Od 2013. godine pa do danas, FIAT u Srbiji ima sve manje radnih dana zbog smanjene proizvodnje modela 500L. Do pre nekoliko nedelja niko nije pominjao smanjenje broja zaposlenih, a onda je odjeknula uznemirujuća vest o ukidanju jedne smene koja znači otpuštanje oko 900 radnika. Posle nekoliko dana tenzije u Kragujevcu, pojavio se dobro poznati „spasitelj“ iz smetova, (ne)očekivana sila koja se iznenada pojavi i rešava probleme, nekada kao PPV, nekada premijer, sada kao tehnički premijer i mandatar.
On nam je iz Torina doneo “radosnu” vest: FIAT ostaje u Srbiji! Nije nam samo rekao pod kojim uslovima. Kaže nastaviće se prozvodnja “novog” modela, a u stvari radi se o restilizovanom postojećem modelu 500L. Restilizovati model znači uraditi manje (“kozmetičke”) izmene na postojećem modelu. Restilizacija obično služi da produži tržišni vek modela. Iako je 500L, od kako je započeo svoj život, među najprodavanijim u svojoj klasi, prodaja automobila ipak opada proslednje tri godine. Teško je zamisliti da se modelu koji je star već 5 godina može značajno poboljšati prodaja restilizacijom. To je pre pokušaj održanja mesta na tržištu dok se zaista ne pojavi novi model za koji se nikad ne zna koliko će biti uspešan.
Da se ne lažemo, nema novog modela koji bi, eventualno, postao hit na tržištu i uposlio sve raspoložive kapacitete. Dok traje opsena o ostanku FIAT-a, radnicima se nudi dobrovoljni odlazak uz otpremenine višestruko veće od zakonskih. Naravno, poslodavac uvek može ponuditi više od zakonom propisane naknade. Budući da Srbija subvencioniše FIAT, moglo bi se reći da će sve to platiti građani Srbije. Komponentaši takođe najavljuju smanjenje broja zaposlenih za 600. Njihovi radnici su uglavnom zaposleni na određeno vreme ili preko agencija za zapošljavanje, pa zbog toga neće imati priliku za otpremnine. Istekom ugovora ostaće bez posla.
Pored obilnih subvencija od strane Vlade Srbije, FIAT nije prebacio proizvodnju nekog od postojećih modela u Kragujevac i iskoristio raspoložive kapacitete. Fabrika se nikada nije približila projektovanom kapacitetu od 250.000 jedinica godišnje. Iako se poslenje tri godine proizvodnja smanjuje, FIAT nije prilagođavao broj zaposlenih obimu proizvodnje, već najavom ukidanja jedne smene verovatno pokušava izvršiti pritisak na vladu u cilju dobijanja nekih dodatnih subvencija kao i produženja aranžama po isteku postojećeg ugovora. Država kao manjinski vlasnik (33%) nema uticaja na odlučivanje u FIAT-u koji ima jaku pregovaračku poziciju za traženje raznih ustupaka od vlade Srbije. Pretnja zatvaranjem fabrike, koje povlači sa sobom i odlazak proizvođača komponenata i gubitak posla za preko 6.000 ljudi je jak “argument” u svim pregovorima.
Koliko je štetna politika subvencioniranja velikih firmi, umesto fokusa ekonomske politike na mala i srednja peduzeća poreskih rasterećenjem, procenite sami. Da li je bolje imati više malih i srednjih preduzeća koja nikada u jednom danu ne mogu otpustiti toliko ljudi ili veliku firmu koja može direktno da utiče na život u jednom gradu svojim lošim poslovnim odlukama? Kritičari će odmah reći da mali rade za velike, međutim u Srbiji velike firme većinom rade sklapanje ili proizvode od komponenti ili materijala koji se uglavnom uvoze. Subvencijama se pokriva slaba konkuretnost poslovnog okruženja koje se uglavnom ogleda u visokim nametima na rad i niskoj pravnoj sigurnosti.
Nenad Božić
narodnik poslanik, član pokreta “Dosta je bilo”, Kragujevac
Subvencionisanjem jedne firme od strane države čini se nekoliko socio-ekonomskih i političkih promašaja:
1. Favorizuje se jedna firma na račun druge(ih) što je direktan atak na slobodno tržište.
2. Sve države na svetu su na ovaj ili onaj način javni servis. One ne rade po ekonomskim principima (racionalnost, ekonomičnost, produktivnost, profitabilnost) i svojim neekonomskim postupcima ulaganja narodnog novca prave vrlo loše poteze.
3. Ulažući narodni novac na protekcionistički i neekonomski način uništavaju tržište i sektor MSP-a i preduzetnika čime smanjuju priliv sredstava u budžet a time i servisiranje narodnih potreba (zdravstvo, prosvetu, bezbednost, socijalno staranje, kulturu).
Velike kompanije se sele iz zemlje u zemlju kaf god imaju interes. One su ovde isključivo zbog pfofita koji ne ostaje u Srbiji. Male kompanije su pokušaj ljudi koji ovde žive da zarade za taj život ovde. Ne sele ye kad ne moraju i kapital ostaje u Srbiji.
Po mom mišljenju Fiat ostaje još jedno vreme u Srbiji iz dva odnosno tri razloga: 1. Zbog prejeftine radne snage 2. Zbog subvencija koje na drugim mestima ne bi dobijali. Te dve činjenice mu omogućavaju da i sa zastarelom tehnologijom i modelom, i dalje ostaje konkurentan na nekim tržištima. Naime naša država kupuje prevaziđenu tehnologiju, umesto da te pare ulaže u razvoj MSP ili poljoprivrede. Jeftina radna snaga jeste konkurentna , ali ima i tu manu, da i zastarelu tehnologiju održava konkurentnim za još neko vreme.
Infantilni AV na granici socijalne patologije otima naše pare, deli sa strancima.
Ne mogu da shvatim da je korisnije trošiti novac poreskih obveznika svih građana Srbije kako bi se “spaslo” nekoliko hiljada zaposlenih u “Crvenoj zastavi” ili nekoj sličnoj propaloj velikoj firmi? Novac od naših subvencija treba podeliti radnicima na osnovu godina staža i stručne spreme! Najveći broj tih radnika ima svoj komad zemlje i neka uloži u poljoprivredu ili otvaranje sopstvene firme…
Umreću i neću shvatiti sledeće: čovek ima kući i okućnicu ili malo veći komad zemlje i sve to zapostavi da bi radio kod gazde u firmi za 250-300 € mesečno!? Pri tom, uveren sam, nikada sretan ni zadovoljan…
Rođen sam i odrastao u velikom gradu. Nisam imao ni jedan metar zemlje (osim u nekoliko saksija za cveće)! Supruga i ja smo kupili kućicu od 40 kvm na 9 ari placa u jednom malom banatskom selu. Proizvodimo zdravu hranu za sopstvene potrebe, kao i jedan prehrambeni artikl koji plasiram na tržište i od njega sasvim pristojno zarađujem. Dovoljno za skroman ali lep život. Zadovoljstvo koje imam živeći u Majci Prirodi ne može da se plati nikakvom sumom novca: daleko od mediokriteta u ljudskom liku, manastirski mir, sam svoj gazda…Jednom rečju: SPOJ LEPOG I KORISNOG !!!
Ne mozemo bez velikih firmi. Zabluda je samo mala i srednja preduzeca i da se tamo postupa sa radnicima kao sa svojima. Trebaju nam velike firme koje ce pokretati razvoj svih oblika svojine domacih, stranih . Mali ce im biti dobavljaci. Zbog razvoja i slozenosti posla potrebne su nam velike firme. To sto nam vecina radi u malim i srednjim preduzecima je sto su sve firme unistene oko 80%. Trebaju nam velike firme kao zeljezara, Fiat koje bi pokrenule razvoj niza malih, malih-srednjih i srednjih preduzeca. Sve razvijene zemlje imaju velike sisteme koje na ovaj ili onaj nacin podrzavaju. Reci ne trebaju nam velike firme je cist populizam. Ko je stvorio privredu SFRJ nego veliki giganti kao Rade koncar, KAP-podgorica, Zeljezare, Energoprojekt….
Potrebne su velike firme.
Da bi bile zdrave njih prave privrednici, jer oni to znaju. Birokratija nije preduzetnik. Svaka birokratija u svetu koja je pokušala da bude preduzetnik se ugruvala.
Srpska biriokratija je zapravo partokratija i tesno povezana sa “tajkunima” koji nisu preduzetnici. Ona im pretače narodni novac i stvara tzv. “velike firme” koje jedna za drugom i pored obilne državne pomoći beleže velike gubitke, ne vraćaju kredite i propadaju.
Iz srednjih preduzeća (250-500 zaposlenih) sposobni privrednici napraviće velika ako oni smatraju da to treba na osnovu ekonomskih pokazatelja koji oni vrlo dobro znaju.
Veštačko održavanja tzv. giganata bez ekonomskog sagledavanja potrebe za njihovim postojanjem je uludo trošenje narodnog novca a pošto se radi netransparentno i vrlo podložno korupciji.
@ Nikola, @ Borislav
Slažem se da su potrebne velike firme i to pre svega DOMAĆE.
Da bi mala firma postala srednja, kao i da bi srednja postala velika neophodno je da imaju tržište na kom mogu da razviju posao.
MIslim da je pravo pitanje – KOJE JE TRŽIŠTE NAŠIH FIRMI?
Kao i DA LI IM DRŽAVA POMAŽE I NA NEKI NAČIN OBEZBEĐUJE TRŽIŠTE?
Naše domaće tržište je potpuno otvoreno i samim tim naše firme trpe veoma jaku konkurenciju iz inostranstva, od kompanija na čija tržišta mi ne možemo da dođemo.
Razlozi za to su brojni, a dobrim delom naša krivica.
Mislim da država mora da nađe način da diskretno favorizuje domaće firme, makar u projektima i nabavkama koje se finansiraju novcem poreskih obveznika. Druge države to čine.
Moraju domaće firme da budu delimično zaštićene sve dok dovoljno ne ojačaju da mogu da se nose sa strancima, i u zemlji i u inostranstvu.
Mali rade za velike, ali veliki ne plaćaju malima i zato su veliki, VELIKI ! Meni je otac često govorio, kod malog na čast, kod velikog na glas. I na kraju, pravi veliki igrači dolaze ttamo gde postoji PRAVNI SISTEM KOJI FUNKCIONIŠE, jer se tu osećaju sigurno. Ovi drugi koje mi smatramo “velikim” (jer smo mnogo mali), dolaze kod nas jer znaju da funkcionište samo dil sa Vlladom, koji je najprofitabilniji za njih, a najskuplji za građane.