Ауторски текст Јужна Србија Образовање Привреда

Економија будућности

Невероватан је јаз између потреба послодаваца и радне снаге која излази са факултета.  Најновији пример је укидање првог акредитованог студијскиог програма за науку о подацима (Data science), на који је ове године требало да се упише 100 студента на основне и мастер студије на ФТН-у.

laptop

Узрок за укидање савременог програма је можда корупција, лична корист или незнање, а као изговор је послужила наводна незаинтересованост послодаваца, иако нема апсолутно НИЈЕДНОГ истраживања о потребама послодаваца и иако је ово једно од најтраженијих занимања на свету.

Мантра о томе како треба само учити и завршити школу, а посао ће доћи сам по себи, одавно је на овим просторима постала само бајка. Млади људи који данас завршавају школу (било да се ради о средњем или високом образовању) сусрешће се са много изазова које ће пред њих поставити најпре ово друштво, са дубоко поремећеним системом вредности, а онда и глобално окружење у којем се смењују интензивне технолошке промене праћене скоро тектонским економским и друштвеним променама.

У прошлом тексту осврнула сам се на одлуку Националног  просветног савета да не прихвати предлог Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије да се информатика уведе као обавезан предмет у основне школе (са последичном потпуном променом наставног плана и програма). У овом ћу се осврнути на још једну, кључну, карику која недостаје када разматрамо проблем незапослености младих – везу између образовања и тржишта рада.

Стопа незапослености младих у Србији је врло висока (двоструко је већа у односу на незапосленост опште популације) и износи 43,1%. Према евиденцији Националне службе запошљавања, млади на посао чекају у просеку две године.

Незапосленост младих је, у ствари, један од највећих проблема Србије, будући да је повезана са неостваривањем очекиваних прихода и сиромаштвом, беспарицом, повећаном учесталошћу криминала, менталним обољењима, самоубиствима, разводима бракова, стагнацијом знања и вештина, а то све има директан утицај на безбедност и здравље нације и на трајни губитак људских ресурса.

Стопа незапослености је индикатор ефикасности једне привреде. Структурна незапосленост  потиче из основне неприлагођености доступне радне снаге која тражи запослење непопуњеним радним местима. Неприлагођеност може бити у односу на квалификацију, образовање, године старости. У пракси, структурна незапосленост тежи да буде трајнијег карактера. Отуда, неопходне интервенције се морају вршити, пре свега, у области образовања и обуке.

Наши факултети припремају студенте за економију прошлости – а у најбољем случају, за економију садашњости. А  морали би их припремати за економију БУДУЋНОСТИ. Некада се претпостављало да ће знање стечено у школи бити довољно за читав радни век; данас, у ери четврте индустријске револуције, када се технологија мења јако великом брзином, знања стечена на факултету јако брзо постају застарела. Степен запошљивости мери се начином размишљања, који укључује креативност, критичко размишљање и просуђивање. Бити писмен данас значи имати способност и мотивацију да идентификујеш, разумеш, растумачиш, креираш и искомуницираш знање.

Инжењери за 3Д штампу, техничари за поправку дронова, техничари за поравку ветро-турбина, научници који ће изучавати велике скупове података (Data analyst, Data mining, Data science), аналитичари информационих система, специјалисти за сајбер-ратове, он-лајн наставници,… ово су само од неких послова који су ВЕЋ тражени и врло, врло добро плаћени. И замислите, то је тако и у Србији!

У исто време, предузетнике и пословне људе у Србији нико не пита ништа. Ни када се усвајају стратегије у којима тако добро звуче појмови као што су „економија знања“ и  „друштво знања“. Ни када се доносе планови и програми, како у средњим стручним школама, тако и на високошколским установама за нове профиле, ни када се размишља о новим истраживачким пројектима, иновацијама, примени нових технологија.

Шта је решење?

Најпре, под хитно направити механизам који ће повезати послодавце са средњим стручним школама, факултетима и разним одборима који „кроје“ програме из прошлог века.  И да се разумемо – под послодавцима не подразумевам представнике Уније послодаваца – њена једина функција је да буде послушан партнер свакој власти.

Донети Закон о занатству – који предвиђа нову номенклатуру занимања (ова која се тренутно  користи стара је 40 година!) и повезивање система средњег стручног образовања са послодавцима (Србија је ЈЕДИНА земља у Европи која нема Закон о занатству).

Условити доношење било које образовне стратегије или програма широком јавном расправом и једногласним прихватањем свих партнера у процесу, укључујући и студентске организације.

И најбитније: да наша држава почне већ једном да спроводи у пракси све оне силне стратегије и акционе планове које је усвојила.

За крај, ево једног српског предузетника и његовог става о овој теми – да не буде да измишљам.

Оливера Јовић
координаторка покрета „Доста је било“ за Јабланички округ
председница Удружења предузетника и занатлија града Лесковца
потпредседница Асоцијације МСП и предузетника Србије

ДЈБ Млади

ДЈБ Млади

Коментари

Кликни овде да поставиш коментар

    • Posle više negativnih tekstova, jedan pravi tekst koji nije sa politikantskom nego sa temom iz oblasti koja je i veliki problem za Srbiju i koja muči običan narod. Olivera, svaka čast!
      Godine 2013. sam bio član tima za izradu programa za obrazovni profil za tehničara obnovljivih izvora energija. Bili su uključeni nastavnici iz više tehničkih škola u Srbiji koji su imali znanja i iskustva iz ove oblasti, ljudi sa fakulteta, ljudi iz privrede. Napravljen je program sa široko sagledanim potrebama sa terena, stručnim predmetima sa opštijim znanjem spuštenim na niže godine, sa programima koji su predviđali slojevito predavanje gradiva (slojevito sticanje znanja) iz godine u godinu, koji su vodili računa o vezi između predmeta, nekoliko potpuno novih predmeta koji nisu predavani ni na jednom profilu do tad u Srbriji (prvi put u istoriji 🙂 ), puno prakse…
      I na kraju, jedan čovek u ministarstvu proceni da program nije u skladu sa privredom i taj obrazovni profil nije zaživeo. Tog čoveka nije doveo Vučić, tog čoveka nije doveo Tadić, tog čoveka nije doveo Koštunica… tog čoveka je postavio nakaradni sistem i naša nezrelost da uvek tražimo nekog velikog „tatka“, vođu, mediokriteta, što imamo mnoga pogrešna verovanja i što se vezujemo za najgore iz naše tradicije.

    • Hvala puno Gorane na sjajnom doprinosu temi! Baš tako, postoji mnogo nastavnika i profesora koji ulažu neverovatne napore da pruže deci obrazovanje koje je neophodno, ali ni njih, kao ni roditelje i đake, izgleda niko ništa ne pita .

  • Cestitke za tekst.

    Saradnja fakulteta i industrije ide tesko i zbog toga sto profesori ne zele da izadju iz svoje zone komfora. Trebalo bi ih na neki nacin stimulisati, da li DJB ima prijedlog kako?

    Visim platama, zakonskim mjerama, uvodjenjem komisije za kontrolu, postavljanjem strucnjaka iz industrije za profesore?

    • Moraju se praviti multisektorska tela, pod jedan. Evo primera za koji ja znam iz Amerike : sticajem okolnosti članica udruženja preduzetnika koja se bavi stočarstvom bila je na studijskom putovanju (cilj je bio poboljšanje proizvodnje i mogućnost izvoza leskovačkog roštilj-mesa u SAD).Fascinirala ju je saradnja poljoprivrednog fakulteta i stočara. Država finansira fakultet, kao i kod nas – ali fakultet ima OBAVEZU da svakom individualnom proizvođaču koji mu se obrati pomogne u rešenju njegovog problema. Npr proizvođač želi meso sa više masnoće. Studenti i profesori rade na tom projektu, istražuju kako ishrana i ostali faktori utiču na poboljšanje kvaliteta mesa i sadržaj masti. Istraživanje je 95% praktično (onih 5% otpada na pisanje rezultata ). Rezultati se daju proizvođaču koji zatim primenjuje to u praksi ( studenti i profesori i dalje nadgledaju kako teče implementacija). Proizvođač ocenjuje pomoć koja mu je pružena – i na osnovu toga fakultet može dobiti značajno povećanje sredstava za iduću školsku godinu od države. Studenti uče praktična znanja i stiču radno iskustvo koje im stoji u dosijeu. Često ih proizvođači i zaposle. Profesori pišu naučne radove i napreduju u karijeri, istovremeno imaju i bolja primanja. Još jedna bitna stvar :Nakon godinu dana čitav projekat postaje JAVAN i dostupan široj zajednici – kako bi i ostali proizvođači imali koristi.

    • Olivera,

      A sada zamislite nasu situaciju gde profesor radi na fakultetu/institutu i ima svoju firmu koja mu se obratila za pomoc…

    • Znam za takve situacije, na žalost …. a profesorke koje se usude da pričaju o tome dobiju otkaz

    • Izuzetno je sto imate energiju da odgovorite na svaki komentar.

      Svidja mi se prica. Ono sto primjecujem je da studenti moraju imati programski okvir u kojem bi vrsili ovo prakticno istrazivanje. Moraju imati semestralne projekte u toku osnovnih ili master studija koji bi donosili recimo 9-12 ECTS, potreban je i dovoljan broj doktoranata koji bi nadgledali studente.

      Za sve ovo potrebno je da uprava fakulteta/profesori prilagode i modernizuju svoj nacin rada. Ovaj proces ide sporo, i pitam se moze li se ubrzati i kako.

    • Sve se može , uvek je u pitanju volja i mehanizam. Ovde ne postoji dijalog, a to je premisa. Mnogo hvala što ste izdvojili vreme da pročitate tekst i komentarišete!

  • Obrazovni sistem može biti bolji, ali jedino obrazovanje kod nas može da dobije prelaznu ocenu. Obrazovanje podrazumeva i osnovnu školu, a ne samo fakultete. Deca se opismene u predškolskom uzrastu (ja sam u prvom razredu došao do slova D). Uče jednačine u prvom razredu i svojom logikom ih rešavaju. Na tehničkim fakultetima se traži razumevanje a ne pamćenje. Zato se naši inženjeri odlično snalaze na zapadu. Medjutim, naša praksa i privreda su na vrlo niskom nivou. Drugo, našim inženjerima se ne pruža šansa. Do izražaja dolaze nestrični kadrovi sa privatnih fakulteta, gde bez učenja pa čak i dolaska na ispite iste polažu.
    I sam Vučić izjavljuje da ne treba da pokazujemo diplomu već da pokažemo da znamo da popravimo vodokotlić ili ofarbamo helikopter. Time stiče političke poene (prihvatljiva izjava za većinu neškolovanog kadra), čime degradira visoko stručne kadrove, koji kopaju i nogom i rukom da se zaposle u inostranstvu.
    Prema tome, reforme u obrazovanju su neophodne ali nisu prioritet. Prioritet je reforma političkog sistema kroz izmenu izbornog zakona, koji je glavni uzrok partokratije i svega ostalog. Sve ostale reforme će lakše ići. To izgleda teško, jer on odgovara svim kombi partijama a ima ih 29 u Skupštini. Možda treba podsetiti predstavnike EU da su svojevremeno postavili uslov za ulazak Srbije promenu izbornog sistema. Ako oni ponove taj uslov i pritisnu Vučića (on sam rešava državne probleme i sam vodi spoljnu politiku) možda će se promeniti izborni zakon.

    • U potpunosti se slažem da je izmena izbornog sistema jako, možda čak i životno bitna za našu zemlju. Ali mi moramo simultano da radimo i na obrazovanju za budućnost i na povezivanju obrazovanja i poslodavaca. Deca nam odlaze. Moje dete već pet godina nije uz mene, pola srca mi je stalno van tela. Nema više vremena za čekanje i na stalno odlaganje.

    • Tako je Dragoljube. Slažem se u potpunosti osim sa konstatacijom da naši kadrovi kopaju rukama i nogama. Mislim da odlaze jako lako upravo zahvaljujući BU i ostalim državnim univerzitetima. Sve ostalo je upravo ono što se moralo reći.
      Podvlačim Vaše reči:“Prosveta je jedina koja može da dobije prelaznu ocenu“! Pod prosvetom ne podrazumevam privatne prodavnice diploma.

  • “Jedina funkcija Unije poslodavaca je da bude partner svakoj vlasti“ je Vaša tvrdnja koja proizilazi iz neznanja, ili iz konkurentskih poriva?
    Kao jedina reprezentativna organizacija poslodavaca, Unija učestvuje u socijalnom dijalogu (pretpostaviću da znate šta je to) i jedina daje predstavnike u Socijalno-ekonomske savete. S obzirom da u tim Savetima sede predstavnici vlasti, sindikata i poslodavaca – logično je da joj je vlast jedan od partnera. Dijalog zavisi od dobre volje svih partnera…
    Vlast se menja i treba da bude servis građana. Interesi poslodavaca uvek su isti – dobar privredni ambijent…
    Ostatak teksta je odličan, šteta što niste mogli da se otrgnete potrebi da “bocnete“ konkurenciju. Kada bi Asocijacija dokazala reprezentativnost, takođe bi davala svoje predstavnike u SESove. Baš me zanima da li biste odbili rad u SESu iz razloga političkog neslaganja sa vlašću, ili biste ostali i borili se, kao što to sada radite, kroz DJB.

    • Draga Bubo, Asocijacija je dokazala reprezentativnost pre 5 godina. Tadašnji ministar (večiti ministar…) Rasim Ljajić je dobio presudu Upravnog suda po kojoj država NI DO DAN DANAS NIJE POSTUPILA. Ali to je već tema za drugi post, i možemo naširoko i nadugačko (ja inače imam dokumenta i presude kojima mogu potvrditi svoje navode) razgovarati, ali na nekom drugom postu. Inače u proteklih mesec dana strčnjaci angažovani ispred MOR*a obilaze Srbiju i razgovaraju sa SVIM poslodavačkim organizacijama i sindikatima, sa posebnim osvrtom na „reprezentativnost“. Inače, za one koji ne znaju, Unija poslodavaca sedi u Odboru za utvrđivanje reprezentativnosti … kakvog li paradoksa …. ( da ne pričam o prodaju Krajslera, prodaji marine na Zemunskom keju, falsifikovanju potpisa direktora Banca Intesa , Panonske banke itd , lažnoj skupštini koja je poslužila za Tadićevo potpisivanje Sporazuma o pridruživanju …). Ko što rekoh, VEEEEELIKA TEMA

    • Draga Olivera, inače se ne upuštam u komentarisanje i ovakve vrste “rasprava“, ali u ovom slučaju sam baš inspirisana 🙂 Zasmetalo mi je što ste ovaj Vaš (inače odličnan) tekst, koji za temu ima opšte dobro i jednu od osnovica našeg društva, iskoristili da potkačite konkurentsku poslodavačku organizaciju. Nekako mi ne ide jedno s drugim… Uza sve to, niste odgovorili na moje pitanje – KAKO BI SE ASOCIJACIJA POSTAVILA KADA BI BILA U SITUACIJI DA DAJE SVOJE PREDSTAVNIKE U SES i da li bi odbila učešće u radu SESova usled političkih neslaganja, ili bi opšti interes prevladao? Umesto odgovora, pribegli ste “Vučićevskom spinovanju“ – pominjanjem svega ovoga u zagradi. Da sam ja kooridnator DJB, ne bih ovaj prostor koristila za takvu vrstu “obračuna“… Međutim, možda ja nisam u pravu, možda je moje viđenje previše naivno… Vama želim uspeh u budućem radu.

    • Draga Bubi, u pravu ste – zaboravila sam da odgovorim na vaše pitanje. Asocijacija ( a smatram da bi to morala i sve ostale poslodavačke organizacije, kao i mnogi sindikati koji na žalost iz sličnih razloga nisu uključeni u rad SES-a) bi svakako učestvovala u radu SES-a. S tim što taj rad ne bi bio ni nalik ovom sadašnjem.
      Nije mi bila namera da se obračunavam, pomenula sam UP iz prostog razloga što ih većina ljudi smatra jedinim predstavnikom poslodavaca, a oni to nisu po mom mišljenju.

  • Ekonomija budućnosti „EKONOMIJA ODRŽIVOG RAZVOJA“
    Šta to zapravo znači? To znači da ekonomske probleme principom koncentričnih krugova spustimo na naivo opština pa preko regiona do najšire oblasti repubilke.Može i obratno.
    Uraditi dugoročni plan aktivnostu i razraditi mehanizam primene. Normalna stvar u hodu prilagođavati se uslovima. Plan mora da uvaži osnovni ekonomski princip profitabilnosti. Plan mora počivati na lokalnom tržišnom zahtevu i resursima koje ima ta zajednica. Tako se postiže cilj i ostvarenje osnovnih privredno proizvodnih principa, ekonomičnosti, produktivnosti i retabilnosti. Samim tim se otklanja rizik konkurentnosti stranom raobom.
    Prednosti ovog lokalnog projekta je da se ublaži iseljavanje stanovništva. Da se poboljša standard žitelja tog područja. Da se aktiviraju resursi kojima prostor raspolaže.
    Uslov od kojeg bi zavisio uspeh projekta stepen tehnološke opremljnosti pogona koji pravi odrađen proizvod na primer mlečne proizvode. Pasaterizovano dugotrajno mleko 1l u pet ambalaži masnoće 2.8 % uvoz iz BiH 59 dinara. Takav isti kvalite bi se na Pšteri mogao proizvoditi sa VP cenom od 55 dinara. O takvim mogućnostima se u ovoj zemlji niko ne bavi. Bavomo se ekološki čistim energijama, it tehnologijama, turizmom FAPOM, FIJATOM,itd. a od toga rezultata ni na pomolu. Mnogo sitnih projekata jednostavna i prosta realizacija a mali investicioni rizik.
    Sve su ovo načela i verovatno pusti snovi. Jer ovakve projekte nema ko da osmisli. Kako na lokalu tako do vrha države.
    Svi bi da se bave visokoumnim mudrovanjem i za to primaju platu, i tu se začarani krug bezizlaza zatvara.
    Oakva ideja je 2005 ponuđena preko sindikata da se vošak radnika iz privrede prebaci na projekte održivog razvoja i time smanji broj ljudi koji bi ostali na uluci. Ne naši mudrovani prodali mošine opramu, hale. Uzeli pare koje su otišle na potrošnju i promešene megalomanske projekte.
    Ovih radnika gotovo da nema u Srbiji.
    Dobrih stolara, parketara, vodoinstalatera,pekara, električara, varioca, automehaničara, zidara, mesara itd.

    • Gledao sam reportazu iz okoline B.Luke,sestra i brat su na nesto manje od hektara zemljista posadili raznih poljoprivrednih kultura.Proizvodnja organske hrane,kako kazu,posade pa kako bog da.Zive skromno od toga,koliko ima ne obradjenog zemljista u Srbiji?

    • @nn
      Da, upravu ste. To je finansirano iz fondova EU za održivi razvoj.
      Takvi projekti lako doviju potsticajna sredstva od 30% do 70% u obliku kredita ili bespovratne pomoći.
      Zavisi od uslova i ideje. Na primer lešnik izuzetno područje za uzgoj. Mala ulaganja. Ne traži neke velike zahvate.
      Treba par godina pričekati do punog roda i onda bukvalno uživati u realizaciji ideje.
      U Srbiji je potreba za tom voćkom velike 95% LEŠNIKA UVOZIMO, 3 € kologram u ljusci a u veleprodaju oljušten oko 1800 dinara.
      Srbija ima idealno zemljište za zasade i plantaže. Lešnik bi bio profitabilniji od maline.Na žalost to nikoga ovde nije briga.
      Sv bi da rešavaju svetske problema dok zamlja srlj u propast.
      Diskutanti sve sami Akademici koji samosugestijom se obavezuju da diskutuju vruće teme.
      Običan mali čovek, e on je ostavljn za neka druga vremena ako preživi.
      Varijacije u idejama je gotovo neograničana ali nema ko da pogura stvar.
      Interesuje me šta bi na ovu temu rakao ( mali paor Šopček Đura, koga pozdravljam :-))
      To je lepa tema za njega i mene.

  • Univerzitet u Beogradu i njegov Centar za razvoj karijere, ali i sajt Infostud (Vodič za unapredjenje zapošljivosti), kao i brojni drugi – obradili su ovu temu na još temeljniji, potpuniji i, pre svega, originalan način. Autori iz pokreta Djb moraju borbu protiv plagijata sprovoditi svuda, pa i u sopstvenim redovima. Naravno, to ne znači da se razne (tudje i ranije iznete) ideje, saznanja i procene (koje vam se dopadnu, koje podržavate) – ne trebaju dalje promovisati i publikovati. Svakako da treba. Život i politika nisu počeli sa nama, sa nama se neće ni završiti. Ipak, poželjno je u „autorskim“ tekstovima navoditi i konkretne izvore sakupljenog saznanja, kada se piše o istom. Fali fus nota, što bi se reklo. Što se ove istaknute teme tiče – potpuno je osnovan razlog potenciranja problema i u tekstu ove autorke. Obrazovanje i privreda moraju ići „ruku pod ruku“. Na tome treba insistirati i u budućoj skupštinskoj raspravi, jer ne sećam se da sam čuo niti jednu političku opciju dosad da je obratila pažnju na već poodavno objavljene stručne analize i tekstove upravo na ovu temu.

    • Poštovani Igore, u tekstu su korišćena mnoga istraživanja koja ste naveli i linkovi prema njima su postavljeni. Ovo NIJE naučni rad, niti predlog Javne politike, niti White paper, pa ćemo fusnote i bibliografiju ostaviti za trenutak kada ovi dokumenti budu sačinjeni, a ja prizajem nisam dovoljno pametna da sama samcijata osmislim čitavu strategiju – mogu samo da dam svoje mišljenje, koje se zasniva na 10 godina borbe. Ovo je samo tema za razmišljanje, nešto što mene lično brine. Sa svoje strane, ja sam sprovela javnu raspravu o Zakonu o zanatstvu, učestvoval u njegovom pisanju, učestvovala u formiranju i implemetaciji 10 lokalnih, 5 regionalnih i 4 nacionalne strategije ( moja biografija dostupna je na sledećim linkovima : https://rs.linkedin.com/in/oliverajovic i http://www.zenskavlada.org.rs/show.do?id=384) .JA sam preduzetnica, a ne teoretičar.

    • Draga Olivera, fus nota je „figurativa“ (u tom kontekstu je i pomenuta u postu), dakle, nije zahtevana upravo iz razloga koji ste naveli. Ali je time (kao i celim postom) istaknuto da je poželjno makar dotaći izvore, kroz tekst spomenuti one koji su uveliko tu temu obradjivali (i obradili), a i Vama bili (opravdana) inspiracija. Jer, stavljate i potpis ispod svog teksta, zar ne. Ono što Vas molim, a više puta sam to ovde isticao – ili uradite tekst sadržajno i temeljno ili ga nemojte ni objaviti. Djb je mnogo puta kritikovan, upravo na ovim stranama, zbog „paušalnosti“ svojih tekstova. Ako je smisao svega ovde samo igralište i, eto, nabacivka tema, kako se može zaključiti i iz Vašeg odgovora, onda je to deplasirano, ali i potcenjivački prema značajnom delu onih koji ovo čitaju i ostavljaju svoje komentare.

    • Dragi Igore, kliknite na linkove. A što se mene tiče, vrlo rado bih videla vaš tekst na ovu temu.

    • Cilj je da imamo jedno kvalitetno obrazovanje, zdravo društvo i Srbiju u kojoj se lepo i rado živi, a ne iz koje se rado odlazi a inicijativa itekako može da se zasniva i na idejama, znanjima,… do kojih su i drugi došli i ne treba je bukvalno vezivati za originalnost. Da li svakodnevno plagiramo mnoge koristeći, unapređujući, ugrađujući u sisteme,… njihove izume, patente, ideje…? Da li svaki dan plagiramo Nikolu Teslu zato što koristimo njegov sistem za prenos elektične energije? Insistiranje na originalosti zbog originalosti (ističem, originalnosti zbog originalnosti) je plod nezrelosti i neurotičnosti a ne želje za unapređenjem nečega.

  • Složiću se sa autorkom da je ovo:“ Najnoviji primer je ukidanje prvog akreditovanog studijskiog programa za nauku o podacima (Data science)“ budalaština prve kategorije koja međutim ne čudi ako se događa u Srbiji. Ovde me više ništa začuditi ne može. Imamo mi i većih bisera!

    Ipak naglasio bih činjenicu da je BU veoma uvažena akademska institucija uglavnom svuda u svetu. Takođe diplomci BU (posebno tehničkih i prirodnih ali bogami i društvenih i humanitarnih faluteta) su veoma rado primani na univerzitete od Hokaido do UCLA a i svuda između. Osim toga veliki broj naših profesora radi po univerzitetima širom sveta. Takođe ogroman broj inženjera radi u vodećim (veoma zvučnim) firmama sveta. Ti ljudi su školovani ovde. Dakle sa našim obrazovnim programima nema ama baš nikakvih problema.
    Gde je problem? Problem vidim u nedostatku ikakve privrede! Problem vidim u celokupnom privrednom ali i socijalnom ambijentu. Problem vidim u PARTOKRATIJI koja svojom hipertofijom poput kancera guši sve pa i nauku i prosvetu.
    Gde su mere? Ubiti partokratiju u pojam jednom zauvek! Smanjiti poreze i doprinose na polovinu i time dati šansu privredi da realizuje potencijale naše nauke i obrazovanja.
    Ko je ovog čoveka pustio ili oterao odavde?
    „Pogodilo se, ne slučajno, da je upravo u godini u kojoj obeležava lični jubilej – 50. godina života – naš zemljak prof. dr Dejan Ilić, odbojkaš, pronalazač, inovator, „otac“ mikrobaterije, predavač na više prestižnih fakulteta u Evropi i SAD, redovni član Američke akademije nauka u Njujorku, najuspešniji menadžer Nemačke i jedan od najistaknutijih Srba u rasejanju, prihvatio novi profesionalni i naučni izazov. Posle dve decenije uzlazne karijere u čuvenoj „Varti“, u kojoj je od 1992. godine vodio istraživački tim, a od 2001. preuzeo vođenje firme, postao je direktor kompanije ARRI, svetskog lidera u proizvodnji filmskih i televizijskih kamera.“
    Imate li ideju šta bi za jednu malu Srbiju značio monopol na proizvodnju baterija za mobilne…?
    Dr Ilić, rodom iz mesta Selevca kraj Smedereva, diplomirao je u Beogradu!!! Neko je tog čoveka oterao!
    Nama krv lipti na sve strane a mi treba da se zaluđujemo kategorizacijom zanata?
    Eno nam akademik Macura i prof Juranić na MAYO klinici! Nama ovde ne radi NMR!
    Dajte ljudi razbacujemo se dijamantima čuvajući debeloxxze dr Jorgovanke, dr Malije, dr Nebojše i ostale drxxsere.

  • Autorki savet pre no što budete sledeći put kritikovali naš obrazovni sistem ili nauku savetujem Vam da porazmislite o činjenici da je jedini visokotehnološki proizvod koji se rado uvozi iz srbije _ diplomac, master i dr sa BU diplomom.

    • Poštovani, ima i dosta istina u Vašim komentarima, ali što se tiče kvaliteta fakulteta i obrazovanja uopšte, to je jako diskutabilno. Mnogo je problema na našim fakultetima, nepotizma do bola, naučnika koji rade radove zbog radova, ogromne međusobne nesaradnje profesora, programa koji nemaju veze za realnošću, sujeta, kompleksa, nesaradnje sa privredom,… a uspesi pojedinaca su, uglavnom, uspesi pojedinaca i njihovog ogromnog rada, talenta,… i sigurno mnogih drugih faktora, od kojih sistem obrazovanja nije na vrhu. Završio sam državni elektrotehnički fakultet i radi više od tri godine u obrazovanju pa sam imao prilike da vidim neke stvari iz prve ruke…

    • A gde nema svega pobrojanog? Na Stenfordu? Berkliju, Urbani? Svuda ima toga ali spram svega ostalog naš sistem izbacuje odlične diplomce. Verujte za ovako malu zemlju sa ovakvom politikom prema prosveti i nauci mislim da su naši državni univerziteti sjajni i to treba bar odbraniti.
      Uništili su osnovno obrazovanje negativnom selekcijom, sada to pokušavaju da urade srednjem. Tome se mora suprotstaviti. Treba biti svestam manjkavosti ali i onoga što je dobro.

    • Stanje u obrazovanju i na fakultetima je prilično loše i o tome se zaklučuje na osnovu činjenica i funkcionalnog znanja većine koji završe, a ne malog broja izuzetnih i nekih uvreženih verovanja . Sa mnogih fakulteta u svetu imate uspešnje ljude,… Što se tiče srednjoškolskog obrazovanja i ono je na vrlo niskom nivou a za osnovno obrazovanje sam u potpunosti saglasan sa Vama.

    • To što je na Stenfordu, Berkliku,…. ili bilo gde kako je, nije opravdanje da i kod nas bude tako.

    • Ma Gorane nemojte se zavaravati – cele generacije sa HFBU i FFHBU nam odlaze, sada kreću i lekari. Elektro i mašinci već odavno idu…

    • Poštovani, itekako znam koliko idu i svestan sam koliko je to tužno, a još tužnije što deo ljudi koji ode i nije toliko srećan tamo-lagodnije se živi, postoji red, manje je stresa oko osnovnih životnih potrepština, ali da su nešto posebno srećniji, nisu (kažem iz iskustva svojih prijatelja u inostranstu, ne uopštavam). Tužno je što mi ne umemo da uvedemo malo reda, da napravimo sistem i mladi bi rado ostajali u Srbiji. Uskoro neće biti ni visokostručne ni srednje stručne radne snage u Srbiji…

    • Dragi immobile, ja NIGDE u tekstu nisam tvrdila da Univerziteti Beograda/Niša/Kragujevca ne valjaju. Potpuno sam zgrožena činjenicom da su nam najbolji izvozni proizvod deca. I to školovana. No poenta ovog teksta nije bila ocena BU ( ili bilo kojeg drugog univerzitetskog centra u Srbiji). POenta je bila da treba HITNO povezati škole i poslodavce, tako da nastavni progremi budu u skladu sa potrebama tržišta. Ništa više – i ništa manje.
      PS evo kako nema interesovana poslodavaca za konkretno zanimanje Data Science : http://www.netokracija.rs/nordeus-data-science-113615

    • Poštovana Olivera
      Poštujem Vašu volju i hrabrost da izađete u javnost sa problemom i predlozima rešenja. Kamo lepe sreće da je više takvih! :). Ja međutim nisam zgrožen činjenicom “ da su nam najbolji izvozni proizvod deca“ Naprotiv ponosan sam beskrajno na to. Ono čime sam zgrožen je odnos države prema toj deci.
      Prosveta radi „na mišiće“ u nemogućim uslovima. Zahvaljujući nesebičnosti mnogih nastavnika rezultati su takvi kakvi jesu.
      Olivera nije problem u prosveti – problem je u nedostatku privrede koji je posledica loše vođene politike!
      Tom lošom politikom pogođena je i preivreda i prosveta i onoga dana kad DJB uspe da natera partokratiju i kleptokratiju sa grbače građana iznenadićete se kako će sve brzo doći na svoje mesto. Jedino što nam je preostalo su ljudi. Ako ih sve ne oteraju što napolje što u penziju za Srbiju će postojati plamičak nade.
      Ne možete povezivati nešto čega ima (kadrovi sa BU) sa nečim što ne postoji (privreda).
      Razlislite!
      IT kadrovi postoje. Potreba postoji ali ne ovde. Tu se veza ostvaruje bez problema. Sve radi kao švajcarski sat. Ljudi rade u sistemu napolju. Takva im je priroda posla. Sve radi.
      Zamislite sada
      Dr Ilić, rodom iz mesta Selevca kraj Smedereva, diplomirao je u Beogradu. inovator, „otac“ mikrobaterije kome da se obrati? Ponavljam kada bi imao dao bi monopol na to nekome ovde i svaki božiji mobilni ili lap-top imao bi produkt made in Serbia po paprene pare.

      Evo vam još jednog primera. Malo koji naučni časopis ovde ima IF. Zašto? Kako editor da objasni jednoj dr Jorgovanki da Srpskoj nauci to treba. Pa ukinuli su i pretplate na časopise.
      Zato sam ja nestrpljiv!
      Gledam tu decu kako odlaze i pitam se u šta će nam pretvoriti Srbiju?
      Lako je poslaniku reći – čekamo nove izbore.
      Neko možda i čeka. Deca neće čekati.

  • Postovana Olivera, sjajan tekst i odlicna tema za razmisljanje. Nadam se da cete Vi, zajedno sa timom strucnjaka, u skorije vreme ponuditi konkretna resenja koja bi nasla utemeljenje i u praksi. Na osnovu svega sto ste napisali, uverena sam da posedujete dovoljno znanja za to (entuzijazam je takodje ocigledan). Sve najbolje u daljem radu.

  • Ovaj čovek iz klipa sa kraja lepo sve reče u tri reči a ovde se komplikuje do besvesti! Razumem potrebu da se školovanje unapređuje permanentno ali je problem kod nas nedostatak kadrova sa srednjom školom a kamoli sa fakultetskom diplomom. Pa čovek lepo kaže: ne mogu električara da nađem… Za električara ne treba fakultet i manite se više velikih priča o fakultetskim diplomama i obrazovanju! U uspešnim zemljama na jednog Fakultetski obrazovanog čoveka u većini delatnosti mora da dođe bar 20-ak izvršioca kojima nije potrebno fakultetsko obrazovanje da bi radili svakodnevne poslove… To su kod nas poslovi na koje se gleda sa gađenjem a jedan od razloga su i učesnici u ovoj diskusiji jer se samo pričaju nekakve visoko intelektualne prazne priče koje u običnom čoveku samo izazivaju revolt! Prekinite više sa pričama o fakultetima sa specijalnim izrazima za koje već postoje reči u srpskom jeziku nego pokušajte da motivišete obične male ljude da se vrte kulturi stvaranja… Da ne sanjare kada upisuju škole da će biti upravnici,vođe,direktori, nego da žele da postanu zanatlije,poljoprivrednici, građevinci,majstori raznih struka jer neko nove proizvode na svim tržištima treba kasnije da i proizvede!
    Evo lepo čovek kaže: on je menadžer svoje firme-najnormalnije i po meni najpoželjnije. Treba mu dalje za njegov posao: tehnolog- tehnološki fakultet,komercijalista-ekonomski fakultet,knjigovođa-viša škola.
    E sad nastupa onaj nepopularni deo u majci Srbiji! Trebaju šljakeri da opsluže ove koji razmišljaju! i njih treba 20-30 u firmi ovog tipa: magacioneri,vozači,mehaničari,električari,elektro-energetičari,frigo-mehaničari,tetke za razvrstvanje voća,higijeničarke,sekretarice,radnici na održavanju… Pa mi ljudi njih više nemamo a kamoli fakultetlija! Kako ćemo ih privući? Dobrom satnicom! Topla voda je izmišljena! Krvav i usran posao neće niko da radi i zato on mora biti plaćen! U uspešnim zemljama keramičar na gradilištu bije bolju satnicu od arhitekte jer se zna da taj posao neće mnogo ljudi da radi jer je kao što rekoh KRVAV. I nema tu neke filozofije niti ičega drugog! Taj posao je težak,nepreterano kreativan,monoton, uslovi katastrofalni,hladnoća,toplota,prljavština,opasnost na radu… Arhitekta stvara i kreativan je-smišlja ali to radi u toplom čistom finom okruženju… Priče o odgovornosti su glupost jer ako majstor ne stavi pravi osigurač pa izbije požar i dođe do štete od ko zna koliko hiljada eura ili neki nedaj bože neko nastrada ili sam taj majstor dok to radi šta onda? I to je itekako odgovoran posao i dosta više sa snishodljivim stavovima prema izvršiocima!!
    Ovde se priča o nekakvim najnaprednijim tehnologijama, nekakvim pričama nerealnim a kad crkne mašina stara 50 godina u bilo kojoj proizvodnji nema ko osigurač da promeni! Pa za to ne treba fakultet! To je jednostavno tako! Na jednog izdavača naredbi i radnih naloga mora da dođe 20 onih koji izvršavaju!
    Prvo to! Pa onda svemirske priče za zamlaćivanje uskih krugova već sitih ljudi! Ne mogu svi da završe fakultet niti je to potrebno niti je slučaj u normalnim državama!

  • E ovo je preduzetnik,znam celu istoriju njegove firme igrom slucaja..neverovatan covek, ima negde oko 150,200 zaposlenih )))) Rade Ljubojevic sjajan covek pre svega )))

  • Ja bih molio da se obrati paznja na par stvari:

    – Interesi studenata i privrednika su sukobljeni – privrednik zeli usko skolovane strucne ljude koji trebaju njegovoj firmi, dok studenti, djaci treba da teze sirini. Cilj je nauciti decu da uce, da se lako i brzo uklapaju u okruzenja gde razvivaju svoje karijere. Pomenuti studijski program mi zvuci kao smer koji proizvodi kadrove jednoj odredjenoj privatnoj firmi. Ne bi me cudilo da isti profesor vodi i smer i firmu…

    – Dosta nas ovde je vezano za IT sektor i posto isti vapi za kadrovima mi bismo zeleli da sada upisujemo duplo vise studenata/djaka, da ih od osnovne skole usmeravamo tu gde ima para i posla. Bojim se da nisu svi zainteresovani i talentovani za IT i da je ova zemlja dostigla (ili je blizu da dostigne) demografsku granicu godisnje produkcije IT kadrova. Moramo se pomiriti da ne zele svi da programiraju. Meni je veci problem sto jos uvek ima srednjoskolaca koji ne znaju da otvore nalog na google-u i pronadju sta im treba u vikipedia-i nego sto ne znaju da programiraju u VB,C#,Java,etc…

    – Vezano opet za IT – ako junior programer danas zaradjuje vise nego asistent na fakultetu, sta mislite ko ce deci da predaje ‘big data’? Ko ce sutra preuzeti obrazovanje?

  • Reforma obrazovanja je jedna od najlosijih stvari ove vlade zajedno sa zdravstvom i poljoprivredom.
    Dobre stvari su ukidanje besmislenih naplacivanja odbrana radova, poostravanje uslova za trogodisnje skole,nije losa ideja o dualnom obrazovanju, uvodjenje strukovnog mastera…
    Potrebno je podsticanje drzave u osnivanja skola za zanimanja koja su potrebna. I postojecim profilima je potrebno uvesti vise prakticnih vestina i preduzetnickog duha.
    Vrlo je bitno jacanje programa prekvalifikacije i dokvalifikacije. Da se obucavaju oni bez trazenih kvalifikacija.
    Potrebna je veca saradnja sa drzavom, privredom, civilnom drustvom u oblicavanju kadrova koji su drzavi potrebni, i tako planirati upisnu politiku.
    Potrebna je drzavna kontrola skolarina, uvodjenje sufinansirajucih studenata, stpendiranje siromasnih stdenata, uvodjenje dvogodisnje associate degree, drzavna kontrola plagijata, stroza akreditacija, imenovanje dekana i redovnih profesora od strane drzave, kontrola izbora u zvanje…
    I pored svega sto sam naveo ne smemo zaboraviti nastavljanje tradicije dobrog opsteg obrazovanja i opstestrucnog obrazovanja za nase djake.
    Drzavna komisija treba utvrditi spisak zanimanja da ne bi bilo direktorskog fakulteta!

  • „Невероватан је јаз између потреба послодаваца и радне снаге која излази са факултета.“ – poslodavcima treba visoko stručna radna snaga, kreativna, spremna da radi sve i bude u toku, a u isto vreme da bude plaćena manje nego što je potrebno za suvu egzistenciju. I ovo je posledica visoke nezaposlenosti i nepostojanja bilo kakve sigurnosne mreže za žonglere po tankoj žici rada ako omanu.
    Sa druge strane, nema učenih i kvalifikovanih građevinskih radnika – pojeli ih lekari i ekonomisti koji prave lošu oplatu i loše savijaju armaturu, alatom često povrede nekoga, ali su konkurentniji jer im je puka egzistencija ugrožena

  • Dobar tekst.
    Skoro sam imao prilike da učestvujem u pisanju jedne strategije za zapošljavanje mladih i njenog akcionog plana.
    Pored „Kreiranje povoljnog poslovnog okruženja“, „Obuka pripadnika ciljnih grupa“ u „Unapređenju formalnog i neformalnog obrazovanja mladih“ predvideli smo „Posebna znanja prema potrebama poslodavaca“ a kod „Sticanje iskustva za samozapošljavanje u privredi“ – „Sticanje iskustva na području Opštine kod preduzetnika i preduzeća „Sticanje iskustava kod poslodavaca iz privatnog sektora putem volonterskog i pripravničkog rada“.
    Predvideli smo i osnivanje lokalnog tržišta rada koje će aktivno da povezuje poslodavce i tražioce posla na potpuno novim osnovama.
    Mislim da rešenja problema i izazova trebamo tražiti sa budućim resursima radne snage i njih stvarati a sadašnje popisati samo u smislu koliko će u budućnosti moći da se koriste.
    Svaka zajednice treba da radi na svom rešenju ne čekajući šta će neka pa i nacionalna da „porodi“ jer to može da bude i „spontani porođaj“.
    Potpuno se slažem sa autorkom teksta da tehnologijama strateškog planiranja iz 20 veka gde smo se puno oslanjali na postojeće resurse nije mesto u 21. veku.

  • Iz ugla neobrazovanog zanatlije: Upravo je ovaj primer(ak) srpskog poslodavca dao zeleno svetlo ukidanju studijskog programa za Data Science! Jer: “Ja sam menadžer i ja sam dovoljan“. O nedostaku zanatskog kadra, mogu samo da zaključim da stručnost ima cenu koju bi jedan edukovani menadžer morao da formira po nekim ekonomskim proračunima,čak i u ovoj, ovakvoj Srbiji. O upravljanju ljudskim resursima, o sprovođenju standarda, o organizaciji rada i proizvodnje, malo može da nam kaže i pokaže isključivo jedan menadžer neke uspešne kompanije, gde tim obrazovanih ljudi to sprovodi.
    Takođe i upravljanje državom. Tim stručnih, visokoobrazovanih i provereno inteligentnih kadrova u sistemu, ne jedan, samoproklamovan…

    • MIlana, volela bih da pojasnite malo svoj komentar , nije mi jasno na koga mislite. Takođe, nemojte se pocenjivati – ukoliko znate da pišete i čitate, a uz to i komentarišete sa puno sarkazma, obrazovaniji ste od 60% stanovništva.

  • Dragi prijatelji, MNOGO hvala na sjajnim komentarima teksta, puno sam naučila iz njih. Ono na šta bih želela da vam skrenem pažnju: to što sam navela ukidanje jednog smera na FTN-u ( ukoliko ste pročitali link ka tekstu koji objašnjava šta se dešava, jasno vam je da se radi o nečem sumnjivom), ne znači da zanemarujem značaj srednjeg obrazovanja – niti sam to IGDE u tekstu tvrdila. Čak nasuprot – Udruženje preduzetnika intenzivno sarađuje sa svim srednjim stručnim školama, imamo ugovore o saradnji i sastanake, konkretno smo pre 6 godina uveli smer zavarivača i vozača bagera u tehničku školu ( zajeno smo podneli zahtev Ministarstvu i razložili potrebe tržišta), učestvujemo u razradi svih strateških dokumenata na lokalnom, regionalnom i nacionalnom novu, Lokalni savet za zapošljavanje je trenutno ocenjen kao najbolji u Srbiji (inače samo njih 5 funkcioniše) … ali to je opet tema za još jedan tekst 🙂
    I na kraju, svesna sam činjenice da on narodna priča „Svijetu se ne da ugoditi“ nikada neće prestati da bude aktuelna.

    • Svijetu se ne može ugoditi
      Jedan čovjek, idući iz varoši kući, jahao na magarcu, a njegov sin, momčić od desetak godina, išao pored njega pješice. Susretne ih jedna žena i reče:
      – To nije pravo, brate da ti jašeš a dijete da ti ide pješice; tvoje su noge jače od njegovih!
      Onda starac sjaše sa magarca, a podigne sina na sedlo. Malo dalje, sretne ih druga žena koja reče:
      – Nije lijepo od tebe, momče, da ti jašeš a otac da ti ide pješice. Tvoje su noge mnogo mlađe.
      Na to i otac i sin uzjašu magarca, pa krenu dalje. Sretne ih treća žena, pa kaže:
      – Kakva je to budalaština: dva matora magarca na jadnoj, slaboj životinji! Trebao bi neko da uzme batinu, pa da vas obojicu stjera.
      Onda otac i sin sjašu sa životinje i obojica krenu pješice: otac sa jedne strane, sin sa druga, a magarac u sredini. Sretne ih četvrta žena pa kaže:
      – Ala ste vi tri čudna druga! Zar nije dosta da dvojica idu pješice? Ne bi li bilo lakše da jedan od vas jaše?
      Onda otac reče sinu:
      – Mi smo obojica svakako jahali na magarcu, sada valja da magarac jaše na nama.
      Otac i sin obore magarca na zemlju, jedan mu sveže prednje a drugi zadnje noge, pa ga onda uzmu među se na kolac i tako ga ponesu. Kako su se žene, koje su ih susretale, jos više smijale i čudile, otac baci magarca na zemlju, i počevši ga driješiti poviče:
      – Ja sam luđi i od ovoga magarca, jer hoću cijelome svijetu da ugodim! Od sada ću sa svojim magarcem da činim što je meni volja, a ljudi neka govore što im je drago.
      Tako otac uzjaše magarca, a sin krene pješice pored njega kući.

    • Moja beskrajno simpatična Olivera, zahvaljujem na tekstu. Ali nisam na to mislio, već na naš „dogovor“… Ipak, i ova simpatična pričica ima svoje mesto… Usput, Vi niste dobili kritiku za stav. Naprotiv. Samo sam ukazao i na potrebu (makar delimičnog) navodjenja mesta, izvora spoznaje… I uozbiljavanje, produbljivanje tekstova. Ne samo ovog… Pozz

    • Mislim da je korisnije, umesto smera Vozač bagera, uvesti neki smer Vozač radnih mašina, … ili kako je već pogodnije (pošto mi to nije oblast interesovanja, pa da ne lupam). Osobe koje završe srednju školu, sutra ipak ne treba da budu ograničeni baš na toliko usku oblast (vozač bagera,…) jer postoji i ograničenost tržišta a i tržište se menja. Čak i one osobe koje nemaju veće intelektualne sposobnosti, ili jednostavno žele da rade takve „jednostavnije“ poslove (ne kažem manje odgovorne) ne treba ograničiti, nego ima dati i malo veću širinu u školi.

    • Draga Bubi, u pravu ste – zaboravila sam da odgovorim na vaše pitanje. Asocijacija ( a smatram da bi to morala i sve ostale poslodavačke organizacije, kao i mnogi sindikati koji na žalost iz sličnih razloga nisu uključeni u rad SES-a) bi svakako učestvovala u radu SES-a. S tim što taj rad ne bi bio ni nalik ovom sadašnjem.
      Nije mi bila namera da se obračunavam, pomenula sam UP iz prostog razloga što ih većina ljudi smatra jedinim predstavnikom poslodavaca, a oni to nisu po mom mišljenju.

  • Оливера,
    с поштовањем, између осталог кажете:
    „Најпре, под хитно направити механизам који ће повезати послодавце са средњим стручним школама, факултетима и разним одборима који „кроје“ програме из прошлог века.“
    Најдиректнија веза између послодавца, ученика, школе и запослења је стипендија. Ако послодавац зна шта му треба и нађе младе људе који желе да се обавежу да раде за њега – то је то. Да би школа била спремна да „слуша“ послодавца – новац треба да јој буде важан. А школи ће новац бити важан ако је на тржишту, ако од тога да ли су они који плаћају задовољни пруженим образовним услугама. Јасно, послодавци односно даваоци стипендија немају намеру да „купе диплому“ већ хоће заиста образованог власника дипломе.
    Ово се међутим неће десити ако Доста је било настави да инсистира на заблуди о неопходности „бесплатног“ образовања. „Бесплатно“ образовање финансира држава, држава је онај ко плаћа и кога школе морају да слушају. То већ имамо и видимо да не ваља. Реформа образовања је реформа начина финансирања школа. Док то не зависи од родитеља и послодаваца – док су школе на буџету – слушаће власт.

  • Znate vi ETFovci o čemu ja pričam, ali se pravite nevešti.
    I država i tržište su sistemi. U državi su putanje signala dugačke i sa kašnjenjem – izbori svake 4 godine, pa partije, pa ministarstva, dok signal o željama poslodavaca i preduzetnika stigne u škole voz je odavno prošao i naše kašnjenje za tehnologijom se meri decenijama. Ako su korisnici obrazovnih usluga nezadovoljni što bi školu bilo briga!? Važno je da je ministarstvo zadovoljno njihovim „radom“ i da plate uredno stižu.
    A na tržištu su putevi signala kratki – roditelji i poslodavci direktno plaćaju školarinu za svoje dete ili stipendistu, škola ODMAH zna i bolno oseća ako deca odlaze – padaju im prihodi! Nema plata! Otkazi padaju odmah! I zato se škole jako trude da nude obrazovanje koje se traži – ili ih nema.
    Ali da bi to bilo tako – nema besplatnog obrazovanja, kao što nema ni besplatnog lečenja. Besplatno obrazovanje je komunjarska zabluda.

  • Poštovanje Olivera,
    Hvala na reakciji na moj post. Iskreno, podcenjujući sebe, nisam ga očekivala. Svojim predstavljanjem u startu sam se ogradila od visokoumne filozofije, jednostavno, iznela sam mišljenje, bez trunke sarkazma i opet, pravdaću se neobrazovanjem, žao mi je što je utisak izazvao gard.
    Moje obrazovanje je pre svega, spoj talenta, volje da usvajam ponuđeno znanje i dobrog nastavnog kadra. Recimo da imam šta da ponudim poslodavcu. Isto očekujem i od poslodavca. Ali, to nije bila poenta prethodnog posta. Činjenica da nam je sistem obrazovanja osiromašen, da je privreda zamrla. Hoću da pokušam da kažem, a da to bude razumljivo i mediokritetima, da su nama itekako potrebni menadžeri. E, sad, koliko je individua koja donosi papirni dokaz na uvid, zaista adekvatan kadar za poziciju, to je vrlo diskutabilno u zemlji gde je taj papir jeftin, nepotkovan znanjem koje je trebalo steći. Svakako ima i onih koji poseduju veoma široko i primenjivo obrazovanje, ali su jednostavno nepotrebni u ovim okolnostima, gde jednom privredniku ne treba stručna selekcija kadrova, već jeftina radna snaga, a on sam će da proceni koliko je maksimalno iskorištenje iste. I dok nam zakoni ne nametnu, ni jedan od njih neće zaposliti kadar koji će sprovesti standardizaciju, koji će psihološki istestirati mogućnosti individue…naravno da je obučenost za određeno radno mesto prva stavka pri odabiru, ali ne sme da bude i jedina.
    Drugo, kad sam se već upustila u diskusiju, osim konstatacije da domaći preduzetnici nemaju potporu države(isprana, ali aktuelna fraza i poznata širokoj javnosti je-tajkunizacija, pa bi se posle iste dalo zaključiti da svi ovde mlatimo u prazno), predlog za rešenje postoji. Stipendiranje od strane preduzetnika je odlično rešenje. Jednostavno sebi iškolujete adekvatan kadar, uz plaćenu radnu praksu u vašoj firmi, nagrađivanjem mimo stipendija za postignute rezultate u toku školovanja. Bez klauzula u ugovoru o stipendiranju-do jedne godine, jer samo tako ćete ostaviti utisak ozbiljnog preduzetnika, koji želi da motiviše svoje zaposlene da doprinose, kako vama, tako i sebi lično(jedno bez drugog ne ide).
    Što se tiče aluzija na političku scenu u mom komentaru, napomenuću da je sve, samo ne sarkastična. Višedecenijska scena je preslikana i na ostale segmente našeg društva, privredu, obrazovanje. Kako sam već napomenula, kristalno čisto, da bi sistem funkcionisao(samim tim i trajao) neophodno je imati tim zaista stručnih ljudi. A te stručne ljude mora da selektuje opet tim, ne pojedinac.
    I, u nadi da se u svojoj borbi držite na strani pravdoljubivih, poželela bih Vam svu sreću, uz molbu da bez ostrašćenosti prihvatite i kritike, koje su dobronamerne, čak i kad u njima ima doze sarkazma, što u mom komentaru nije slučaj(treći put napominjem 🙂 ) .

    Pozdrav! Srdačan, dakako! 🙂