Čitavu kolekciju novinskih članaka koji su pre jednog veka izlazili u nastavcima (danas bismo rekli „kolumne“), Branislav Nušić objavljivao je pod pseudonimom Ben Akiba, jer su se za i njegovog života menjali razni Vučići i uzvučići, samo su nam zatvori i policajci ostajali isti. Jedan od takvih zatvora za nepodobne režimu iskusio je i naš nenadmašni komediograf i to zbog jedne obične pesme.
U međuvremenu, pseudonimi su se pretvorili u nick-ove i avatare, a pesme više ne čitaju ni studenti književnosti, kamoli policajci. Jedna obična pesma danas je daleko od svake subverzivnosti, a sam život u Srbiji 2016. daleko od svake pesme. Nad zemljom neizvesne i potamnele budućnosti, koju svake godine napusti preko 30000 mladih ljudi do 35 godina, izvesna je samo jedna stvarnost – pragmatična sila srpske političke matrice koja neumoljivo melje ovu našu svakodnevicu.
Svaka nova vlast izbore je dobijala proklamacijom prekida dosadašnjih političkih praksi. U tu vrstu retorike spadaju najmanje tri nivoa obmana: nivo obećanja, nivo utopističkih predviđanja svetle budućnosti, kao i nivo najava beskompromisnog obračuna sa prethodnim uzurpatorima narodnih para i opštenarodnih dobara.
Kostimirani radikalski režim, koji je zaspao sa kokardom, da bi se krajem 2008. naglo probudio sa evropskim zvezdanim đerdanom na čelu, dobio je još jedan mandat za obmanjivanje na svim nivoima i izvođenje svog teatra apsurda. U stilu iskusnog reditelja, stasavalog u putujućem cirkusu vojvode Šešelja, Aleksandar Vučić briše granice između stvarnosti i fikcionalnosti pozorišta – ne zna se ni kad predstava počinje, ni kad se završava, ni šta zapravo znači, ako je iz njegove metapolitikantske papazjanije uopšte moguće ekstrahovati neki konvencionalni smisao. Novom-starom mandataru ni tri meseca nije dovoljno da formira Vladu, iako su glumci uglavnom poznati i, reklo bi se, sasvim potrošeni u onom repertoarskom smislu.
Vučić je majstor opsenarstva i maestro zamajavanja. Vučić je bizarni impresario kojem više nisu dovoljne njegove potrošene akrobate, već sada i publiku (narod) uvlači u svoju tragikomediju. Nije formirao Vladu, niti napisao ekspoze na 2000000 strana, ali Vučić ipak ne pati od nedostatka ideja. Poput lava iz Ezopove basne, koji se umorio od lova i neprekidne jurnjave po džungli, Vučić ovih dana poziva svoje podanike da sami pohode njegove odaje, računajući da u narodu više nema lisica koje bi prozrele bedne namere olinjalog vladara. Od svitanja do sumraka mandatar u Nemanjinoj 11 izigrava sfingu koja je pola Luj IV, a pola baba-Vanga ili Milan Tarot. Svoju omnipotenciju mandatar demonstrira na licu mesta – onaj koji sve zna i sve može gospodar je života.
Vlasnik miliona sudbina koje mogu biti rešene samo jednim pokretom njegovog prsta. Pritisnut siromaštvom, bezakonjem i tegobnim životom, očajan narod veruje u ovu (valjda) poslednju i vrhovnu mogućnost. Neki priznaju da im i kolena klecaju pred nepojamnom silom mandatarovog prestola. Zgrada u Nemanjinoj pretvorena je u najjeftiniju cirkusku šatru. Zašto mandatar sve ovo zapravo radi? Koji je konačni smisao njegove bizarne farse? Šta su prave namere lava iz basne? Nema ih.
Aleksandar Vučić se igra svojim plenom. U tome je sav smisao njegovog performansa. Plen je sam pristao na igru i to u potpunosti opravdava postupke Vladara. Na TV snimku Vladar je ozbiljan jer su vremena teška. Plen je još ozbiljniji dok se ispoveda poslednji put.
Nakon varenja formiraće Vladu.
Režim Aleksandra Vučića je perverzan. Režim Aleksandra Vučića živi od ustajalog vazduha, fiktivnog protoka vremena i neprozirnog mraka. Medijski mrak i strah imaju nešto zajedničko – narastali su postepeno, nevidljivo. Kao kancer. Jedna po jedna emisija van programa, jedna po jedna kritička nota obeščašćena na naslovnicama njegovih blatoida i mrak je mesecima, neprimetno i lagano padao na naše balkansko selo. Ne bih se složio sa profesorom Dejanom Jovićem da je u pitanju “popularni autoritarizam” – ima nečeg nedopustivo eufemističkog u toj formulaciji. Pre će biti da je u pitanju populistička autokratija. Kao dečja igra ali sa ozbiljnim posledicama – povredama i duhovnim i fizičkim. Nasleđe koje kralj Ibi ostavlja u amanet budućim generacijama koje više ne postoje, jer se ili nisu rodile ili su promenile otadžbinu (najobesmišljenija srpska reč).
Dijabolična vlast se igra, držeći sopstveni narod u jednoj vrsti unutrašnje okupacije. Aleksandar Vučić se igra, zato rezultati njegove dosadašnje vladavine i nisu merljivi. Nije merljiv fiktivan i montažni učinak njegovih odluka, a još manje učinjena šteta sa nesagledivim posledicama.
Njegova nesuvisla i makijavelistička kombinatorika, koja je sama sebi svrha, živi od utroška vremena. Našeg, nasušnog, narodnog vremena, jedinog izvesnog resursa jedne devastirane nacije, posustale ekonomski, geografski, biološki i duhovno, urušene do neprepoznatljivosti. Režimski Levijatan hrani se vremenom i logikom odlaganja svake razumne akcije, poput ogromnih (i otrovnih) riba koje tavoreći na dnu okeana do obroka dolaze podmuklim vrebanjem. Vreme dakle radi za grabljivicu, a neprijatelj je onome koji će biti pojeden. Vrhunac političkog i biološkog apsurda predstavlja činjenica da za nenarodni režim plen predstavlja sopstveno jato, čiji je opstanak omeđen vremenom. Vreme je opasan alat u rukama Aleksandra Vučića. Njegov sat se doteruje po nahođenju samog vlasnika.
Kao u svim vrhunskim dramama apsurda taj sat ne poznaje logiku objektivne stvarnosti, već se po diktatu neke više sile njegove kazaljke pomeraju u svim pravcima – vreme prošlo je vreme buduće, kako bi to poetski formulisao jedan Branko Miljković. Daleko od svake poetičnosti, kazaljke na satu režima uporno stoje – i to je glavno obeležje njihovog doživljaja protoka vremena. Iz te i takve dilatacije svi aktuelni Vučići i uzvučići izvući će najveću moguću korist. Iz tog i takvog zakrivljenja prostora i vremena jedan narod u nestajanju izvućiće najveću moguću štetu. I tu će predstavi biti kraj. Impresario će pokupiti rekvizitu, kostime odložiti u fundus, raspustiti beskorisni ansambl i obući neko novo odelo.
Srbija Ben Akibe nije ni bolja ni poštenija nakon sto godina. Naprotiv. Ne samo zbog toga što ni za 100 dana Vladar neće formirati Vladu. Ne samo zato što Vlada zapravo postoji – ali kao ekipa kabotena, pelivana i opsenara – već što se čitav jedan narod drži u „tehničkom mandatu“. Srbiju Vučića i uzvičića pamtiće buduće generacije po ekspanziji porodičnog nasilja, po neslućenim pohodima masovnih ubica, po sadističkom teroru komunalne policije nad osirotelim stanovništvom, po noćnim hapšenjima sa optužbama za tehnološki kriminal, po legalizaciji nasilja u reality programima, po opštoj tabloidizaciji društva, po stranačkom otkupu skoro svih medija, po surovom pustošenju javnog sektora, po kontinuiranom prikrivanju bezočnih pljački i otimačina, po pijačnim trgovinama diplomama, po bagatelisanju poslaničkih i odborničkih mandata i čitavom bizarnom registru sličnih zaostavština naprednjačkog režima. Neka buduća bela knjiga Vučićeve vladavine biće daleko veća i sumornija opservacija društvene zbilje no što je to u svom vremenu bila bilo koja Nušićeva kolumna i podsećaće više na enciklopediju opšteg bezumlja, no na savremenu istoriju jedne evropske državice na početku XXI veka.
Dejan Petković
odbornik Skupštine Grada Niša
član pokreta “Dosta je bilo”, Niš
Komentariši