромаштва грађани купују најјефтиније сијалице, а њихов век трајања је кратак. Рачуница показује да је класична сијалица дуготрајнија од „штедљиве“. И тако пролази време, а резултата нема.
Ако желимо јаку социјалну државу, не смемо угрозити нечији живот и оставити породицу без основних услова за живот – без струје.
Ми предлажемо „социјалне осигураче“.
Ово су класични аутоматски осигурачи – лимитатори, али са смањеном максимално дозвољеном струјом. Тако би рецимо уместо 3 пута по 15 ампера, „социјални осигурачи“ били 3 пута по 6 ампера.
На овај начин би омогућили социјално угроженим грађанима да колико толико нормално живе јер са „социјалним осигурачима“ је могућ рад фрижидера, једне рингле или мањег бојлера или пегле или … неколико сијалица… У сваком случају уз повећану пажњу шта се када укључује могло би се живети.
У другом случају „социјални осигурачи“ би се уграђивали свим оним грађанима који не плате струју два месеца. Ови грађани би прешли у категорију „социјално угрожена породица“ све до измиривања доспелих обавеза за потрошену електричну енергију.
Уградњом „социјалних осигурача“ решио би се проблем подношења молби за доделу бесплатних киловата, а такође би се онемогућило да грађани енормно повећавају свој дуг према Електропривреди и пружила би им се могућност да избегну принудну наплату дугова, заплену станова и кућа.
Покрет се залаже да се пре свега уреди држава и омогући привреди да продише, да људи могу да почну да живе пристојно и лепо. Да могу да плаћају своје рачуне. Покрет има програм универзалне социјалне помоћи за све социјално угрожене грађане Србије јер се залаже за социјално одговорну државу.
Жарко Шурјанац
Члан покрета „Доста је било – Саша Радуловић“ Београд
zanimljiva ideja, sa druge strane gubici u ems usled netacnog rada strujnih i naponskih mernih transformatora kao i dalekovoda daleko premasuju stetu pod navodnicima usled neplacene el energije, inace kakave su budale po tim distribucijama sam imao prilike pre vise godina da odem iako nisam imao nikakve veze ni sa objektom i ugradnjom instalacije prosao niz neprijatnih stvari preko policije koja je bila krajnje korektna, da bih na kraju shvatio da ljudi koji rade u distribuciji zaista nemaju blage veze sa poslom kojim se bave, to sam tada tvrdio kao el ing a sada se zalazem za to da se paraziti i partokratija kroz sistematizaciju premesti na adekvatna radna mesta, ako nemas znanja o poslu niti kvalifikacija stecenim na drzavnom fakultetu, nisi za taj posao, sto vazi u 90 posto slucajeva, ima psihopata i sa zavrsenim drzavnim fakultetima i njih treba reorganizovati takodje, o kumu mogu reci samo da je pomagao gazdi da se useli u 1000 m2 i po tom kriterijumu samo obavlja posao za koji nema kompetencije.