Najatraktivniji deo preduzeća bila je potcenjena imovina jer su budući vlasnici bili zainteresovani da jeftino dođu do imovine (zemljišta i nekretnina), a ne da nastave sa proizvodnjom
Autor: Dušan Pavlović
Sam Zakon o privatizaciji iz 2001. godine imao je jedan značajan propust – način procene vrednosti imovine preduzeća (posebno zemljišta i nekretnina).
Najatraktivniji deo preduzeća bila je potcenjena imovina jer su budući vlasnici bili zainteresovani da jeftino dođu do imovine (zemljišta i nekretnina), a ne da nastave sa proizvodnjom. Razume se, nije problem to što su novi vlasnici želeli imovinu po niskoj ceni (većina ljudi bi iskoristila takvu priliku), već što im je “političkom” odlukom omogućeno da do nje dođu.
Kada nekom omogućite da kupi neko dobro ispod cene, on ga drugačije tretira nego kad ga kupi po realnoj (tržišnoj) ceni. Ishod takvog načina prodaje je odlazak preduzeća u stečaj, a radnika na ulicu. To je postala redovna praksa od 2004. godine do danas.
Kako su preduzeća u restrukturiranju postala deo mašine za rasipanje para? Kako je već nagovešteno, razlog za stavljanje nekih preduzeća u status restrukturiranja 2002. godine bila je uglavnom njihova prezaduženost (negativan kapital) i veliki tehnološki višak radnika u kombinaciji sa niskom produktivnošću.
Kakvu je samo medveđu uslugu tim preduzećima napravila Vlada Srbije odlukom da ih stavi u restrukturiranje. Restrukturiranje nikada nije ni počelo. Umesto da ih restrukturira vlada je ostavila preduzeća da tavore. Danas je položaj tih preduzeća i ljudi koji su u njima zaposleni nekoliko puta lošiji nego 2002. godine. Kako se to desilo?
Vlast nad tim preduzećima dobile su političke stranke (uglavnom one koje upravljaju Ministarstvom privrede. Godine 2001. uspostavljeno je Ministarstvo za privredu i privatizaciju koje je ukinuto kada je izabrana druga vlada Vojislava Koštunice 2007. godine. Od tada (sa jednom izuzetkom) postoji samo Ministarstvo privrede koje je zaduženo za privatizaciju.).
One su dobile pravo da postavljaju direktora i nadzorne odbore u tim preduzećima. Vremenom, političari su namerno počeli da odugovlače sa privatizacijom, jer su uvideli da se kroz subvencionisanje tih preduzeća iz državnog budžeta može izvući novac kojim je moguće finansirati političke stranke i ljude koji su im bliski.
Tu nije kraj priče. Pošto se videlo da ova preduzeća nemaju budućnost, počela je da se razvija sindikalna industrija. Srbija danas ima oko 24.000 registrovanih sindikata. Ogroman broj tih sindikata nalazi se upravo u preduzećima u restrukturiranju i javnim preduzećima. Kada se otvorila prilika za privatizaciju tih preduzeća i njihov izlazak iz restrukturiranja, sindikati su zajedno sa zaposlenima i političarima počeli da je sprečavaju.
Dva najveća i reprezentativna sindikata, Savez samostalnih sindikata Srbije i UGS Nezavisnost, nisu se opirali samo zakonu o radu, već su tražila povlačenje novog predloga zakona o privatizaciji i zakona o stečaju upravo da sindikalne ćelije u tim preduzećima ne bi izgubile deo privilegija koje su imale od subvencija Fonda za razvoj.
Tako se parazitiranje pretvorilo u stil života u ovim preduzećima. Zaposleni su retko uopšte dolazili na posao. Umesto toga radili su na crno, čekajući subvenciju iz budžeta, Fonda za razvoj ili neke od domaćih banaka koje su redom počele da propadaju posle 2012. godine.
Vladimir Milenković se priseća kako je bilo kada su prvi put ušli u smederevsku Železaru. “Krenuli smo u obilazak Železare sa Stros Kanovim saradnicima. Kada smo stigli na prijavnicu, čovek nas je odmah pitao ‘Jel imate neki alkohol?’ Kada smo ušli u krug fabrike nikoga nismo videli čitavih 15 minuta. Ne karikiram: bukvalno nikog. Petnaest minuta smo po krugu fabrike tražili zgradu u kojoj se nalazio finansijski direktor koji je trebalo da nas primi”.
Nastavlja se…
Povezan tekst:
Traženje strateških investitora
Dušan Pavlović je vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu gde predaje savremenu političku ekonomiju sa teorijom javnog izbora i profesor po pozivu na Univerzitetu u Gracu gde predaje kurseve iz ekonomskog razvoja i ekonomske i političke tranzicije u jugoistočnoj Evropi. Oblasti interesovanja su mu teorija racionalnog izbora i politička ekonomija demokratskih ustanova. Objavio je više radova iz ove oblasti: Konsolidacija demokratskih ustanova u Srbiji posle 2000. godine (2007), Spisi iz političke ekonomije (2010), Teorija igara. Osnovne igre i primena (2015). Poslednja knjiga Mašina za rasipanje para. Pet meseci u Ministarstvu privrede je insajderska priča iz kabineta ministra privrede Saše Radulovića 2013-2014. gde je autor bio pet meseci na mestu savetnika ministra privrede. Knjiga odgovara na pitanje koje nas sve zanima kako se upravlja srpskom ekonomijom. Ovo intrigantno i veoma zanimljivo štivo će se uskoro pojaviti pred čitaocima u izdanju Dangrafa.
Gospodine Pavloviću,
Navodite:
“Najatraktivniji deo preduzeća bila je potcenjena imovina jer su budući vlasnici bili zainteresovani da jeftino dođu do imovine (zemljišta i nekretnina), a ne da nastave sa proizvodnjom.”
Što je u suštini tačno.
Navešću vam jedan primer i način razmišljanja kupca i nas kao prodavce. Ovde se igralo na kartu – ko koga prevari. U principu su prevareni radnici.Strani kupac jedini koji je bio zainteresovan, da ponudu, da kupi jedan kombinat koji je bio prezadužen. E, imovina nije vredela ništa. Zašto?Zato što su dugovi bili veći od kaptala. Zemljišta, objekara, zastarele tehnologije, infrastrukture, itd.Firma vredi onoliko koliko donosi dobiti. To je ekonomski princip. Jel tako?
E sad strani kupac ima svoju ekonomsku logiku.
Ona je ovakva.Ja ću svoj novac da uložim u ovu uništenu firmu. Prenesem moju izraubovanu tehnologiju ovde i ispunim ugovorne obaveze. A u svojoj matičnoj firmi na mesto stare tehnologije postavim novu. Produktivniju, rentabilniju i akonomičniju.Kad kupim posrnulu firmu podignem kredit u Srbiji onoliki koliko sam platio firmu i istu dam pod hipoteku. Taj novac vratim u matičnu firmu i sebe obezdedim od gubitaka
.Naša vlada ima pak drugu logiku.
Prodajmo ovu skalameriju i pustimo strancu da se nosi sa radnicima, tržištem i kreditima.Svi greše ali niko nije na gubitku osim zaposlenih. Zaposleni dobijaju otkaza njih oko 90%. Strenac pravi loše proizvode koji ne mogu na tršište.Vlada pare potrošila i sad ćuti
.Strenac rasprodaje ovu staru skalemeriju u staro vožđe da isplati zaostale dohotke, koji nisu bili prikatanu kao dug.
Ovde se krug zatvara i iz njega nema izlaska.
Ovakvu istorisku neodgovornost nisam mogao ni zamisliti.
uvek se setim ikl—a kotrljajuci lezajevi osnova svakog elektro motora jednosmerne ili naizmenicne struje, svaki lezaj sifriran i standardima napravljen itekako dobar sa livnicom koja je kroz sito kapala raspopljen celik u ulje gde se padom formirala kuglica, kasnije opet rotirala i postajala kliker, i pazi sad namerno se izazove kriza, namerno se izazove pozar kao fora ulje ce da se upali i do tasa ce sve da gori, i srusise fabriku u centru beograda najurise ko pse radnike i napravise trzni centar. sta smo izgubili kapacitete sredstava za rad tehnologiju i godisnje 100000 dolara od izvoza, pa se pitam samo kako sa postojecim kapacitetom privrede da zaradimo 50 milijarde dolara koliko duguje privreda gradjani i banke odnosno preko 60 milijarde dolara obaveza privrede, pitao sam i branka dragasa sta misli o sansama srbije, nazalost bankrot neminovan sto sam i znao, ali eto pokusavam da bar pisem o tome, mozda ima sanse da se nesto i ucini.
sa tasa su te davne 2001 sedeli vlahovic djelic labus i dinkic sa repovima iz jula.
Ne mogu grešiti dušu, Vlahović je uvideo problem i predlagao dokapitalizaciju. Za takav vid transformacije to je bilo najobektivnije. To su predlagali ugledni profesori tvorci projekta restrukturiranja. Argumenti,Izvoz u pet zamalja, sirovinska baza u okruženju od 50 km.Enargija je bila kako iz sopstvenih izvora tako i po povlaštenoj ceni zbog više faze prerade.Trebalo je zameniti staru tehnologiju novom. Otpustiti polutane (ljude koji su posedovali zemlju, velike posede šuma) koji su bili većinom na bolovanju, putovali zimi i dolazili na posao samo da tu dočekoju penziju. Otkazati ogroman broj neproizvodnih radnika. Šta reći na ovu bruku, kada je bilo zaposleno 40 portira a neviđen lopovluk.
Ali džaba sve, prevladala je ideja onih koji su upravo doveli do propasti. A motiv je bio smo jedan. Da za zabašuraju malverzacije.
Znači u ovom slučaju peti oktobar pokopava sve nade u neke promene.
Država nije imala snage da se obračuna sa mangupima u svojim redovima.
ikl je radio lezajeve koje mozes izvoziti gde god pozelis od severne i juzne amerike do australije nisu kvarljivi, a inace trebaju za lokalnu potrosnju, ova fabrika je primer propasti zarad interesa trznog centra u koji gradjani samo trose novac, bilo kako bilo kapacitet izvoza srbije je oko 2 milijarde nedovoljno za servisiranje dugova plate 700 hiljada lencuga u javnoj upravi i 1720000 penzosa koji jedu leba na recku, po meni licno je izazov pokusati reorganizovati 179 preduzeca u restruktuiranju od kojih ni jedno nema profitabilno poslovanje vec su sva sa gubitkom, kakvi su njihovi resursi kakva sredstva za rad kakva tehnologija kakva organizaciona struktura kakva tehnika finansije racunovodstvo, jeli moze da se podesi open free erp system za svako preduzece, eto prvi korak, centralizacija, integracija, internacionalizacija svetskih trzista, za dva meseca 5 sistem integratora bi moglo pokupiti podatke i umreziti ovakve systeme kako bi se videlo sta se radi kako se radi koliko su efikasni ovi sistemi i sta jos mogu da proizvode a da ima mogucnost izvoza zarade, odusevio sam se videvsi prodajne kanale kako funkcionisu, od malezije preko australije sve preko neta i to od igle do lokomotive.
Prosto je neverovatno kako je naš narod “slep u mozak”!
25 godina, jedni te isti “političari” tom istom narodu ispiraju mozak… i opet ništa!?
Program koji nudi DJB je velika nada za PROMENU SISTEMA !!!
A neko mudar, davno reče: “NADA UMIRE POSLEDNJA”!