Javno preduzeće „Nuklearni objekti Srbije“ (NOS) posluje sa gubicima koji se nadoknađuju iz budžeta, vodi ga dobro plaćen, nestručan direktor, koji se hvali nekakvim “specijalnim” vezama sa premijerom, zaposleni strahuju od njegove odmazde, Srbija se bruka pred svetom u međunarodnim forumima, a nadležni iz ministarstava se prave „mrtvi“.
JP NOS osnovano je pre sedam godina, a čak pet godina (od 12.11.2011) je u „v.d. stanju“. Ovo preduzeće je od posebnog značaja za državu, jer brine o radijacionoj sigurnosti i nuklearnoj bezbednosti stanovništva i zdravlju lica profesionalno izloženih jonizujućim zračenjima.
Problemi u radu postali su izraženi kad je diplomirani inženjer mašinstva Dalibor Arbutina došao na funkciju prvog čoveka preduzeća. Paradoksalno, postavljen je nakon konkursa na koji se nije ni prijavio jer nije imao potrebne kvalifikacije.
Misterija konkursa
Vlada je 23.07.2013. raspisala konkurs za izbor i imenovanje direktora JP NOS, a zatim rešenjem od 28. februara 2014, bez jasne osnove, imenovala za v.d. direktora Arbutinu, koji ne ispunjava nijedan zakonom propisani uslov: nije stručnjak ni za jednu oblast za čije je obavljanje preduzeće osnovano, nije imao najmanje pet godina radnog iskustva, nije bio najmanje tri godine na rukovodećim položajima, nije ispunio nijedan dodatni uslov propisan Zakonom o zaštiti od jonizujućih zračenja i o nuklearnoj sigurnosti.
Na konkurs Vlade za direktora JP NOS javilo se više kandidata koji su ispunjavali konkursne uslove, a među njima dr sc Miljenko Martić, dr sc Milan Orlić, dr sc Jagoš Raičević, dr sc Dragana Nikolić, dr sc Slavko Dimović, dr sc Aco Janićijević, Dragan Krkljuš, Jadranka Đuričić). Arbutina se nije prijavio na konkurs, jer nema ni jedan objavljeni stručni ili naučni rad iz te oblasti, a akademsko zvanje mašinskog inženjera stekao sa veoma niskom ocenom i nakon oko deset godina studiranja.
Nije jasno zašto je Vlada na mesto v.d. direktora imenovala potpunog anonimusa u stručnom, profesionalnom i menadžerskom pogledu.
Agencija za privredne registre u prvi mah je odbila da Arbutinu upiše kao zakonskog zastupnika JP NOS jer je već njegov prethodnik prekoračio zakonski rok u v.d. stanju. Usledilo je još jedno rešenje Vlade 21. avgusta 2014, kad je ponovo Arbutina postavljen za v.d. direktora sa platom od 144.000 dinara. Pošto nije sklopio novi Ugovor o radu sa Nadzornim odborom JP NOS, zaposleni osporavaju njegovo pravo da bude zakonski zastupnik JP NOS.
Arbutina je u ime Vlade 26. aprila 2015. potpisao više miliona evra vredan međunarodni IPA projekat, čija je realizacija ne teče prema planu.
Inspektor rada je u januaru 2016. utvrdio ozbiljne nedostatke u vezi sa bezbednim i zdravim radom u JP NOS gde zaposleni rade pod povećanim rizikom od jonizujućih zračenja. Radi se u krugu u kojem su smeštena dva nuklearna reaktora, tri odlagališta radioaktivnog otpada, postoji „radijumska rupa“, neuklonjeni „žuti kolač“. Zbog nestručnog preseljenja pojedinih kancelarija u JP NOS ne funkciooniše sistem rane najave radijacionih nesreća.
Mobing zaposlenih
Tri zaposlena pokrenula su pred nadležnim sudom postupak za zaštitu od zlostavljanja na radu: jedno od njih je i rukovodilac opštih, pravnih i kadrovskih poslova, koja je tužbu podigla zbog „sindroma praznog stola”.
Najteži vid zlostavljanja istrpela je prim mr sc dr med Želmira Ilić, rukovodilac sektora Poliklinička služba, lekar specijalista medicine rada, subspecijalista radiološke zaštite, primarijus i magistar biomedicinskog inženjerstva sa 33 godine radnog staža. Njoj je, kako se navodi, zbog toga „što nije ispoštovala usmenu naredbu v.d. direktora“ 28. jula 2016. uručen otkaz. Lekarki, koja je u Institutu Vinča i u JP NOS radila oko dvadeset godina, po naredbi v.d. direktora zabranjen je ulaz, a po lične stvari došla je u pratnji privatnog obezbeđenja koje čuva kapije JP NOS i Instituta Vinča.
Tretirana je kao najgori lopov i kriminalac, a dve godine do ostvarivanja prava na penziju, zbog načina na koji joj je Arbutina otkazao ugovor o radu, nema pravo ni na nadoknadu Nacionalne službe za zapošljavanje. Dr Ilić je jedini nezaposleni primarijus u Srbiji.
Međunarodna sramota
Arbutina i u međunarodnim institucijama nanosi štetu jer je nestručan i ne zna strane jezike. Da stvar bude još gora, i aktuelni direktor regulatornog tela Agencije za zaštitu od jonizujućih zračenja Slađan Velinov, ekonomista sa u poznim godinama stečenom diplomom Alfa univerziteta, ima funkciju nacionalnog oficira za vezu sa Međunarodnom agencijom za atomsku energiju- MAAE (IAEA). Efekat koji njih dvojica izazivaju predstavljajući Srbiju na međunarodnim skupovima može se najblaže smatrati sramotnim. Stručna javnost Srbije to smatra krajnjom nebrigom države.
Poslovanje JP NOS je već treću godinu zaredom loše, a Vlada svake godine interventnom pomoći obezbeđuje prosečno po tri mesečne zarade zaposlenima. Poslednja intervencija iz decembra 2015, bila je teška 118 miliona dinara, iz rebalansa budžeta Srbije.
Izborom i imenovanjem novog, kompetentnog direktora u skladu sa zakonom, iz poveće grupe prijavljenih kandidata, Vlada bi JP „Nuklearni objekti Srbije“ omogućila da se bavi delatnošću za koje je osnovano, na stručan i zakonit način.
Press služba pokreta
“Dosta je bilo”, Vojvodina
Zalosno kolike su dubine sunovrata. Hvala DJB na otvaranju ociju i kod ovako pojedinih a visoko strucnih slucajeva za koje mnogi od nas nemaju priliku ni da cuju. Cekamo predsednicke i dostizanje kriticke tacke. Istorijski krug mora da se zatvori. DJB
Ovo je logična posledica partokratije. Ovaj tekst je samo konstatacija postojećeg stanja. Treba se dobro pripremiti za predsedničke izbore. Ako je moguće ujediniti opoziciju, kao DOS 2000. godine. To je teško ostvariti, jer će mnogi lideri malih stranaka istaknuti svoju kandidaturu. Kandidat za predsednika treba da bude ličnost koja može dobiti izbore. Ja predlažem Sašu Radulovića. U predizbornoj kampanji kontrolisani mediji moraju odvojiti vreme i za njega. Predsednik države može dosta da uradi, iako su mu ustavna ovlašćenja mala.
Radulovic je buduci premijer, ima verovatno i drugih dobrih nestranackih kandidata za Predsednika Srbije.
DJB na osnovu argumenta potkrepljenih činjenicama dokazuje vrlo lošu stranu sistema partokratije i njene glavne odbranbene poluge partijskog zapošljavanja.
Na osnovu ovog, a treba analizirati i ostlala vladina tela – pre svega agencije, DJB treba da pokaže da li je partijsko zapošljavanje na važnim mestima izuzetak ili pravilo.
Ako je izuzetak treba ga iskritikovati i predložiti rešenje.
Ako je pravilo treba strateški prići problemu. Ovde jedan taktički potez nikako nije dovoljan. Potrebna je dublja analiza i saglasno sa tim i strateški odgovor.
Mišljenja sam da je u Srbiji partijsko zapošljavanje u vladinim telima, javnim institucijama i javnim stručnim organizacijama pravilo a ne izuzetak. Kao pravilo ovo sistemski urušava socio-ekonomsko, političko i ekološko ustrojstvo društva i treba ga lečiti sistemskim merama.
Negativna selekcija je pojava koja označava sistematsko svesno biranje i pomaganje lošeg ili lošijeg kandidata na štetu dobrog ili boljeg. Drugim rečima, postupak oprečan selekciji koja teži za odabirom najboljega i najboljih; biranje gorih ili najgorih (goreg ili najgoreg).
Korupcija tj. moralna pokvarenost se u pravilu temelji upravo na negativnoj selekciji, bez koje se ne bi mogla održati.
Pa zašto mislite da skupština ne radi, da odbori ne zasedaju, da …… pa zato što je od ovakvih kapi sazdano mrtvo more zvano Srbija. Podignite koji hoćete kamen, mislim bacite svetlo na bilo koje javno preduzeće u Srbiji, slika je ovo ili nešto još gore. Recimo kamen ispod koga se skriva “Srbijagas” i onaj zadrigli Bajatović!
U vanredno dobrom tekstu protiv sistema nađu se poneka shvatanja koja nisu održiva. Naime, često se potencira, kako u verbalnom nastupu tako i u pisanoj reči ovog pokreta, nečiji prosek na studijama. Studirati znači odgovoriti na tačno usvojen plan i program odgovarajućeg univerziteta, to jest fakulteta, pritom ako se uzme u obzir stepen autonomije koju ima svaki od profesora na svom predmetu, onda se neminovno dolazi do različitih shvatanja i interpretacija pedagoškog rada, što često implicira latentni (ili pak otvoreni) sukob profesor-student (ili sukob inertnog sa aktivnim). Veliki broj docenata, vanrednih profesora i na kraju redovnih, nakon imenovanja u navedena zvanja, prestanu da aktivno rade na sebi i u naučnom polju kome pripadaju (kod mnogih je i način izbora stvar za raspravu usled politizovanja institucija), ne mare za objavljivanje naučnih radova, niti se drznu za ostale aktivnosti (količina citiranosti naših profesora i naučnika-istraživača na primer jedna je od važnijih merila) koje sve zajedno ulaze u ocenu i vrednost univerziteta na Šangajskoj i drugim listama. Beogradskog univerziteta tamo nije bilo do pre nekoliko godina (nakon ratova 90-ih, sankcija, izbačen je sa te liste, a glavni kriterijum je bio političke prirode, a nikako organizaciono-kvalitativne), a nedavno se nalazi na mestu 201-300 svih svetskih univerziteta, time popravivši prethodni plasman za 100 mesta. Novosadskog i ostalih nema ni u najoptimističnijim očekivanjima.
Dakle, nekad se može naići na profesora iz istog predmeta koji ima niži prag tolerancije spram (ne)znanja, a nekada ispit može podrazumevati Sizifov posao (polaganje recimo statike – važnost statike u arhitekturi i građevinarstvu, uopšte u mehanici kao delu fizike jeste nemerljiva – bi doseglo brojku od 15-20 puta, što znači da je reč o isto toliko rokova). Pogotovo je deplasirano porediti današnje stanje lake bolonjske šetnje i stepen prolaznosti studenata u bliskoj i malo daljoj prošlosti kod profesora klasične orijentacije, od kojih su prvi po svoje znanje išli u Beč, Pariz, Prag itd., da bi se vraćali i kod nas osnivali katedre, institute i slično. Kada je reč o fakultetima čiji poziv nije egzaktan, već naprotiv, apstraktan, tu se dolazi do još veće dikrepancije između ocene (proseka) i stvarnog kvaliteta studenta, odnosno diplomaca. Dovoljno je uzeti u obzir razlike između apstraktne umetnosti Kazimira Maljeviča, Kandinskog, van Dezburga, jednog Mondrijana, sa jedne strane, i sa druge realizma, romantizma, neoklasicizma recimo Gistava Kurbea, Rjepina, Ajvazovskog, Žak Luj Davida, Žerikoa i tako dalje. Tu situacija zavisi isključivo od tendencije samog profesora, čiji je cilj da svoje viđenje i shvatanje nametne i studentima, jer se u usko određenom pravcu kreće i njega jedino razume. Drugi primer bili bi kvaziumetnici u službi (totalitarnih) ideologija, kakvi su bili komunistička arhitektura, vajarstvo, slikarstvo, pozorište, književnost u Jugoslaviji i Savezu Sovjetskih Socijalističkih republika, sva u znaku mastodonskih dimenzija, stigmatizovanja svega onoga što preti po njegov poredak i opstanak, tematike koja direktno proizilazi iz nje (ideologije) slaveći do krajnjih granica uobrazilje raznih vrsta.
Suština bi bila da je veoma, veoma teško dovesti u vezu nečiji prosek sa njegovim kvalitetom u kasnijem životnom aktivizmu. Primer par excellence i bez takmaca jeste Aleksandar Vučić. Njegov prosek na studijama je bio 10, što ukazuje da je reč o nespornom talentu (inteligenciji) koji prati volja za rad jer je često i poništavao ispite kako bi zadovoljio svoju taštinu, a istovremeno se radi o nikakvom pravniku i amoralisti (ali najvećem demagogu!!! mora se biti pošten i kazati istina). Drugi primer jeste jedan od najvećih polimata u istoriji vaskolikog čovečanstva – Nikola Tesla. Ni njegove ocene nisu u toku školovanja bile najviše, a on sam promeni tok ljudske misli i evolucije.
Dalje, postoje ljudi koji shvate iluzornost akademskog obrazovanja, pa se u toku njega više posvećuju autodidaktici (koja je ujedno najvažniji čovekov PRINCIP od antičkih vremena), težeći što većem stepenu sinteze svih fenomena istorije i društva, a na uštrb proseka i mršavog znanja koje nude mnogi fakulteti (postoje fakulteti u Beogradu, što se ne sme ignorisati, koji su organizovani besprekorno i pružaju najviši stepen erudicije i elokvencije – primer je Matematički, sa kojim sarađuju učenici Matematičke gimnazije, a koji svake godine osvajaju najviše svetske nagrade na raznim takmičenjima – NJIMA NIKO NIJE ISPLATIO 30 000 EVRA – što je ujedno i obrazac za ugled!!!). Taj princip je zapravo determinišući faktor u pojavljivanju INTELEKTUALACA na svetskoj ili nacionalnoj pozornici.
Jezik jeste jako bitan, ali nije presudan. Zapravo zavisi o kojem jeziku je reč. Posle starogrčkog i latinskog, koji su u fundamentu (više ili manje) svih jezika evrope, a i šire, nemački je uzeo ulogu potupunog jezika, tu su još i ruski, francuski i neskromno srpski jezik, koji ga prate (možda i nadilaze u nekim segmentima), na kome igra reči zahvaljujući arhaizmima, leksici koja seže u antiku, sintaksi, širokoj lepezi glagolskih oblika – uopšte celoj filologiji, postaje umetnost po sebi i za sebe. Ko sme da kaže da Šekspir ne zvuči lepše, dublje, melodičnije, harmoničnije na srpskom nego li na engleskom. I ko bi to preveo Gorski vjenac i Luču mikrokozmu na engelski a da se suštinski ne izgubi smisao i kvalitet dela – NIKO. A našim prevodiocima nikada nije bio veći problem da sa najdrevnijih jezika donesu i posluže pred čitalačku javnost dela neprolazna i u svojoj valorizaciji neprocenjiva. A nedavna poseta kineskog predsednika pokazuje upravo da jezik ne može biti barijera, jer postoje izuzetne katedre na filološkom fakultetu i naše kolege postaju veoma vešti besednici arapskog (i drugih, recimo hebrejskog – orijentalistika), kineskog, starogrčkog, latinskog, japanskog…
Valja pomenuti strah i brigu, kako Šopenhauera, tako i Ničea, o sumraku, stradanju, upadanju u dekadencu nemačkog jezika, koji svoje nove oblike i formu dobija u novinama i duguje novinskim PISKARALIMA. Slikovito kazano, nenosivo tlo se koristi za građenje, tako da se sve urušava, tone i nestaje, odnoseći u zaborav prethodno. Obojica su bila izvrsni poznavaoci nemačkog jezika, na koje se upućuje svako ko teži čistoći njihovog jezika. Ovo je rečeno iz razlog što srpski jezik već odavno tone u živi pesak pomodnog govora, bolje reći uličnog šargona sa primesama šatrovačkog (šatrovci su ustvari skitnice i uličari – kako to objašnjavaju Klajn i Šipka), sa sve više anglicizama; da ne pominjemo smrt umetnosti lepog pisanja.
Ono što je sigurno najvažnije, a na šta se retko ko obazire, jeste jedan proces, to jest involucija etike i duha u samom čoveku. Ne ograničava nas ništa spolja da činimo užasne i nepravedne stvari, što jeste po sebi strašno i tragično, ali duboka zapitanosti bila bi šta se desilo sa onim unutar nas. Zasigurno postoje dobra deca i dobri ljudi koji i kada bi imali priliku da prime mito to ne bi učinili, kada bi mogli da se okoriste ni to ne bi učinili, koji ne bi prihvatili nepotističko, burazersko zapošljavanje, koji ne bi zaposeli posao za koji nisu kvalifikovani niti dorasli za njega, koji bi pošteno vratili novčanik nađen na ulici (baz razlike koliko se u njemu nečega nalazilo), koji pažljivo komšijama i sugrađanima ustupe prvenstvo prolaza ili mesto za sedenje (bilo gde, javni prevoz, čekaonica doma zdravlja, bonice, u parku), na kraju koji pokazuju obzir i brigu za druge. Takvi ljudi, humanisti, žrtvovani su, marginalizovani, zarad nečega, ljudskoj istoriji, stranog, a to je visoko izražen animalizam u vremenu bez vrednosti i pravih ideala – obožavanje zlatnog teleta, manija za čisto opipljivim, materijalnim.
Imam odbojnost prema dugim tekstovima. Vaš sam pročitao sa pažnjom do kraja. Moram se, na žalost složiti sa napisanim. Nestao je čovek. To je suština vremena u kome živimo. Edukacija je, da se kreira um koji će misliti onako kao drugi žele da misli. Uništeno je kreativno mišljenje a čovek je sveden na biće sistema. Sistema kome treba da služi a ne sistema kojim se služi. Današnji čovek je biće opljačkane duše. I najveći umovi, ,,slobodni mislioci,, su u stvari robovi sistema. Ograničeni ne samo u rasuđivanju nego i u delovanju. Najveća tragedije je da ne primećuju tu milenijumsku podvalu. Žive i rade u korist svoje štete uklapajući se u sistem koji im je oteo dušu (čitaj čovečnost).
Poštovani Lazo,
Delimičnono ali vrlo delimično se slažem sa vama.
Prosek jeste dobar pokazatelj kao ulaznica za većinu svršenih studenata. U trenutku kada završavaju svoje studije mi o njima znamo samo ono što piše u njihovim indeksima i ono što oni pokažu na intervjuu. Retki ali vrlo retki su takvi talenti da njima studije i nisu potrebne ili se kroz njih samo prošetaju.
Nas kao društvo interesuju i jedni i drugi. Međutim dnos nije 1:1. Onih uobičajenih je 95-98% a onih vrlo talentovanih ostatak. Ako vrlo talentovanima damo nešto više šanse da eazviju svoj talenat to je recimo samo duplo više od uobičajenog. Znači oni tada troše 10-4%.
Nama trebaju i onih 95%. Uložimo nešto i u njih. Omogućimo im sticanje znanja kod dobrih profesora (uzgred budi rečeno dobar naučnik nije znak jednakosti za dobar profesor) u dobrom okruženju i dobrim socio-ekonomskim, političkim i ekološkim prilikama kako bi mogli da se razviju u odgovorne ličnosti.
Ovaj pokret za koji se zalažem upravo je krenuo u tom pravcu i zato mu pomažem da uspe.
Sasvim je u redu da se gleda prosek kod ljudi koji još nisu profesionalno afirmisani. Kod onih koji to jesu, to naravno da više uopšte nije važno. Čudim se, takođe, odakle vam to da mislite da profesori na likovnoj akademiji ocenjuju studente na osnovu ličnog afiniteta. To je daleko od istine – svi su oni kvalifikovani da krajnje objektivno sagledaju učinak svakog studenta, ma koliko se njegov rad razlikovao od pravca kom sami pripadaju. I nemojte, molim vas, nikada, ali nikada više da kažete da Šekspir bolje zvuči na srpskom nego na engleskom. To nikada ne bi bilo moguće jer bi značilo da je prevodilac veći genije od Šekspira pa je na svom jeziku uspeo bolje da izrazi ono što je Šekspir mislio.
Koji ste vi carevi. Sve je tačno od prvog do poslednjeg slova.
Čekam godinama da neko ovo napiše. Maltretiranje, šikaniranje i razjurivanje stručnih kadrova od strane korumpiranih neobrazovanih kvazi stručnjaka i partijskih nameštenike u ovim institucijama je za Danila Harmsa.
Zvučaću kao Clarkson, ali zaista sam zgranut činjenocom da je ovaj čovek tako malo plaćen!
Zar je moguće da je dotle došlo da prvi čovek važne ustanove, sa vezom kod premijera lično ima platu od jadnih 1200e?!
Zar je to vrhunac vrhunca u Srbiji…
Zaboravih u komentaru da kažem da je ovo izuzetno važan tekst i da to na ovaj način niko pre DJB nije radio. Puna podrška i molim vas samo nastavite da otvarate oči onima koje “politika ne zanima”, za koje su “svi isti” itd. Pretpostavljam da su to potencijalni glasači DJB-a na nekim sledećim izborima, zajedno sa šačicom onih koji su do sada glasali za ostale sada opozicione stranke.
Poštovanoj Ani,
Slobodan sam zaključiti da je dotičnoj suština prilično promakla i savet joj je da ubuduće pažljivo pročita nečiji tekst, da ne bi bio opet brži jezik od pameti… Čitav tekst podrazumeva urušavanje obrazovnog sistema i povlađivanje “izabranima”. Pođimo redom, iako ne uobičavam da uopšte ostavljam komentare, pogotovo ne da odgovaram na opaske, jer to onda vodi u pozdrav-otpozdrav i tako unedogled.
1. Ovde je reč o svedočenju iz neposrednog iskustva u koje spada i prilično veliki uzorak drugara, kolega, poznanika. Nisu dakle po sredi imaginacije i prejudiciranja. Reč je o odbrani svih napaćenih koji su vredno u mučno učili, od kojih su neki morali i da rade i sami snose troškove studija (šta ćemo imao prosek samo 7.90), spavajući pod vlažnim plafonom od trske, o nekima koji su imali zdravstvene probleme pa se uspešno vratili (ali nagomilale se godine studina na sedam), o onima koji su izgubili jednog ili oba roditelja, nekome je luksuz ponavljanje dobro pripremljenih ispita na kojima se desio peh (eto desio se. loše spavao)… Takvi ljudi mahom postaju odlični u svom poslu. Uzmite nekoga sa građevinskog fakulteta i prosekom 7 i nekoga sa Geografije, odsek demografija prosek 10. Dvosemstralni ispit 8-9 prepričanih stranica A4. Uzmite astrofiziku, elektrotehniku, fiziku, ekonomiju, pravo, mašinski, muzičare itd. Uzmite N. Stefanovića koji se vukao po medicini i pravu, ne položivši niti jedan ispit, da bi na Megatrendu dobio diplomu i za godinu dana uradio doktorat, a sve to dok je ministrovao i radio svakodnvno. On je sada u svetskim krugovima Dr. Stefaović. Vi i ja to nismo (možda vi jeste)!!! Uzmimo J. Tabaković koja je volšebno doktorirala na nekom fakultetu u Sremskim Karlovcima. Pored njenog imena takođe stoji Dr. Ko će u svetu da poštuje takav sistem, a od profesora većina počinje i oni su direktno odgovorni. U tome je suština, meritum stvari prethodnoh teksta – o naopakosti. Prodaju dušu đavolu za par hiljada evra. Meni je jasno šta je hteo neko da pokaže tim tekstom o partijskom zapošljavanju, ali argumenti kojima obara tako nešto su pogrešni, jer dužina studija i prosek nisu aktivni, niti presudni činioci za bilo šta, pogotovo na državnim fakultetima. Mogu biti, ali nikako kao pravilo.
2. “Sasvim je u redu da se gleda prosek kod ljudi koji još nisu profesionalno afirmisani.” Ovde ste pokazali totalno odsustvo logike. Nigde eksplicitno u tekstu ne stoji tako nešto. Pokušaj je bio apostrofiranja neke vrste studentske manije jurnjave proseka i potpune podređenosti akademskom obrazovanju u kome se zapostavljaju i ispaštaju druge sfere, pa dobijete studenta koji ima prosek preko 9, a da ni jednu jedinu knjigu (poezija, proza, filozofija, ezoterija, umetnost, film…) nije pročitao za vreme studija i koji idolopoklonički nastupa pred profesorima koje doživljava vrhovnim autoritetima, podražavajući do besvesti njihovom osećanju sveta. Nestaje integritet. Filozofija jeste način života i htelo se reći da jednim alternativnim pristupom može se postići mnogo više na polju duhovnosti, time što smo vreme između proseka 7.5-9.5 iskoristili baveći se ostalim komplemantarnim naukama. Dakle, jedan vid svesne žrtve. Lično, kada mi se gledao film Ingmara Bergmana radio sam to svesno nauštrb sopstveni, bez obzira na obaveze na fakultetu. Isto tako ako ako mi se čita Lajoš Zilahi, činiću to i imaći ocenu 6 ili 7 iz bubačkog predmeta, ali ću doživeti vanredno iskustvo i putovanje kroz umetnost. Tu se uostalom generiše distinkcije između intelektualca i stručnjaka. Drugo, kako to kaže A. Šopenhauer, sve što pročitamo i naučimo zaboravićemo. Vratite se uvažena Ana na neki predmet koji je bio čisto teorijski pa uporedite vaše znanje u vreme polaganja i nakon samo pola godine. Dakle, prosek nije presudan, a često definiše jednan servilan status unutar obrazovnog sistema. Najjednostavnije, neko nauči 1/5 knjige i zadese ga baš ta tri pitanja, a nekome profesor postavi onako reda radi potpitanje, pa ga sjuri sa 10 na 7. Neko ima anksioznost. Neko ima fluentnost. Tadao Ando, veliki japanski samouki arhitekta zastupao je stav da fakulteti apstraktnog karaktera ubijaju individualnost kod studenata. To ga je navelo na transsibirsku železnicu i put u Evropu, po kojoj je pravio skice i vršio opservacije od profanih do sakralnih građevina. Naravno da profesor neće predavati ono što ne zna, već upravo svoje shvatanje umetnosti. A umetnost je za 2500 godina, prevalila mnoštvo puteva, da bi u modernom vreme stigla do definicije koja glasi: SVE JE UMETNOST. Treće, ovde nije reč da vi pristupate parcijalno problematici, već suprotno, da uzmete u obzir celokupnost studenata i profesora. Da ima u Srbiji obrazovanih ljudi to je činjenica, ali da većina ne čita ništa ili čita samo šund, to je činjenica. O tv programu da ne govorim. O društvenim mrežama da ne govorim. Sajber kultura dominira, ljudi postaju anesteziranu za fizičku lepotu, stvarni život odriču zarad fotografija (koja je uspela iz 100 puta) na kojima su ispali najlepši, realan život ne postoji, postoji samo život NA MREŽI. A da je umetnost demolirana dokaz su galerije po Beogradu po kojima vise naškrabana platna, skulpture bez proporcije i lepote, arhitektura koja ne mari za klasičnost i akademizam tamo gde je on neminovan. Fiziognomija grada Beograda posredstvom investorske kvaziarhitekture unezverila je i onako oskudne i osakaćene vedute.
Za stvari afirmacije postoji probni rad ili rad po ugovoru. Niko živ ne prima samo po proseku. Prosek vazda traži potvrđivanje.
Po bolonji studenti preko dva kolokvijuma polože ispit, koji obuhvata samo 1/5 ukupnosti, na kome dobiju najlakša pitanja. Drugi nauče ceo ispit, dobiju užasna pitanja i eto.
3. Čudite se odakle mi to da profesori ocenjuju… Naveo sam primer komunističke umetnosti koja je direktno bila podređena njenim dogmama pa je tako na bazi socijalne pravde sagrađena gomila megalomanskih oblakodera u brutalizmu, čija prostorna organizacija je svedena na minimume ondašnjeg JUS-a. Sve to po teoriji i percepciji umetnosti, u užem smislu urbanizam i arhitektura, Le Korbizje, koji u svojoj knjizi daje definicije da su zgrade “mašine za stanovanje”, ili takozvane “kutije šibica”. Ni traga o huamanosti. Švedski gradovi, doduše manji, nemaju spratnost preko P+2-P+3. Italijanski takođe. Sve ima MERU. E sad, treba dakle uporediti beogradsku avangardu slikara i arhitekata i vajara, u koje spadaju Rusi koji beže nakon Oktobarske revolucije 1917., a koji su projektovali po beogradu najmonumentalnije građevine i velelepne vile, pompezne pilone Brankovog mosta (onomad Most kralja Aleksandra). Svi su oni školovani negde, ovi prvi diljem Evrope, a ovi drugi pod zastavom totalitarizma. O slikarstvu da ne govorimo. Kod nas su bili takozvani režimski slikari. Pa sam Tito je naš najveći arhitekta. Sakupi se u Urb. zavodu 50 eminentnih arh. režima i onda svi njemu iznose ideje na koje on daje opaske. Uporedite Arh. fakultet pre 10, 20 godina i sada. Nema predmeta iz fizike i matematike. Ne traži se čak ni poznavanje arh. azbuke, arh. jezika. To je najsignifikantnije primer jer moderni arhitekta ne ume da adekvatno odgovori na genius loci, odnosno “duh mesta”. On isti modernstički pristup koristi svuda po Sriji, Evropi. Jednostavno, usko je obrazovan i usmeren. Mikelanđelo bi mesecima živeo u kamenolomima i pratio kamene blokove koji su se izvlačili, čekajući baš onaj pravi, sa karakterom, da bi tek potom počeo sa klesanjem. Ko danas oseća umetnost na tim visinama!? Uzmite još jedan idealan primer, primer pomenutog Kurbea. Njega su potpuno marginalizovali, zabranjivali mu da izlaže platna na velikom pariskom sajmu. Sam je morao da zakupi prostor i izlaže u njemu. O francuskim impresionistima da ne govorim. Kako to da njih nije razumeo slikarski duh sublimne Francuske, keltske duše. Srbija jeste aumetniča sredina. Svaki umetnik traži tržište na zapadu. Ne sluša se džez, klasika još manje. Ali zato trešti elektrošund (ne mislim na metal koji je uzvišen, rok) već muzika koja dolazi sa reka.
4. “I nemojte, molim vas, nikada, ali nikada više da kažete da Šekspir bolje zvuči na srpskom nego na engleskom”. Sada se ponašate kao A. Vučić, jer me cenzurišete. To je moje mišljenje sa kojim se možete složiti ili ne, ali ga ne smete zabranjivati. Opet duboko ne razumevanje. Neki jezici su prestali da postoje jer nisu pokazivali jake temelje za napredak, evoluciju. Prosto, kao plodno tle – maslina uspeva negde, negde ne. Francuzi neće da govore engleski jer smatraju francuski za svetski jezik, kome je to nerpavedno uskraćeno. I nemački bi trebao biti ispred, i ruski. Ali komonvelt je priča za sebe. Naš veliki pesnik Branko Miljković je uspešno prevodio mnoge pesnike i bio je definitivno veći erudita i genije od njih. Srpski jezik, koji pripada grupi slovenskih jezika, za razliku od engleskog koji je germanski jezik, i daleko daleko simplifikovaniji od svih germanskih jezika, nudi mnoštvo većih mogućnosti. Plastično ću vam to dočarati: na farskim ostrvima skoro da ne postoji drveće, dok sa druge strane postoje prašume brazila sa neverovatnom faunom, od koje neka doseže oblake. Prevedimo Luču Mikrokozmu na engleski, probajmo. Nemoguće je a da se ne izgubi sve ono što ga čini uzvišenim. “…bi značilo da je prevodilac veći genije od Šekspira…” pa autentitčni amerikanci – indijanci – i autentični australijanci – aboridžini – su izgubili svoju postojbinu samo zato što nisu bili na stepenu civilizacijskog razvitka kao njihovi osvajači. Bili su inferiorniji u svakom pogledu. Ali to ne negira da je bolje jesti kašikom nego li rukom.
To nema nikakve veze sa genijalnošću. Bogatstvo leksike, prisustvo sinonima, igre reči, prenesena značenja, glagolski oblici, poredak reči u rečenici… to su stvari koje nude naprosto veći izbor mogućnosti za ekspresiju.
Evo eksperiment – postavite pitanje vašim drugaricama (fakultetski obrazovanim) ko je Ksenija Atanasijević i kažite mi koliko je njih znalo!
Srdačno vas pozdravljam. Ništa lično nemojte da shvatite. Samo ne napadajte onoga ko je na strani humanog, pogotovo ne ishitreno.
I dodatak mom donjem komentaru: nisam imala nikakvu želju da vas napadnem, verujte, samo da zaštitim vrhunske i nesporne vrednosti od relativizacije i proizvoljnog tumačenja. Vi naravno imate pravo na svoje mišljenje, to vam niko ne može oduzeti.
Naravno da treba da se gleda prosek, osim ako taj genije nije napravio neko apsolutno čudo. I da, dužina studiranja i prosek govore nešto o odgovornosti te osobe. Kad smo kod ličnik primera, završio u roku PMF sa 9+, zaposlio se, izdoktorirao u roku, dobio grantove, napredovao dalje, stekao iskustvo…
I sutra treba da vidim nekog od svojih kolega koji i dalje studiraju posle 10 godina, kako su zapravo genijalni? Ili stranački podobni?
Ispita ima preko 30, ako nekoga mrzi profesor smanjiće mu prosek za 0,1 , a ako ga mrzi trećina profesora, e onda je već malo čudno…
Da li je neko teško živeo – nije relevantno ni za jedan posao. Hajde da stavimo za centarfora čoveka koji je voleo loptu, nije bio nešto, na nivou je kadeta, ne daje golova, al ono, mrze ga igraci i sudije…
Poštovani Alex,
Kada smo kod ličnih primera, a govorili ste o sebi, pokazujete najviši mogući cinizam, jer apsolutno niste shvatili, niti pažljivo opservirali oba moja komentara. Time gubite kredibilitet i potirete svaku reč koji ste napisali o sebi (pod uslovom da niste blefirali). Ako ste bili revnosan student, a drznuli ste se da napadnete nekoga, uradili ste to na način kako je F. Kafka objasnio u svom kultom romanu. Reč je bila o odnosu egzaktnih nauka spram apstraktnih. Više puta sam podvukao upravo vaš fakultet kao primer toga što ste pisali i još nekoliko njih na koje se ne može primeniti pomenuti vrednosni pristup ili princip. Tu stepen pregnuća daleko nadilazi mnoge druge fakultete. Sama nauka nalazi se praktično u svakoj pori, pa su umni ljudi nalazili na primer u muzici, pre svega klasičnoj, matematiku, i obrnuto, u umetnosti da ne govorim. Svaka nauka ima svoje mesto u univerzumu, ali nisu nauke komunizam, pa da postoji jednoobraznosti, odnosno da ne postoji diferencijacija. Matematička gimnazije tesno sarađuje sa Matematičkim fakultetom i zato su rezultati takvi kakvi jesu. Te dve obrazovne ustanove su paradigma pozitivnog obrazovnog sistem koji funkcioniše besprekorno. I Elektrotehnički fakultet je nekad bio četvrti u svetu (ako se dobro sećam; kako god bio je u vrhu). Ali to nije bio Beogradskih univerzitet u celini. Naši profesori su lenštine, jer nije bilo aktivnosti kod njih i zato nas nije bilo 20-ak godina na Šangajskoj listi. Naravno, većina njih. Ili hoćete da kažete da su po pravilu uvek najbolji dobijali prednost i da se nikad nije zaobišao konkurs!? Najviše funkcije u društvu su okupirali lošiji i najgori!
Fakultet je politizovan i na njemu se reflektuje sistem u malom. I tamo postoje političke struje, pa je njih 10 još uvek za Slobu, deo čuva sećanje na Đinđića, deo za DS, deo za ove, deo za one. Kakve ingerencije ima, sada smo prešli na organizacioni sistem, rektorat na fakultet. Fakulteti su uzeli na sebe preveliku autonomiju i oni koji ga vode imaju potpunu kontrolu. Kako ne mogu da se dogovore političari oko elementarnih stvari, koliki je stepen trvenja među njima, tako je isto na većini fakulteta. Koliko političara, poslanika, predaje na privatnim univerzitetima!? Uspostavila se era manije doktoriranja koja za cilj ima samo to famozno DR ispred imena i naravno povećanje plate.
Dužina studija, opet kažem, može da govori nešto, ali nikakao (bilo bi ludački tvrditi tako nešto) se ne može izvući iz toga opštevažeći zakon kao na primer: sila masi daje ubrazanje. Uzmite za primer osobu sa vašeg fakulteta, ili uzmite sebe za primer, koja je u jednom trenutku bila na tragu nečega novog, pa sve podredila tome baveći se naučno-istaživačkim radom i pomerajući dotadašnje granice. Svako kvalitativno skretanje sa trasiranih akademskih puteva može samo diprineti višem stepenu umnosti, ali to potrošeno vreme može značiti u krajnjem sumiranju i koju godinu studija preko roka (jedna, tri, nije važno). Mnogi talentovani ljudi, usled širine duhovnog oka, zanemaruju rokove i društveni konvencionalizam. Koliko je samo vrhunskih filozofa ostalo iza nas koji su pokazivali interesovanje za istoriju, matematiku, fiziku, umetnost… i u svemu tome pokazali najviši stepen shvatanja. I sad je važno da li je polomio nogu i studirao godinu više. Koliko devojaka se porode i završe fakultet, držeći u jednoj ruci dete, a u drugoj knjigu i olovku.
Stranačka podobnost se meri na skali servilnosti. Biti stranački podoban apsolutno nema nikakve veze sa obrazovanjem (akademskim ili obrazovanjem kao takvim). U idealno-utopijskom poretku da, ali valjda vam je dokaz makar ovih 26 godina višepartijskog sistema da su stvari obrnutog poretka. Ovde treba pomenuti i sve one ljude koji nisu visokoobrazovani, a kojih je najviše. Oni bi, slikovito rečeno, bili pešaci na šahovsoj tabli. A po vama oni nemaju pravo da se bave politikom jer nisu nikada ni studirali!? Vi biste da monopolizujete bavljenje politikom na visokobrazovane!? Konsultujte šta je povodom poga učio veliki Aristotel – zoon politikon.
“Da li je neko teško živeo – nije relevantno ni za jedan posao. Hajde da stavimo za centarfora čoveka koji je voleo loptu, nije bio nešto, na nivou je kadeta, ne daje golova, al ono, mrze ga igraci i sudije…” Postoji jedna vanredno dobra i poučna maksima koja glasi – LEKOVITOST PATNJE (naravno duhovna i fizička). Zašto Piva ima najviše doktora nauka u ovom regionu!? Upravo način života, koji kilometar više iznad nas, a na suprotnoj strani beogradski sladak život anestezira od rada (intelektualnog, fizičkog). I zašto pokazujete gnev prema vašim (našim) kolegama koji su studirali duže od vas. To je veoma arogantno, a time se, svesno ili pak nesvesno, pozicionirati iznad njih – time govorite JA VIŠE VREDIM. Ozbiljan čovek to ne sme sebi da dozvoli. Pritom pisali ste o sebi, a mogli ste da sve to staviti u treće lice. Ovde se ne radi o nama!!!
“Ispita ima preko 30, ako nekoga mrzi profesor smanjiće mu prosek za 0,1 , a ako ga mrzi trećina profesora, e onda je već malo čudno…” Opet izvučeno iz konteksta. To niko nije tvrdio…
“I sutra treba da vidim nekog od svojih kolega koji i dalje studiraju posle 10 godina, kako su zapravo genijalni”? Ovde je zapravo pitanje da li biste vi preživeli da to vidite!? Ja misli da ne biste, pukli biste kao mehur od sapunice! U tome je vaš problem.
Sve ovo napisano, već beše napisao ali…
Srdačan pozdrav
Relativizacija svih vrednosti je jedan od razloga zašto smo u ovoj crnoj rupi u kojoj jesmo. Ona je opasna kao vid manipulacije i služi da pomeša vrednosti, zamuti kriterijume i ostavi utisak da je svejedno da li je neko, recimo, stručan za svoju poziciju ili to nije, da li je završio studije sa visokom prosečnom ocenom ili niskom, da li je završio državni fakultet ili Megatrend (ili kako se več sada zove). Na taj način se stavljaju u istu ravan vrhunski profesionalci i nestručni partijski kadrovi, ozbiljni pisci i voditeljke koji pišu kič “romane”, naši vrhunski slikari i amateri poput Tapija, Šekspir u originalu i njegov prevod na bilo koji jezik ovog sveta. Relativizacija i pomešane vrednosti stvaraju jedan mutljag u kom sve postaje moguće pa tako, recimo, i da dotični gospodin iz teksta bude na mestu na kom nipošto ne bi smeo da bude.
Engleski jezik je leksički neuporedivo bogatiji od srpskog, to zna svako ko je ikada pokušao da prevede i najbeznačajnije književno delo sa engleskog na srpski. Gospodine Lazo, po tome kako pišete vidim da niste filolog, ima nas ovde koji to jesmo… uz dužno poštovanje.
Ja sam studirao 9 godina (cetvorogodisnje studije). Prosek mi je zlatna sredina. Razlog? Radio dva posla u toku studija da bi preziveo. Nikada nisam radio u struci i na kraju otisao iz Srbije. Krenuo od nule, kada se ukazala prilika konkurisao na posao koji ima dodirnih tacaka sa strukom. Na intervjuu gledaju u prevod moje diplome i na kraju postave konkretna pitanja koja su vezana za odredjene probleme koji su cesti za moje radno mesto i kako bi ja te probleme resio. Zadovoljni mojim odgovorima daju mi radno mesto probno na sest meseci. Posle sest meseci dobijem stalni posao kao rukovodilac sektora u kojem radi uskoro preko 100 radnika, a kada sam poceo bilo manje od 50. Stoji da prosek i duzina studiranja mogu pokazati visok kvalitet buduceg radnika, ali u Srbiji je tesko raditi takve procene. Obrazovanje je srozano, mnogo je politike i korupcije, nemastina je i jos mnogo stvari koje dovedu do toga da tesko mozes napraviti realnu procenu samo na osnovu proseka i godina studija. Priznajem da su sa mog fakulteta medju najuspesnijima oni koji su zavrsili u roku i sa visokim prosekom, ali je problem sto su oni uspesni negde napolju, a ne u Srbiji!
Ovaj direktor je klasican primer politike i njene umesanosti u sve! Ja cak ne dovodim ovde u pitanje njegovu duzinu studija i prosek vec nedostatak kompetencija da vodi takvo preduzece! Mogao je imati prosek 10 i studije zavrsene u roku, ali to ne znaci da je pravi kandidat za to radno mesto. Veci problem je nedostatak ostalih osnova zbog kojeg bi bas njega angazovali na to radno mesto. Ako je istina da slabo zna strane jezike (pretpostavljam engleski) onda dolazimo u jos veci problem jer to je osnova svega u naucnom i strucnom radu danas. Tekst pokazuje da se opet pare prosipaju. Iako jesmo siromasna drzava to dodatno pogorsavamo upravo ovakvim situacijama gde nam i to malo para sto imamo bude baceno u vetar.
Scholar.Google, upit: “S Velinov” nuclear
Broj pogodaka – 0
Čovek sa tačno 0 naučnih radova, radi na mestu direktora naučne ustanove.
Broj dobijenih projekata/grantova – posledično 0, bez gledanja
Znanje materije bez Engleskog – ispod 0, jer sve sto vredi je na Engleskom
Zadivljujuće jadno