Na teniskim terenima Karaburme mogao je da zaigra i Novak Đoković

Kako je Karaburma izgubila svoj centar ?

Uporno potenciramo da je nama danas u Srbiji potreban sistem. Zbog čega ? Odgovor je veoma jednostavan, zato što ga nema. Rečiće mi neki: “Šta priča ovaj? Imamo policiju. Imamo sudove. Imamo državu.“ Odgovoriću vam da niste upravu. Državu nemamo. Institucije ne funkcionišu.

^{Foto: sh.wikipedia.org}

Ispričaću vam jednu lokalnu priču o kraju grada koji danas često u medijima nazivaju „Mala Kolumbija“. U poslednje vreme daju mu epitete najozloglašenijeg kraja u Beogradu, prepunom kriminala, dilera i narkomana. Znate da pričam o Karaburmi.

Verovali ili ne, ovaj kraj ne podseća na kolumbijske favele, barem ništa manje od Novog Beograda ili Vračara. Tu živi mahom fini i normalan svet koji vodi dečicu po parkovima i nada se bezbrižnom životu.

Ta „Mala kolumbija“ je mogla imati u svom „centru“ tu iznad bioskopa „Slavica“ sportsko-rekreativni centar koji bi obuhvatao fudbalski teren, teniske terene, podzemnu garažu. Zamislite oko takvog centra nikli bi kafići, tržni centri. Kada bi uz to i bioskop „Slavica“ radio to bi već bio jedan fino razvojen kraj grada u kome ljudi normalno žive i imaju kvalitetne dnevne sadržaje na raspolaganju.

Fudbalskom klubu „Beograd“ se dodeljuje ogromna površina zemljišta, kako bi ovaj projekat bio sproveden.

To se nije dogodilo. Zbog čega ? Zbog nekih zlih ljudi koji su imali interese ? Ne, nego zbog Sistema koji je u nekoliko krucijalnih momenata zakazao.
Ta prelepa zamisao zvala se ”Centar Karaburma”, a od svega što je trebalo da se izgradi, izgrađene su samo stambene zgrade na čije useljenje su kupci stanova čekali i po neverovatnih sedam godina.

Nekoga će zanimati zbog čega Karaburma danas nema ovakav centar. Mene kao građanina nebi trebalo da zanima ni ime čoveka koji je doveo da se stane sa sprovođenjem ovog prelepog plana. Sistem se morao pobrinutu da moji sugrađani i ja dobijemo centar koji je predviđen planom. Ne zanima me ko je ukrao, ne zanimaju me izgovori. Ljudi žele da žive na mestu koje im je obećano. Građani su zemljište poverili u nadi da će plan biti ispunjen. Prevareni su, ne samo zbog onih ljudi koji su sve izazvali već i od sistema koji nije reagovao i obezbedio da se plan sprovede.

Ko je tada bio na vlasti? Od tada, a to je bila 1998. izmenjali su se mnogi. Možda su krivi pojedinci, ali najviše smo krivi svi mi jer kao društvo nismo zahtevali niti se borili za SISTEM koji će biti u stanju da sve ovo spreči. Ne da spreči jednog, a omogući drugome, već da spreči zloupotrebu i sprovede plan koji će dovesti do boljeg života nas građana.

Bioskop „Slavica“ takođe ne radi dugi niz godina. Bespravne nadogradnje cvetaju po Karaburmi. Svaka treća ovakva zgrada nosi sećanje na ponekog odbeglog invastitora. Skupštine stanara pribavljaju građevinske dozvole za pre 20 i više godina izgrađene zgrade. Iza svega ostalo je nepregledno more sudskih sporova i zaboravljenih, već odavno prašnjavih papira.

Sistema i dalje nema. Sistem je taj koji mora podjednako da nagradi i kazni i beskućnika i predsednika države za isto delo istom kaznom ili nagradom. Sistem je taj koji nam mora garantovati sigurnost, jednaka prava i sveukupni napredak društva. U njemu moramo imati jednaka prava i moramo biti na jednak način tretirani bez obzira na pol, boju kože, stranku, naciju.

Sa takvim sistemom može biti lepo za život i u jednoj Karaburmi i Novom Beogradu i Sopotu, ali i u celoj Srbiji.
Rečiće neko da je ovo suviše utopistički i da je nemoguće. Pogledajte razvijene zemlje. I one imaju svoje lopove i prevarante, ali imaju i sistem koji nije 100% savršen, ali itekako funkcioniše i štiti svoje građane.

Mi to nemamo i zbog toga kažemo:
Dosta je bilo!
Veselin Medenica