Кандидати на листи за Војводину – Доста је било

Иако имам 38 година, до сада сам испробала све доступне методе убеђивања власти у Србији да је неопходно да се малим и средњим предузећима и предузентицима, као и пољопривредним газдинствима омогуће да расту и да се развијају у Србији из логичног разлога што су баш они збирно највећи послодавац. Заступала сам интересе малих породичних бизниса преко предузетничких удружења пуних десет година. Слуха од стране политичара није било. Не знам да одустанем. Кад један метод не функционише, пронађем нов пут. Покрет “Доста је било” је мој начин да наставим посао тамо где ме је партократија зауставила и од наше земље направим државу у којој се лепо и радо живи. Ја сам Војвођанка. У мојој фамилији су помешане скоро све вере и нације заступљене у покрајини. Са увођењем реда почињем од нашег дворишта – војвођанског парчета простора у коме желим да нас воде најбољи, да га млади не напуштају и да јавни службеници одговарају за своје пропусте.

У својој педесетчетвртој години, са двадесетосам година радног искуства у привреди, у предузећима за међународну шпедицију и транспорт, потом спољну трговину, а последњих осамнаест година на руководећим позицијама у великом систему за дистрибуцију робе широке потрошње, потпуно сам свестан потребе и нужности за растерећењем привреде, укидањем партократске моћи и успостављањем принципа пуне транспарентности у јавном сектору. Ту је и јак лични мотив, који ме је довео до политичког ангажмана, да кроз остварење програмских циљева и вредности Покрета, од Србије креирамо добро место за живот, како би се можда и наш син вратио из Еквадора, где тренутно живи и ради, а ускоро заснива и породицу. Да то буде његов срећан и рационалан избор, да свој породични живот и проофесионалну каријеру настави у Србији, а супруга и ја делимо с њима дневне радости. Како он, тако и сва наша деца, која су тамо негде далеко…

Многи моји пријатељи су ме питали “Шта ће ти та политика?”, говорили “Нећеш успети ништа да промениш!”, саветовали “Нећеш моћи да пливаш у блату”! Одговор је увек био исти, не могу више да стојим са стране и само критикујем. Не могу да гледам моје студенте и колеге како одлазе у иностранство и да замишљам моју ћерку која ће једног дана пожелети да уради исто. Не могу да се помирим са тим да се форсирају улизице и медиокритети. Не могу немо да посматрам полуписмене људе, који машу својим купљеним дипломама и плагираним докторатима. Ако желим промене, морам да будем та промена, морам примером да покажем да је могуће и другачије. Остајем овде да пробам да изградим нормалан систем који ће бити добар за све, а не само за подобне.

Ћале, јел’ морамо да идемо на тај разговор?
Питао ме је син оног јутра када је био заказан разговор у Конзулату Мађарске (Суботица), у вези са држављанством, ћеркиним и његовим. По ко зна који пут, побеже ми поглед кроз прозор, у даљину. Отишли смо. Они у Конзулат, ја у Покрет.

Са вишегодишњим искуством у правосуђу, просвети и здравству упозната сам са радом државних органа и јавних служби. За све њих је карактеристично неефикасност, нетранспарентност и неусклађеност са друштвеним променама и надлежностима којима располажу. Мотив за политичким ангажовањем сам пронашла у програму и вредностима Покрета, који су свеобухватни и усмерени на успостављању система, реда и доследном спровођењу закона. Један од начина за испуњење наведеног циља је и увођење нових приступа у раду државних органа, осавремењавање пружања услуга грађанима и поједностављење процедура у остваривању права. Идеје и решења већ постоје, остаје само да се стекну прилике за њихову реализацију.