Saša Radulović: Tražimo podršku od građana

Godinama unazad, svedoci smo da se pod foskulom “sigurne budućnosti” kroz članstvo u EU, u našoj zemlji odtvaraju problemi koji za rezultat imaju sve teži život građana. Makroekonomski pokazatelji i oni koje publikuju svedske organizacije ukazuju da smo iz godine u godinu bliži dnu, a ne vrhu, kao što je i bio zadatak petooktobarskih promena, uloženih napora za usklađivanje zakonodavstva i ogranizacije privrede sa najrazvijenijim državama Evrope, kao i samih političkih ustupaka koje smo činili zarad članstva i božeg života koji nam se iz godine u godinu odlaže. U oštem sunovratu gde se dugovi gomilaju, privreda ne oporavlja, odlazak školovanih mladih ljudi u koje je država investirala i koji će svojim stečenim znanjem i veštinama doprinositi BDP drugih zemljama, već odavno je postala fraza svih političkih stranaka, a otvorio se novi problem – odlazi svako ko ima gde!
Kao objašnjenje neuspeha procesa tranzicije navodi se neoliberalizam zasnovan na Vašigtoskom koncenzusu. Svakako da je to nije neutemeljena teza, ali lično smatram da su poražavajući pokazatelji naše provrede odraz državnog intervencionalizma i to onog brutalnog nedomaćinskog! Ako ostavimo po strani, da je transformacija društvenog u produktivnije i odgovornije oblike vlasništva bila neophodna, svako ko je radio u društvenim firmama ili danas sa strane posmatra “šta se radi u njihovom mestu”, prvo će reći: “da su odsustvo odgovornosti, stručnosti i selekcije po kojem najbolji treba da nas vode” krivci za ekonomsku i opšte društveny bedu u kojoj smo se našli.
Poražavajući rezultati transformacije naše privrede i društva na evropskom putu su doveli do porasta evroseptizma, što je i normalno. Ono što je zabrinjavajuće je to što pojedine opozicione stranke ne priznaju svoje greške i jedna od zamerki koja se upućuje aktuelnoj vladi jeste da nikada u parlamentarne nisu bile stranke koje su isključivo za put EU a ljubav prema Rusiji u narodu nikada veća, i da su na tome morali da porade. Šta nam takve stranke poručuju? Radićemo sve sto je potrebno da budemo na evropskom putu, bez obzira na gomilanje problema, a vaše stavove ćemo oblikovati putem medija. Dakle ništa novo, ulepšavanje stvarnosti slušamo svakog dana. Ono što je po mom mišljenju, takođe, zabrinjavajuće jeste sve veći broj političara koji nam kao spas nude Rusiju. Okrenućemo se Rusiji i svi problemi će sami od sebe da se reše, isto ono sto nas uči liberalizam- tržište će samo da ipravi sve.
Nepostojanje jedinstva da nam je uređenje i razvoj Srbije na prvom mestu, i da to moramo da uradimo sami. Ni Rusiji ni EU ništa nije palo sa neba. Po tome se pokret Dosta je bilo razlikuje od drugih jer nas uči da moramo sami i to sada bez odlaganja!
U spoljnoj politici vladaju interesi, i da je to zaista tako, mogli smo da naučimo u srednjoj školi čitajući roman Seobe Miloša Crnjanskog. Srbi doseljeni na prostore današnje Vojvodine su decenijama ratovali na strani Ugarske bili si bedem za dalji prodor Osmanijskog carstva u nadi za ispunjenje obećanih povlastica i boljeg sutra. Njihova čežnja za obećanom zemljom raste usled razočarenja u Ugarsku. Pavle Isaković konačno odvodi Srbe u Rusiju. Ubrzo shvata da više nemaju kud i da je nestanak i zaborav jedino izvesno na njihovom putu traganja za boljim sutra. Carica ih je naselila na prostore današnje Ukrajine i tako su postali bedem Ruskom carstvu od pohoda osvajača sa zapada. Možad sam napravio nezahvalno poređenje, ali suština je da velike sile gledaju svoje interese i da kao i mi, imaju svoje probleme.
Smatram da je podela društva na evropejce i rusofile vremeno produbljena od strane političara koji svoju nesposobnost kriju iza prča o EU i Rusiji , i da je bezopasna. Daleko ozbiljnija podela je na one koji žele pravnu državu zasnovanu na vladavini prava, i one koji žele da zadrže postojeći sistem da bi sačuvali svoje privilegije. Iskreno verujem u znanje, stručnost i posvećenost. Verujem u pristojnost i vaspitalje. Verujem pokretu Dosta je bilo, jer samo tako pripadam ovoj prvoj grupi ljudi.