Како да убудуће читамо предизборна истраживања јавног мњења?

Иако је сада много важније питање како да организујемо изборе, а да после знамо резултате – и питање предизборних истраживања није мање важно. Истраживачи јавног мњења обично се ограђују од тога да ова истраживања врше утицај на гласаче, али то је проблематична тврдња, поготову на овим изборима, на којима је предвиђање преласка цензуса неке странке играло велику улогу у опредељивању бирача (барем према мојим искуствима).

Осим овога, у вези истраживања јавног мњења важне су још две чињенице:
Њихови резултати су практично непровериви. Нити је то уобичајено, нити је пратктично могуће проверити начин на који су резултати добијени и да ли саопштени резултати одговарају добијеним на терену.

Ко плаћа истраживања и ко користи услуге истраживача код нас је тајна. Званично ниједна агенција није рекла да је ангажована од стране политичких странака, с друге стране, политичке странке такође никада не кажу ко ради истраживања за њих.

Ово значи да нам битни елементи за процену непристрасности истраживања недостају: 1) не знамо за кога су вршена, 2) не можемо да упоредимо саопштења са добијеним резултатима.

Међутим, ако је већ тако, можда ипак можемо приметити одређене правилности које би нам помогле да у будућности боље тумачимо саопштене резултате. Најпре треба рећи да агенције овог пута нису промашивале нечији резултат за више од 5% што показује да су имали неку представу о опредељењима гласача. Махом је грешка и мања, од 1 до 3%, тако да су истраживачи били у праву да су чуда на овим изборима била мало вероватна. Да се промене у опредељењима у току кампање, па и могућа изненађења, не догоде, побрнули су се и медији који су одбијали да организују дебате и форсирали црну хронику на насловним странама током целе кампање, али то је већ друга прича.

Када се погледа табела са предвиђањима резултата ових избора, доста се лако уочавају правилности (плавом бојом су означена превиђања бољих резултата од оних на добијених на изборима, жутом гора, зеленом приближна):

Основна правилност је лако уочљива: СНС је добијао боост од већине агенција са предвиђањем резултата који прелазе 50%. Ако имамо у виду да су неке од агенција у сукобу интереса (на пример, ЦЕСИД чији је најпознатији бивши функционер сада службеник владе, добио је 53% за СНС), онда овај боост можемо тумачити у том светлу. М
ање од добијеног на изборима за СНС предвидело је истраживање НСПМ и истраживање објављено у Времену, што се опет лако може повезати са критичношћу актера из оба медија према Вучићу.

Битан део кампање била су још нека истраживања. У Данасу је објављено истраживање које је финансирао сам лист, а које је ДС остављало испод цензуса, што је, као што смо рекли, било доста битно у овој кампањи. Ипсос је такође наглашавао да је непрелазак цензуса ДС-а могућ. ДС је укупно гледано, више подцењиван, него прецењиван. Бољи резултат од добијеног на изборима предвидео им је само НСПМ, који је једини потцењивао СНС.

СПС је, по правилу, у истраживањима добијао више него на изборима, ДСС такође. Занимљиво је опет да је истраживање НСПМ било штедљивије у боост-у за листу ДСС-ДВЕРИ, него за СРС, СДС-ЛДП и ДС.

Листа Доста је било потцењивана је у свим истраживањима, што се опет може повезати са тим да њихов пролаз није одговарао ником – властима због критике, а опозиционим странкама због њиховог проблема са цензусом и сличне циљне групе. Левица Србије је благо прецењивана, али она је заиста била непознаница, а и није се појављивала у већини извештаја.

Медијска стратегија многих странака вртела се око питања ко је чији „тројански коњ“, односно, ко је ту само да би довео до тога да ДС не пређе цензус, за шта су највише оптуживани ДЈБ и ЛС. Како сада ствари стоје, ова стратегија је добила неочекиван епилог: ДС је прошла, али тешко да су се ДЈБ и ЛС показали као Вучићеви тројански коњи. Ово наводим само због тога да се види колико је и на опозиционој страни доста времена потрошено практично ни на шта, што је ишло на руку стратегији власти која је желела да се кампања обесмисли.

Иако је, рецимо по предвиђањима на којима је инсистирао ИПСОС да су све странке осим СНС, СПС и СРС на ивици цензуса (што се показало као тачно за 2 од њих), могло да се догоди да „демократске“ странке, све не пређу цензус, догодило се обрнуто, практично су све 4 листе продемократске провенијенције прешле (видећемо још за поменуте две, али оне свакако имају 5%). У том послу им сигурно нису помогле сумње да не прелазе цензус, иако су ДЈБ и ДС вероватно показивале и у истраживањима оно што се догодило на крају.
Добро, ово су само правилности које могу, али и не морају указивати на „штимовање“, мада су прилично индикативне правилности. Њихова улога у кампањи, ма шта тврдиле агенције, је огромна, тако да су варијације од 1 до 5% које се могу додати или одузети некој странци веома важне. Сумње на манипулације и пристрасност нису, међутим, нешто што се никада не појављује у систему и са чим ми не знамо како да изађемо на крај. На пример, увели смо пријављивање имовине функционера или контролу трошкова странака у кампањи да бисмо то контролисали. Имамо изборну тишину и забрану објављивања ових података у њој.

По мени, ништа не би сметало ако би опозиција у новом сазиву парламента у оквиру неког Закона о равноправности у изборном процесу тражила да, убудуће:

• Постоји обавеза странака да најаве која агенција ради за њих истраживање јавног мњења у кампањи,
• Постоји обавеза агенција, које желе тиме да се баве, да пријаве, рецимо РИК, за које странке раде предизборна истраживања.

Не сумњам да бисмо ми нашли начин да се и ова правила изврдају, али би манипулација истраживањима било знантно мање.
Мислите о томе.

Извор: Двоглед