Војвођанска прича и финансирање надлежности

Прича о Војводини, њеним надлежностима и финансијама, отрцала са и унаказила до непрепознатљивог облика. Партије које су се овом темом највише вербално бавиле пропале су и нестале са сцене, или се налазе на самом политичком дну.

Екстремна централизација власти у Србији је у очима јавности срамни пораз партија којима су била пуна уста Војводине. У периоду постепеног потонућа сваке децентрализације и успона моћи центра, па чак и развоја аутократије, те странке су се задовољавале мрвицама личне користи, срећне да њихови кадрови кроз наказне коалиције са централистичким странкама добију да воде по које јавно предузеће, установу, да им кане неки надзорни одбор… Други разлог што децентрализација губи на значају је Масловљева хијарархија потреба – прост психолошки графикон који говори да док су грађанима незадовољене елементарне животне потребе (храна за породицу, безбедност на улицама…), исти ти грађани не размишљају о вишим животним потребама (самоактуализацијом, признавањем од стране околине) у које спада и потреба грађана да бар донекле сами управљају својим новцем и приоритетима, да се питају. Грађанима је приоритет голи опстанак, поменутим странкама је приоритет да изборни резултат уновче склапањем најиздашније коалиције без обзира на чињеницу да им ружно стоји спој са идеолошки толико другачијим (не)пријатељима. Тренутно је мало кога брига што нам центар одлучује о сваком детаљу живота, што нас шишају као овце и некако највише средстава заврши мимо нас који плаћамо порез. Сви услови за јаку диктатуру центра постоје. Чак и замајавање узвицима „страни плаћеници“ и „домаћи издајници“ није још сасвим изашло из употребе, мада је и оно отрцано до фронцли и све мање баца варнице раздора путем којим су нас деценијама замајавали скрећући нам пажњу са актуелних лоповлука на неке тобоже мрачне спреге страних сила и домаћих како год да су их звали. Кажу да постоје слични трикови варања на картама.

Међутим, новинари месецима постављају исто питање: „Шта ће бити са законом о финансирању надлежности покрајине?“ Месецима одговарам сличним тесктом „Атмосфера на политичкој сцени Србије је таква да су на власти централистичке опције и поред финансирања и саме надлежности и постојање неких уобичајених надлежности мимо републичких би могло бити доведено у питање“. Па шта чак и ако се донесе тај закон? Србија је земља пребогата законима који се не спроводе, чак је и Устав пун сегмената који се свакодневним деловањем политичара доводе у питање. А, замислите могућност да текст овог Закона буде измењен до непрепознатљивости и затим прогуран кроз Скупштину Србије, па да кажемо „боље да га нема“. Мислите да је то немогуће? Не, сасвим је могуће. Прогуран је и Закон о пољопривредном земљишту, уз огроман притисак јавности која је покушавала то да спречи, па боље да га нема. Сила закон мења. Закон јачег је та сила у шуми, џунгли, прерији и државама у којима није уведен ред.

Кажу да Европа од нас захтева Закон о финансирању надлежности Војводине. И прича о Европи се излизала. Сви смо схватили да је свака власт селективно уводила европска правила. Када оно што Европска Унија тражи одговара српским ситно лично интересним поставкама политичко тајкунских снага то се одмах уведе и оштећеном народу тумачи као подношење жртве јер „морало се због ЕУ“. Кад личним домаћим политичким интересима не одговара нешто на чему ЕУ инсистира, ни трага ни гласа од тога. Закону о финансирању надлежности Војводине је рок за доношење истекао 2008. године. Толико о отрцаној и прегаженој пароли „мора се због ЕУ“. Немојте нас, молим вас, више заваравати Европском Унијом, видимо ми шта се ради.

Мој посебан песимизам на пољу реализације било каквог спровођења власти мимо централне је додатно подгрејан стањем у самој Скупштини Војводине. Наиме, у тој скупштини постоји Одбор за уставно правна питања Војводине и у њему седе три особе које су се током свог политичког ангажмана отворено изјашњавале да су против и постојања Војводине као нивоа било какве власти у Србији. Утицај централиста из дана у дан додатно јача. Покрет Доста је било је кандидовао свог посланика за тај одбор, али су врата тог одбора за нас остала затворена и он није примљен. Ово јасно говори о томе које су политичке струје добро дошле, а које не. Ми се не уклапамо у планове. Много „лајемо“, не правимо дилове.

Није само Војводина угрожен ниво власти у Србији. Итекако трпе и локалне самоуправе. И њихова моћ се круни и све су више у сенци свемогућег, свемислећег, свезнајућег и универзално паметног републичког нивоа власти. Да ни не улазимо у тему колико је ова републичка власт устоличена у једном човеку и како то није први пут. По локалним општинским/градским скупштинама врте се исте теме и доносе исте одлуке синхронизовано, као што плива јато риба, а рибе ћуте.

Већ одавно су до нивоа тоталног бесмисла доведени окрузи. Памтим као највећи црни хумор радио емисију у којој је новинарка упорно постављала питања једном начелнику округа о разним темама, да би јој он упорно одговарао да ништа од наведеног није његова надлежност. Емисија се завршила збуњеним питањем новинарке чему уопште служе окрузи, на шта је начелник покушао да набаца двадесетак конфузних реченица без икаквог смисла, баш као што је без смисла и његова функција. За партијски празитски систем садашње надлежности округа су идеалне да у округе депонују „заслужне“ страначке кадрове са којима не знају шта ће, а морају да их дебело ухлебе, јер се најчешће ради о особама које негде иза кулиса имају неку, само за странку из које долазе видљиву тежину. А окрузи би могли свашта да раде да је воље центра да олабави челични стисак апсолутне контроле.

Покрет Доста је било се залаже за спуштање надлежности и финансија на ниже нивое власти. Када би грађани постепено преузели могућности да на нивоима својих округа баратају новчаним сумама за решавање својих потреба, сигурно би боље од политичког центра знали то да раде. Такође, сматрамо да је потребно да се управљање имовином спусти на ниже нивое власти. Другим речима, да се што више јавног новца улаже тамо где се и јавни приходи убирају, да имовином на својој територији управља власт те територије. Београд није место на којем се све најбоље зна и оданде не би требало да се управља сваком ћелијом нашег друштва. Локално становништво најбоље зна које су му потребе и приоритети, Београд те мете никако не може да погоди. Треба нам децентрализована извршна власт са озбиљним надлежностима и могућностима. Све надлежности које је потребно спустити на ниже нивое власти у покрајини, а није рационално извршавати на локалном и окружном нивоу, треба доделити Војводини и тако проширити сет њених ингеренција и то не пустим жељама, предизборним паролама и слоганима, већ практично показаним смисленим потребама уз претходну прерасподелу кадрова по рационалној систематизацији радних места и избегавање раста и овако гломазног административног апарата.

Зашто је ово важно? Па, замислите шта би се догодило када би нижи нивои власти бартали сумама новца приближним сумама које се убиру кроз порезе и доприносе на њиховој територији. То би мотивисало локалне властодршце да развијају услове привређивања, да се боре за више привредника и већи обим пословања на свом терену. Тренутно правило је да општине са лошим условима привређивања улазе у категорију девастираних општина и што су неразвијеније то могу да очекују веће трансфере новца од републичке власти. Накарадно награђујемо неуспешност! Ово личи на бескрајно субвенционисање фирми иначе тешких привредних губиташа. Председници таквих општина баш и немају мотив да уведу промене и поправе своје показатеље економског развоја. У кратком року боље им је да музу републичку касу, а пошто је дуг рок збир кратких рокова, те општине остају тамо где су, исто као и привредни губуташи под субвеницијама сатканим од наших грађанских пара. Овако снажна централизација власти не ваља, никако. Али, рибе су ту да ћуте.

Светлана Козић
председница посланичке групе
Доста је било
у Скупштини АПВ