Пуж на керозин и пет точкова

Остаће 3. јун ове године упамћен по многочему, али је по свему што је пратило и обележило овај датум прва седница новог сазива Републичког парламента била одиста историјска и без преседана у новије доба.

Као човек струке, то јест инжењер рачунарства, навикао сам на пословичну ефикасност и ефективност, те у сваком систему тражим оптималан начин рада – онај који са најмање енергије даје најбоље резултате. Парламент у којем сам се по први пут обрео, дан након првог, конститутивног заседања, подсећа ме на ауто који се креће брзином пужа, али троши као авион, а уз то има и пет точкова. Имајући у виду да сам седници присуствовао у својству народног посланика, ред је да грађанима поднесем извештај о томе како смо на првој седници искористили њихово поверење, односно на који начин смо потрошили њихово време, а то значи и новац.

На улазу у зграду Скупштине, док ступају црвеним тепихом, посланике сачекује почасна гарда. Зграда коју је подигао још краљ Александар Ујединитељ, својом архитектоником и стилом подсећа на дане бурне историје, што би уз гарду требало да представља и прву опомену свакоме који улази у овај Дом. Упркос јасним асоцијацијама и монументалношћу грађевине и атмосфере коју она диктира, простор око палате користи се као паркиралиште за возни парк народних посланика. Ко каже да се по јутру дан не познаје?

Првом тачком дневног реда прве седнице Народног парламента потврђени су мандати посланика, који су затим положили свечану заклетву. Једино ово смо завршили у разумном року и у свечаном духу. Следећа тачка била је и прекретница – избор председника Скупштине. Овде су почели проблеми. Посланик Александар Мартиновић (СНС) првих је неколико минута свог излагања искористио да колико-толико образложи предлог, да би остатак свог времена искористио за теме које немају никакве везе са тачком седнице. Било је ту спиновања на тему фантомки, Београда на води, некаквих нових Потемкинових фабрика, а са њима и незаобилазног бољег живота и вишег стандарда. Непринципијелно прозивање опозиције, обојено личним тоновима, настављено је у духу старе добре радикалске традиције.

На њега се надовезао отац реторике којој не би требало да је више место у Народној скупштини Републике Србије, др Војислав Шешељ. Бројним својим запажањима, која такође нису имала никакве везе са дневним редом изазвао је Мартиновића, а овај Пајтића, затим се опет прозваним осетио опет Мартиновић, па Санда Рашковић-Ивић и тако у бескрај.

Сад схватам чему служе записници са седница, али ми је све мање јасно чему служе пословници о раду, које нико нема намеру да поштује. Бесмислена расправа трајала је сатима. Време пролази, новац грађана нестаје у таласима узалудног и несврсисходног препуцавања посланика, а одабиру председника Народне скупштине – ни корак ближе. Од свечаног духа и поштовања институције парламента није остало скоро ништа. Кренула су добацивања забрањена пословником, у којима предњаче “напредњаци”, увреде, етикетирања и међусобне расправе.

Преносе скупштинских заседања никада нисам гледао, самтрајући да је то губљење времена. Сада сам уверен да сам био у праву. Степен неефикасности за већину посланика не само да не представља никакав проблем, већ је евидентно да су многи од њих у Скупштину и дошли са намером да од заседања направе један јефтин ријалити. Шта су воља и новац грађана спрам вишесатног забавног програма, који у потпуности парира “Паровима”, “Фарми” или “Великом брату”.

Народни посланици овог сазива шаљу јасну и недвосмислену поруку грађанима – ово је наш ријалити јер сте ви тако тражили. За то време пристојни и одговорни посланици црвене од непријатности и нервозе што се заправо ништа не дешава, што се колају празне приче, а време неумитно тече. Наравно, Саша Радуловић је реаговао и у свом кратком излагању објаснио да морамо много одговорније да се понашамо пред грађанима и позвао све посланике да се врате на дневни ред Скупштине. Нажалост, глуве дозивати, а слепима књиге поклањати узалудан је посао. Председавајући, др Драгољуб Мићуновић је напослетку прекинуо седницу и заказао нову за три дана, што је страшно наљутило управе оне најгласније – букаче, псоваче и добациваче. Седница се није наставила, а посланици владајуће већине су љути напустили Парламент.

Неко је одлучио да овакве народне посланике части домаћом кафом и то по незамисливој цени од 7 динара. Просечан ручак (чорба, јело са месом, салата) за сваког посланика који напусти седницу и спусти се у скупштински ресторан, субвенционисан је до нивоа од око 200 динара, колико реално кошта иста она кафа, али на београдским сплавовима. Да услуге искамчене преко народне грбаче плаћају по тржишним ценама, да ли би актуелни народни посланици своје дужности обављали са више одговорности и достојанства? Искрено, не верујем. Верујем само да се однос према сопственој држави и народу не мења по ресторанима, већ у главама људи, мислећих и часних, а потом и за скупштинским говорницама.

Извор: Јужне вести

Милош Бошковић, Дипломирани инжењер рачунарства
Народни посланик “Доста је било” из Ниша