Reformu zdravstva do sada su obećavale sve predhodne vlade naročito u svojim predizbornim programima. Međutim, uvek je isticano da ona treba da usledi posle oporavka privrede tj. na kraju reformskih procesa. Kako do oporavka privrede nije došlo, urušavanje zdravstva dostiglo je alarmantni stepen koji ne trpi dalje odlaganje rešavanja problema. Uz uvažavanje činjenice da bez jake ekonomije nema uspešnog zdravstva ipak se rešavanje nekih od gorućih problema u zdravstvu nameće kao imperativ iz razloga što produžetak sadašnjeg stanja neminovno vodi u dugotrajnu i tešku eroziju kvaliteta zdravstvene zaštite uz dramatično smanjenje kvalifikovanih kadrova kao najvrednijeg resursa u zdravstvu. Ovakav ishod za neodređeno dugi period odrediće kvalitet lečenja naše nacije.
Problemi koji trenutno opterećuju zdravstvo Srbije:
Višedecenijska nepromenjena organizacija rada
Organizacija rada na svim nivoima zdravstvene zaštite nije se menjala tokom više decenija dok se situacija u svim sferama društva u međuvremenu dramatično promenila. Ulaz u zdravstveni sistem je izabrani lekar u domu zdravlja koji bi trebalo da za reši 80 % zdravstvenih problema pacijenta. U praksi, međutim, situacija je obrnuta. Izabrani lekar opšte medicine uglavnom upućuje pacijenta specijalistima na višim nivoima zdravstvene zaštite, a manji deo posla obavlja samostalno iz različitih razloga: nedostjući resursi u domu zdravlja (nedostatak ili kvar aparata, nedostatak reagenasa za laboratorijske analize,nedostatak pojedinih kvalifikovanih kadrova kao štro su na primer rendgenolozi) ili uspostavljena organizacija koja ne predviđa široku samoslalnost lekara opšte medicine.
U ustanovama sekundarnog i tercijarnog nivoa, zbog loše i neravnomerne organizacije rada, takođe zbog nedostatka ispravnih aparata ili kvalifikovanih stručnjaka, formiraju se duge liste čekanja s tim što se insistira da se prvi pregled obavi u roku od 30 dana. Ukoliko to nije moguće pacijent teoretski može da traži potvrdu da je pregled nemoguće uraditi u roku od 30 dana ili da ga uopšte nije mogiuće uraditi u toj državnoj ustanovi i tada ima mogućnost da pregled uradi u privatnom sektoru a troškove refundira u RFZO na osnovu računa iz privatnog sektora i potvrde iz državne ustanove. U praksi međutim, potvrdu da se pregled ne može uraditi u državnoj ustanovi treba da potpiše direktor koji to redovno odbija da uradi, između ostalog, i zato što RFZO tada ima prava da uslugu naplati sa računa državne ustanove gde pregled nije mogao biti urađen.
Odustvo merenja kvaliteta rada
Parametri za merenje kvaliteta rada ne postoje u većini oblasti a tamo gde postoje odavno su prevaziđeni i nisu ažurirani u skladu sa savremenom medicinskom doktrinom. Na osnovu takvih nedostajućih i/ili neadekvatnih parametara vrši se insuficijentna analiza kvaliteta rada u Zavodima za javno zdaravlje ali bez povratnog uticaja na poziciju ustanova ili organizacionih jedinica u njihovom sastavu na koje se procena kvaliteta rada odnosi. Samo u slučajevima incidentnih situacija, kada se alarmira javnost, vrše se unutrašnje i spoljašnje stručne kontrole sa ciljem utvrđivanja eventualne stručne greške. U praksi kontrola kvaliteta rada svodi se na lični i profesionalni moral zdravstvenih profesionalaca dok sistemske kontrole nema.
Odsustvo sertifikacije i licenciranja kvaliteta pruženih zdravstvenih usluga
Vlada praksa da “svi mogu sve da rade” što za posledicu ima suboptimalni kvalitet usluga. To se naročito pogubno odražava u hirurškim granama gde se ne poštuje striktno doktrina po kojoj treba i mora da se izvrši hirurški zahvat, a što ima direktan i često presudan uticaj na ishod lečenja i kompromituje sve ostale terapijske postupke koji slede. Ustanove nisu rangirane po vrsti usluga koje mogu da pruže tj. ne vrši se provera osposobljenosti ustanove i ispunjenosti uslova za vršenje određenih usluga.
Odsustvo merenja rezultata rada
Merenje ostvarenih rezultata rada u rutinskoj praksi se ne sprovodi. Postoje mere izvršenja koje je predvidelo Ministarstvo zdravlja ali se one u praksi ne primenjju, a analiza na osnovu njih radi se u Zavodima za javno zdravlje ali samo u odnosu na organizacionu jedinicu, a ne u dnosu na pojedinca. Rezultati ove analize, koja obično sadrži i analizu iskorišćenosti kadrova na osnovu mera izvršenja, ne utiču na broj i distribuciju kadrova u ustanovama. Individualni rezultati rada pojedinca se ne mere i ne vrednuju, tako da onaj ko radi više nije ni na kakav način nagrađen niti stimulisan. Lični dohodak zaposlenih u državnim zdravstvenim ustanovama određen je koeficijentom u zavisnosti od stručne spreme i funkcije a ostvareni rezultati rada na to nemaju uticaja.
Neravnomerno opterećenje
Privilegije po raznim osnovama rezultirale su neravnomernim opterećenjem kadrova istog profesionalnog profila i istog stručnog zvanja u okviru iste državne zdravstvene ustanove. Drugim rečima, iz neopravdanih razloga ili najčešće bez ikakvog razumnog objašnjenja neki zdravstveni radnici u ustanovi ne rade određene poslove za koje su kvalifikovani, što ima za posledicu povećano opterećenje ostalih i formiranje lista čekanja za pacijente. Ovome doprinosi odsustvo opisa radnih mesta kojima bi bile precizirane radne obaveze za svaki profil
Odsustvo normativa i nepoštovanje postojećih
Realni i adekvatni normativi svih vrsta u zdravstvu nedostaju a oni malobrojni koji postoje neprimenljivi su u praksi. Zdravstvo praktično radi bez normativa što se opravdava raznim razlozima koji se, uglavnom neopravdano, svode na tešku materijalnu situaciju u kojoj se nalazi država i društvo.
Nedostatak kvalifikovanih zdravsvenih kadrova svih profila
Racionalizacija javnog sektora sa obustavom prijema novih zdravstvenih kadrova svih profila u toku tri protekle godine pogubno se odražava na zdravstvo. Kadrovi u zdravstvu se ne planiraju na osnovu realnih potreba stanovništva koje se sagledavaju na osnovu statistike oboljevanja. Poznato je da je starosna struktura lekara, osobito specijalista, vrlo nepovoljna i da više od polovine ide u penziju u toku nekoliko sledećih godina. Mladom lekaru posle završenog fakulteta treba nekoliko godina rada i skolovanja da postane specijalista i još toliko da stekne dovoljno iskustva za samostalno rešavanja složenih problema. Naše zdravstvo nema toliko vremena.
U uslovima sve većeg priliva bolesnika obzirom na starosnu strukturu stanovništva, posao se raspoređuje na preostale, sve malobrojnije i amortizovane kadrove. U nedostatku iskusnih lekara složene poslove prihvataju mladi, nedovoljno edukovani i neiskusni lekari, a posledica je opadanje kvaliteta pruženih usluga i uvođenje improvizacije i diletantizma u svakodnevnu medicinsku praksu na velika vrata. Nedostatak određenih profila lekara kao što su rendgenolozi, ortopedi, patolozi, pedijatri, anesteziolozi, onkolozi doveo je do gašenja pojedinih organizacionih jedinica u državnim zdravstvenim ustanovama širom Srbije, a pokušaj prevazilaženja ovog problema kroz davanje volonterskih specijalizacija iz deficitarnih oblasti mladim lekarima ima skroman i nedovoljan efekat u uslovima nemogućnosti zaposlenja. Poseban problem predstavlja opšti nedostatak medicinskih sestara i tehničara, osobito u ustanovama sekundarnog i tercijarnog nivoa što za posledicu ima drastičan pad kvaliteta svih usluga koje pruža ovaj profil, a osobito usluge medicinske nege.
Gušenje inicijative
U navedenim uslovima, kada se napredak u zdravstvu ne ostvaruje na osnovu osmišljenih planova, lična inicijativa i entuzijazam retkih pojedinaca predstavljaju često jedini put za postizanje novog kvaliteta i nove vrednosti. Međutim ovakav pristup po pravilu nije podržan od strane nadežnih organa i institucija, dočekuje se sa nepoverenjem i direktno osporava. Potrebna je izuzetno velika energija i posvećenost da bi se ovim putem stiglo do cilja.
Ograničavanje prava na optimalno lečenje preko liste lekova RFZO
U Zdravstvenim ustanovama dozvoljena je primena samo onih medikamenata koji se nalaze na listama RFZO, na kojima međutim nedostaju najsavremeniji lekovi za različite bolesti. Srbija pet godina nije uvrstila na listu RFZO nijedan novi lek. To nas svrstava među poslednje zemlje po uvođenju inovativnih lekova. Ova činjenica je nepoznata građanima koji žive u iluziji da imaju prava na sveobuhvatnu, savremenu i najoptimalniju zdravstvenu zaštitu, kako je to navedeno u zakonu o zaštiti zdravlja. Zabranjeno je da pacijent kupi lek koji za njegovu indikaciju nije predviđen listom RFZO i da taj lek primi u državnoj zdravstvenoj ustanovi. Ako se to ipak desi RFZO osporava celu fakturu a od lekara i ustanove traži odgovornost za postupak. Istovremeno se osuđuje slanje pacijenta u privatne ordinacije čak i za usluge koje ne može da ostvari u državnom sektoru. Lekar se nalazi u problematičnoj situaciji između doktrine i propisa RFZO i želje da na najbolji mogući način pomogne pacijentu.
Kadriranje na osnovu principa partokratije
Rukovodeći kadrovi biraju se isključivo po principu partokratije, utoliko više ukoliko se radi o višoj poziciji na hijerarhijskoj lestvici. Oni često ispunjavaju formalne uslove ali bez potvrde u praksi, a kako se rezultati rada ne vrednuju, rukovodeći kadrovi birani na principu partokratije ostaju zaštićeni od kritike i analize rada i nesmetano daju ton celokupnom radnom procesu koji obično usporavaju, otrežavaju i narušavaju na različite načine.
Privatna praksa kao paralelan sistem van obaveznog osiguranja
Privatni sektor koji je fleksibilniji i lišen partokratskih kadrovskih rešenja i partokratskog načina funkcionisanja, konkurentniji u pogledu kadrova i opreme – nije uključen u zdravstveni sistem. To je paralelan sistem u kome pacijenti plaćaju usluge ili direktno iz džepa ili preko dobrovoljnih osiguranja pri čemu ponovo plaćaju i usluge koje su jednom već platili kroz obavezno zdravstveno osiguranje. To čini usluge u privatnom sektoru skupim i nedostupnim za sve građane naročito kada se radi o bolničkoj zdravstvenoj zaštiti. Privatni sektor pacijenti uglavnom koriste za dijagnostičke usluge najčešće iz sledećih razloga:
- da uslugu dobiju onda kada im treba, bez čekanja,
- da ih pregleda određeni lekar,
- da im lekar posveti dovoljno vremena.
Kurativne procedure se ređe realizuju kroz privatni sektor, osobito ako podrazumevaju bolničko lečenje. To dovodi do prelivanja pacijenata iz privatnog u državni sektor koji je ionako preopterećen i insiuficijentan u opremi i kadrovima. Nagoveštaji vezivanja privatnog sektora za osiguranje u postojećim uslovima nisu realni, obzirom da je cena usluga po kojoj plaća RFZO niska, dok se sa druge strane formiralo tržište privatnih zdravstvenih usluga sa cenovnikom koji se mnogostruko razlikuje od cenovnika RFZO. Privatnicima se ne isplati da rade po cenama RFZO a cene u privatnom sektoru su neprihvatljivo visoke za RFZO.
Spora nabavka i popravke opreme zbog zakona o javnim nabavkama
U slučaju potrebe hitne popravke aparata, ista se ne može realizovati po nekoliko meseci zbog obaveze primene zakona o javnim nabavkama koji ovo onemogućava. To za posledicu ima otezavanje procesa rada i nedostrupnost usluge.
Predlog rešenja
- Izrada realnih normativa i njihova dosledna primena.
- Licenciranje zdravstvenih usluga i rangiranje ustanova po osnovu licenciranih usluga.
- Podizanje kvaliteta nastave na Medicinskim fakultetima.
- Uvođenje sistema merenja kvaliteta rada na osnovu realnih, merljivih parametara u svim oblastima medicine.
- Merenje radnog učinka i nagrađivanje i napredovanje prema rezultatima rada.
- Reforma zdravstvenog osiguranja.
Svi stanovnici Srbije treba da imaju obavezno zdravstveno osigiuranje bez obzira da li su zaposleni i bez obzira na visinu prihoda i socijalni status. Neophodno je da se definiše obavezni paket zdravstvenih usluga koji će se finansirati iz budžeta u okviru obaveznog zdravstvenog osiguranja, a prema finansijskoj snazi države. Država treba da garantuje za dostupnost i kvalitet usluga u okviru obaveznog paketa zdravstvenih usluga. Obim i sadržaj paketa povećavali bi se sa povećanjem finansijske snage države. Usluge koje nisu obuhvaćene obaveznim paketom usluga trebalo bi da budu finansirane iz dopunskog dobrovoljnog osiguranja koje bi za nezaposlene plaćala država
- Vezivanje privatnog sektora za obavezno zdravstveno osiguranje.
Privatni sektor treba hitno vezati za sistem zdravstvene zaštite na način da se usluga koja je plaćena kroz obavezan vid zdravstvenog osiguranja ne plaća u celini ponovo već samo razlika od cene koju plaća RFZO u državnom sektoru do pune cene usluge u privatnom sektoru. Lekarska komora trebalo bi da utvrdi raspon cena svih udravstvenih usluga po oblastima. Privatnicima treba omogućiti upotrebu bolnčkih kapaciteta (oprema i stacionar) pod uslovima koji treba da budu definisani ugovorom između privatne i državne ustanove.
Vezivanje privatnog sektora za zdravstveni asistem imalo bi višestruke prednosti u ovom trenutku:
- smanjenje opterećenja državnog sektora i ravnomernija raspodela pacijenata,
- eliminisanje lista čekanja,
- zapošljavanje određenog broja nezaposlenih medicinskih kadrova (lekara i med. tehničara),
- povećanje konkurentnosti i kvaliteta rada.
prim. mr sci med. Ljiljana Tomašić
članica pokreta “Dosta je bilo”, Zemun
Pored svega navedenog, što je apsolutno tačno, dodao bih još neke činjenice.
1. Partokratski postavljeni direktori, i pored velikog odliva specijalista ( odlazak u penziju, inostranstvo, domaće privatne ustanove) zapošljavaju partijske pulene, familiju, kumove … na izmišljene administrativne poslove.
2. Lekari opšte prakse imaju normative po kojima mogu da se posmete pacijentu do 5 minuta ( zatrpani su preglomaznom administracijom)
Za ovo pouzdano znam, i ako ne radim u zdravstvu, na primeru ustanova u kojima rade moji priatelji.
Kada je uvedena kapitacija u primarnu zdravstvenu zastitu jedan od elemenata kapitacione formule na osnovu koje se odredjivao ucinak i varijabilni deo plate -bio je i broj opredeljenih pacijenata.U tom periodu lekari su prihvatili veci broj pacijenata.Kasnije medjutim kada je doslo do smanjivanja broja lekara to opterecenje se povecalo.Postoji normativ od 36 pacijenata za osmocasovno radno vreme tj 15 minuta po pregledu ali u praksi normativ se ne postuje i lekari su prinudjeni da prime po 50-70 pacijenata
Apsolutno se slažem sa svim što je navedeno u tekstu.
Moram samo da prokomentarišem činjenicu da (kao i uvek do sada), apotekarski sektor biva izuzet iz svake moguće priče o zdravstvu i problemima u istom. U celom tekstu ni jednom nije pomenut najdostupniji visokoškolovani zdravstveni radnik (farmaceut), čija uloga, umesto da se na maksimalni mogući način iskoristi za rasterećenje svih drugih zdravstvenih ustanova i zdravstvenih radnika, biva samo dublje degradirana i spuštana ispod svake prihvatljive granice.
Još jednom, sve pohvale za tekst i nadam se da će sve veći fokus biti stavljan na pitanja, probleme i rešenja u zdravstvu.
Izdvajanja iz RFZO za zdravstvo nisu mala ali usmeravanje novca je neadekvatno I bez redovne kontrole ministarstva. Recimo, uveden je IZIS, sistem koji treba da omoguci brze I efikasnije funkcionisanje I komunikaciju svih nivoa zdravstva ali onda kada je zapoceo sa radom(predizborni period) nije sinhronizovan medju ustanovama, I dalje nisu svi obavesteni o nacinu njegovog funkcionisanja a ne naslucuje se kada ce se desiti najveca usteda koju on treba da donese fondu I drzavi . Ta usteda odnosi se na kvalifikaciju e-recepta na akutnu I hronicnu terapiju pa bi pacijenti za ovu hronicnu nekoliko meseci, bez odlaska lekaru, mogli direktno u apoteci da podizu lekove. Sada se za svakog pacijenta koji dolazi kod izabranog lekara samo za propisivanje hronicne terapije iz meseca u mesec izdvaja iz fonda preko 300 din. sto je cena lekarskog pregleda!? Da bi se ovaj ogroman izdatak ukinuo potrebno je prvo uvesti elektronski potpis a onda umreziti u IZIS apotekarske ustanove I privatne apoteke. Za sve ovo za sada nema najave. Neefikasnost zdr. sistema nije na zdravstvenom osoblju vec neefikasnom ekonomskom sagledavanju prioriteta I kontrole toka novca.
Nagrade kvaliteta kao sto je kod nas “Oskar kvaliteta” mogu da pocnu da se dodeljuju u jos dve kategorije,a to su zdravstvene i obrazovane ustanove(to je primer USA).Na sajtu bi postojali kriterijumi za ocenjivanje,na osnovu kojih svaka ustanova moze da izvrši samoocenjivanje,što bi sve išlo u smeru poboljsanja kvaliteta.Nadam se da će vam ova ideja biti od koristi.
Osnovni problem zdravstva, i ne samo zdravstva, je odsustvo društvene odgovornosti. Ali to je već druga priča.
Kompletna situacija u našem zdravstvu je odavno katastrofalna.Potpuno se slažem da organizacija rada nije menjana decenijama. Sama patologija je promenjena, samo jedan primer, a ima ih na stotine.pre 30 godina broj onkoloških bolesnika je bio drastično manji nego danas za razliku od npr. obolelih od tuberkuloze.Sada imamo situaciju da na onkologiji nema slobodnih mesta dok u bolnicama i odeljenjima za tbc nema bolesnika, broj postelja u medjuvremenu je korigovan minimalno ilije ostao na istom nivou kao pre 30 godina.Problemi potiču od ministarstvaa zdravlja i RFZO gde nema spremnosti za bilom kakvom promenom, sve što je uradjeno zadnjih 30 godina je već vidjeno i predstavlja bezuspešno krpljenje rupa. Zato je stvoren je paralelni privatni sistema za one koji imaju novac za zdravstvene usluge ili dobrovoljno osiguranje, ostali su primorani da trpe. Navešću samo nekoliko stvari koje je npr. lako promeniti da ima volje, za to nije potrebno da dodje do oporavka privrede:
1. Ukoliko je budžet neke bolnice 100 000 000 dinara, pa postavite za direktora koji troškove smanji za npr. 20 % time što redukuje nepotreban kadar, smanji troškove za lekove, troškove poslovanja kao nagradu će za iduću godinu dobiti 80 000 000 dinara, pa će preostali radnici za isti novac raditi veći posao, a direktor onda radi u korist svoje štete.
2. Ukoliko imate dva hiruga, jedan obavi godisnje 100 operacija a drugi 10, njihove plate se neće bitno razlikovati. Isti je slučaj i sa lekarima u ambulantama, što ste kvalitetniji lekar imate veći broj bolesnika, veću odgovornost, više posla ali istu platu. to se odnosi i na sestrinski kadar. Koji vam je motiv onda da radite svoj posao kako treba, nijedan osim moralnih vrednosti.
3. Liste čekanja, kada ne bi postojale znatno bi se smanjio broj pacijenata koji odlazi na preglede i dijagnostiku u privatne ustanove. Ukoliko neki lekar npr. radi na skeneru u državnoj ustanovi, a nakon radnog vremena u privatnoj ( zakon mu to dozvoljava ) zašto bi se on angažovao u cilju smanjenja liste čekanja kad mu to apsolutno nije u interesu.
4. Kako se baca novac, samo još jedan primer. Na listi čekanja za operaciju katarakte je preko 35 000 pacijenata.Od toga preko 3 000 njih ima kataraktu teškog stepena gde je vid toliko oštećen da ispunjavaju uslove za dobijanje pomoći za tudju negu u iznosu od oko 15 000 mesecno. Pošto se na operaciju čeka oko 20 meseci, do operacije oni prime oko 300 000 dinara. Nakon operacije stanje im se popravlja i više nemaju osnova za tudju negu. Da su odmah operisani ( cena operacije u privatnom sektoru je 700 eura) uštedeo bi se novac do iznosa od 300 000.
5. I samo još jedan primer, verujte može se navesti i stotinu. Niko ne pravi analizu koliko se nepotrebnih dijagnostičkih metoda uradi u Srbiji.Npr. voleo bih da neko izbaci podatak koliko imamo normalnih Ro nalaza pluća u odnosu na broj uradjenih. Siguran sam da je preko 70 možda i 80 %, npr. u Norveškoj ako jedan lekar ima veći procenat normalnog nalaza Ro pluća od 17 % odmah dobija kontrolora rada.Kod nas o samom trošku niko ne vodi računa, upravo zbog činjenice iz stava 1, ukoliko napravite uštedu smanjiće vam RFYO količinu novca koja vam je namenjena.
Ovo je samo vrh ledenog brega u zdravstvu, isti problemi godinama postoje, ne rešavaju se već se krpi postojeće, samo je pitanje dokle.
Zaista su brojni primeri nefleksibilnosti zdravstvenog sistema i nespremnosti zdravstvenih vlasti da se suoce sa aktuelnim problemima i primene adekvatna resenja.To se odnosi na sve dosadanje vlasti .Stice se utisak da se zdravstvo tretira kao”vruc krompi” i neresiv problem koji bi svaka radikalnija promena urusila jos vise i zato su sve promene do sada bile “kozmeticke”.
Nisu sve promene bile kozmetičke. Recimo, uvedena je promena da samo lekar opšte prakse može da napiše recept za lek. Ta promena nije kozmetička, ona je duboko degenerativna za zdravstveni sistem i društvo u celini i dovela je do toga da lekari opšte prakse budu spušteni na nivo sekretarice drugih specijalista i da milioni građana bez ikakve potrebe troše milijare sati svog i vremena zdravstvenih radnika na nepotrebne dodatne odlaske kod lekara opšte prakse, samo da bi neko prepisao naziv leka i doziranje sa jednog papira na drugi.
Vrlo sam zadovoljan početkom rasprava o ključnim temama u Srbiji.
Autorski tekstovi kao što je ovaj su dobri pokretači rasprave. Analiza sadašnjeg stanja je jasna i dovoljna za uvod.
Najviše me je obradovao deo teksta koji je predložio niz rešenja.
Sada se postavlja pitanje ko treba da učestvuje u raspravi?
Odgovor je svi zaintersovani.
Ko su oni?
1. Korisnici usluga
2. Svi profili stručnjaka u zdravstvu
3. Politički aktivisti DJB
4. Oni koji zdravstvo treba da finansiraju
5. OCD-va koje se bave zdravstvom a naročito one koje rade na prevenciji i prosvećivanju stanovništva
Nadam se da će rasprava biti uspešna jer je tekst odlično napisan tako da može na raspravu da potakne sve napred pomenute kategorije.
Očekujem da posle leta, početkom septembra DJB organizuje i direktne rasprave jer će dotle IT raspravljanje iscrpsti svoje mogućnosti.
U primarnoj zdravstvnoj zaštiti bi trebalo izjednačiti privatni i državni sektor.Tako je u svim evropskim zemljama.Usluge u sekundarnoj i tercijarnoj delatnosti bi trebalo plaćati prema broju obavljenih usluga.Godinama se ne donosi paket zdravstvenih usluga koji pripada svakom osiguraniku iz obaveznog zdravstvenog osiguranja.Neverovatno je koliko mizerno fond zdravstvene zaštite plaća zdravstvene usluge zdravstvenim ustanovama ,a ustanove ne ukazuju na taj problem.Partijski kadrovi su postavljeni na rukovodeća mesta i oni ne rade u interesu pacjenata i zdravstvenih ustanova nego u interesu vladajuće strukture tako da se stvara privid ekonomskog funkcionisanja sistena. Neshvatljivo je da jemuško šišanja, a kamoli ženska frizura skuplja od lekarskog pregleda.Sve evropske zemlje imaju sličnu organizaciju koja je dijametralno suprotna sa našim nazovi sistemom.Još jedna napomena koja se prešućuje.Slovenac kolega Janez Jelnikar koji je učestvovao u reorganizaciji zdravstvenog sistema u Sloveniji 1991 god. i Makedoniji 2000.god. svojevremeno je izjavio da je izjednačavanjeprivatnog i državnog zrdavstva za državu jeftinije,a za pacjente efikasnije. Kako u zemlji gde se izdvaja za zdravstvenu zaštitu najmanja po glavi stanovnikau Evropi vlast ne želi jeftini , efikasniji sistem.
Kada se govori o rešenjima, prva stvar je reforma zdravstvenog osiguranja i uvođenje više nivoa zdravstvenog osiguranja. Država treba da definiše minimum zdravstvenih usluga koje treba da bude dostupne svim građanima Srbije i da pokriju onaj deo zdravstva koji ne može biti profitabilan i na tržištu .Privatni sektor apsolutno treba uključiti u sistem i iskoristiti njegov potencijal Sami građani moraju preuzeti odgovornost za sebe i svoju porodicu i odrede koji nivo osiguranja će uplaćivati a shodno tome imati i nivo usluge. Sa druge strane treba im dozvoliti da biraju lekara bez ograničenja, a sistem će funkcionisati onda kada se napravi odnos u kome će se maksimalno poklapati zajednički interes pacijenata, lekara i RFZO uz uzajamnu kontolu.Osnova takvih sistema je porodični lekar koji brine o pacijentu, parama fonda i svojem prihodu koji opet zavisi od troškova koje napravi i znanja koje poseduje.Ministarstvo zdravlja godinama donosi odluke na osnovu statističkih podataka iz Zavoda za javno zdravlje koji često ne pokazuju stvarno stanje stvari jer iz zdravstvenih ustanova dolaze naštimovani podaci, i onda se sve vrti u začaranom krugu.
Realnost je da je naš zdravstveni sistem suočen sa velikim problemima. Koreni svih tih problema je nedostatak novca i veoma loše rukovođenje sistemom zdr. zaštite sa jedne strane i nedostatak ikakve volje i nezainteresovanost političkih struktura za sam život a kamo li kvalitet života građana.
Osnovni problem Gordijevog čvora zdravstva Srbije je neodgovoran odnos političke elite prema životu i zdravlju građana Srbije, Dokaz:1. Politička elita je izložila građane bombardovanju i kontaminaciji zemljišta, vode i vazduha radioaktivnim elementima, 2. RFZO odbija da plati lečenje dece i odraslih, 3. RFZO nije za 70 godina uvrstila na listu veliki broj lekova (ne samo novih već i onih koji su u upotrrebi godinama pr. Eritromicin za parenteralnu upotrebu).
Gospodo život i zdravlje su veoma jeftini u Srbiji. Vaše zdravlje i život leže samo, jedino, i isključivo na plećima savesti naših lekara. Kao što znate političari su svesni toga što rade jer ministar zdravstva kada mu treba operacija ide u Nemačku nemajući poverenja u naš sistem koji sam vodi.
Lekari opšte prakse (primarna zaštita) fizički ne mogu da rade u ovakvim okolnostima. Postoji jedan predmet na medicini koji se zove Propedevtika. On propisuje kako izgleda jedan pregled. Svi je nauče. Ona se ne primenjuje jer tako propisuje RFZO.
Pišem ovo sa autoritetom pionira privatne prakse u Srbiji. Otvorio sam prvu registrovanu lekarsku ordinaciju u SFRJ posle ww2. Moje iskustvo a i nauka kaže da lekarski pregled ne može trajati manje od pola sata ( a često i sat i više). Pacijent je čovek a ne nekakav aparat i lekar mora uzeti anamnezu, pa ličnu, pa porodičnu, pra izvršiti kompletan pregled od kose do nokata, pa postaviti radnu dijagnozu, pa odrediti dodatne dijagnostičke procedure, pa odrediti terapiju, porazgovarati, objasniti i dijagnozu i terapiju i nuspojave i komplikacije.
Ajd sad zaključire sami – pregled od pola sata je prekratak. Realnost u državnim ustanovama je drugačija. pregled traj 5 minuta i svodi se na na šta se žalite i pisanje uputa.
Dakle lekari su onemogućeni da svoj posao rade lege artis. Ovo je surogat zdravstvene službe. Ponavljam lekari ne snose nikakvu krivicu za to. Krivica je u bahatim političarima. Čak je i komunistički režim proklamovao da je zdravlje nacije prioritet. Ovim “liberalnim demokratama” prioriteti su drugačiji.
Mehanizam sprovođenja ovog cirkusa od zdravstva je RFZO. To je institucija za ubiranje novca. Oni zidaju zgrade fonda, opremaju besnim nameštajem dok se DZ dovijaju kako da plate komunalije. RFZO uzima novac koji vi morate da platite bez ikakve formalne obaveze da za taj novac pruži uslugu.
Bivši direktor fonda je od plate podigao kuću na Dedinju veličine 1000 kvadrata koju je za ogroman novac izdavao Ambasadi jedne zemlje. Taj direktor fonda pobegao je u inostranstvo ali i dalje iznajmljuje tu kuću. Ljudi shvatite u ovim režimima od Miloševića do Vučića vaš i moj život i zdravlje nikome nisu bitni.
Postoji naravno način da se stvari urede.
1. Ukonuti RFZO
2. LK odseći od države. To je strukovna organizacija i ona mora biti zaštićena od zloupotrebe od strane države. Da podsetim LK je formirala država Srbija. Ta veza se mora iseći.
3. Obezbediti i garantovati osnovnu zdravstvenu zaštitu ioz budžeta
4. Dodatna zdravstvena zaštita treba da bude preko osiguravajućih kuća regulisana ugovorom.
5. U stvarnosti sprovesti potpuno izjednačavanje i unifikaciju privatne prakse i državnog sistema.
Ponavljam lekari ne snose nikakvu odgovornost za loše stanje sistema osim moralne jer se nisu bunili protiv svega opisanog. Država i njen politički establišment snose odgovornost. Dakle kada vam pregled traje (protiv svih pravila profesije) 3 minuta – za to nije kriv lekar već političar. Lekar je jedino kriv jer nevoljno prihvata da radi ONAKO KAKO NIJE NAUČEN i NE MOŽE i NE TREBA.
Lekari očito znaju šta treba ali ne mogu sami. Dakle umesto da se izdiru na lekara i da gunđaju građani treba da uzmu motke u ruke pa pravo pred VLADU. Tamo je problem a ne u ordinaciji.
Odličan početak rasprave o jednom od ključnih pitanja za život građana Srbije.
Ima i predloga što izuzetno poboljšava kvalitet rasprave pogotovo kad ga stručna lica argumentuju činjenicama
I za druga ključna pitanja DJB pokreće rasprave – obrazovanje, bezbednost, poštovanje prava, funkcionisanje pravne države, socio-ekonomija, ekologija, poljoprivreda…..
U početku rasprava biće mnogo emotivnih komentara kao i onih negirajućih. Kako rasprava bude napredovala oni će se smanjiti na vrlo mali udeo i imaćemo zaključke sa kojima možemo da delujemo protiv SNS i drugih partokratskih političkih snaga. Zašto protiv njih. Zato što te snage nežele da promene ništa i imaju koristi od sadašnjeg stanja u društvu.