На тениским теренима Карабурме могао је да заигра и Новак Ђоковић

Како је Карабурма изгубила свој центар ?

Упорно потенцирамо да је нама данас у Србији потребан систем. Због чега ? Одговор је веома једноставан, зато што га нема. Речиће ми неки: “Шта прича овај? Имамо полицију. Имамо судове. Имамо државу.“ Одговорићу вам да нисте управу. Државу немамо. Институције не функционишу.

^{Foto: sh.wikipedia.org}

Испричаћу вам једну локалну причу о крају града који данас често у медијима називају „Мала Колумбија“. У последње време дају му епитете најозлоглашенијег краја у Београду, препуном криминала, дилера и наркомана. Знате да причам о Карабурми.

Веровали или не, овај крај не подсећа на колумбијске фавеле, барем ништа мање од Новог Београда или Врачара. Ту живи махом фини и нормалан свет који води дечицу по парковима и нада се безбрижном животу.

Та „Мала колумбија“ је могла имати у свом „центру“ ту изнад биоскопа „Славица“ спортско-рекреативни центар који би обухватао фудбалски терен, тениске терене, подземну гаражу. Замислите око таквог центра никли би кафићи, тржни центри. Када би уз то и биоскоп „Славица“ радио то би већ био један фино развојен крај града у коме људи нормално живе и имају квалитетне дневне садржаје на располагању.

Фудбалском клубу „Београд“ се додељује огромна површина земљишта, како би овај пројекат био спроведен.

То се није догодило. Због чега ? Због неких злих људи који су имали интересе ? Не, него због Система који је у неколико круцијалних момената заказао.
Та прелепа замисао звала се ”Центар Карабурма”, а од свега што је требало да се изгради, изграђене су само стамбене зграде на чије усељење су купци станова чекали и по невероватних седам година.

Некога ће занимати због чега Карабурма данас нема овакав центар. Мене као грађанина неби требало да занима ни име човека који је довео да се стане са спровођењем овог прелепог плана. Систем се морао побринуту да моји суграђани и ја добијемо центар који је предвиђен планом. Не занима ме ко је украо, не занимају ме изговори. Људи желе да живе на месту које им је обећано. Грађани су земљиште поверили у нади да ће план бити испуњен. Преварени су, не само због оних људи који су све изазвали већ и од система који није реаговао и обезбедио да се план спроведе.

Ко је тада био на власти? Од тада, а то је била 1998. измењали су се многи. Можда су криви појединци, али највише смо криви сви ми јер као друштво нисмо захтевали нити се борили за СИСТЕМ који ће бити у стању да све ово спречи. Не да спречи једног, а омогући другоме, већ да спречи злоупотребу и спроведе план који ће довести до бољег живота нас грађана.

Биоскоп „Славица“ такође не ради дуги низ година. Бесправне надоградње цветају по Карабурми. Свака трећа оваква зграда носи сећање на понеког одбеглог инваститора. Скупштине станара прибављају грађевинске дозволе за пре 20 и више година изграђене зграде. Иза свега остало је непрегледно море судских спорова и заборављених, већ одавно прашњавих папира.

Система и даље нема. Систем је тај који мора подједнако да награди и казни и бескућника и председника државе за исто дело истом казном или наградом. Систем је тај који нам мора гарантовати сигурност, једнака права и свеукупни напредак друштва. У њему морамо имати једнака права и морамо бити на једнак начин третирани без обзира на пол, боју коже, странку, нацију.

Са таквим системом може бити лепо за живот и у једној Карабурми и Новом Београду и Сопоту, али и у целој Србији.
Речиће неко да је ово сувише утопистички и да је немогуће. Погледајте развијене земље. И оне имају своје лопове и преваранте, али имају и систем који није 100% савршен, али итекако функционише и штити своје грађане.

Ми то немамо и због тога кажемо:
Доста је било!
Веселин Меденица