Vojvođanska priča i finansiranje nadležnosti

Priča o Vojvodini, njenim nadležnostima i finansijama, otrcala sa i unakazila do neprepoznatljivog oblika. Partije koje su se ovom temom najviše verbalno bavile propale su i nestale sa scene, ili se nalaze na samom političkom dnu.

Ekstremna centralizacija vlasti u Srbiji je u očima javnosti sramni poraz partija kojima su bila puna usta Vojvodine. U periodu postepenog potonuća svake decentralizacije i uspona moći centra, pa čak i razvoja autokratije, te stranke su se zadovoljavale mrvicama lične koristi, srećne da njihovi kadrovi kroz nakazne koalicije sa centralističkim strankama dobiju da vode po koje javno preduzeće, ustanovu, da im kane neki nadzorni odbor… Drugi razlog što decentralizacija gubi na značaju je Maslovljeva hijararhija potreba – prost psihološki grafikon koji govori da dok su građanima nezadovoljene elementarne životne potrebe (hrana za porodicu, bezbednost na ulicama…), isti ti građani ne razmišljaju o višim životnim potrebama (samoaktualizacijom, priznavanjem od strane okoline) u koje spada i potreba građana da bar donekle sami upravljaju svojim novcem i prioritetima, da se pitaju. Građanima je prioritet goli opstanak, pomenutim strankama je prioritet da izborni rezultat unovče sklapanjem najizdašnije koalicije bez obzira na činjenicu da im ružno stoji spoj sa ideološki toliko drugačijim (ne)prijateljima. Trenutno je malo koga briga što nam centar odlučuje o svakom detalju života, što nas šišaju kao ovce i nekako najviše sredstava završi mimo nas koji plaćamo porez. Svi uslovi za jaku diktaturu centra postoje. Čak i zamajavanje uzvicima „strani plaćenici“ i „domaći izdajnici“ nije još sasvim izašlo iz upotrebe, mada je i ono otrcano do froncli i sve manje baca varnice razdora putem kojim su nas decenijama zamajavali skrećući nam pažnju sa aktuelnih lopovluka na neke tobože mračne sprege stranih sila i domaćih kako god da su ih zvali. Kažu da postoje slični trikovi varanja na kartama.

Međutim, novinari mesecima postavljaju isto pitanje: „Šta će biti sa zakonom o finansiranju nadležnosti pokrajine?“ Mesecima odgovaram sličnim tesktom „Atmosfera na političkoj sceni Srbije je takva da su na vlasti centralističke opcije i pored finansiranja i same nadležnosti i postojanje nekih uobičajenih nadležnosti mimo republičkih bi moglo biti dovedeno u pitanje“. Pa šta čak i ako se donese taj zakon? Srbija je zemlja prebogata zakonima koji se ne sprovode, čak je i Ustav pun segmenata koji se svakodnevnim delovanjem političara dovode u pitanje. A, zamislite mogućnost da tekst ovog Zakona bude izmenjen do neprepoznatljivosti i zatim proguran kroz Skupštinu Srbije, pa da kažemo „bolje da ga nema“. Mislite da je to nemoguće? Ne, sasvim je moguće. Proguran je i Zakon o poljoprivrednom zemljištu, uz ogroman pritisak javnosti koja je pokušavala to da spreči, pa bolje da ga nema. Sila zakon menja. Zakon jačeg je ta sila u šumi, džungli, preriji i državama u kojima nije uveden red.

Kažu da Evropa od nas zahteva Zakon o finansiranju nadležnosti Vojvodine. I priča o Evropi se izlizala. Svi smo shvatili da je svaka vlast selektivno uvodila evropska pravila. Kada ono što Evropska Unija traži odgovara srpskim sitno lično interesnim postavkama političko tajkunskih snaga to se odmah uvede i oštećenom narodu tumači kao podnošenje žrtve jer „moralo se zbog EU“. Kad ličnim domaćim političkim interesima ne odgovara nešto na čemu EU insistira, ni traga ni glasa od toga. Zakonu o finansiranju nadležnosti Vojvodine je rok za donošenje istekao 2008. godine. Toliko o otrcanoj i pregaženoj paroli „mora se zbog EU“. Nemojte nas, molim vas, više zavaravati Evropskom Unijom, vidimo mi šta se radi.

Moj poseban pesimizam na polju realizacije bilo kakvog sprovođenja vlasti mimo centralne je dodatno podgrejan stanjem u samoj Skupštini Vojvodine. Naime, u toj skupštini postoji Odbor za ustavno pravna pitanja Vojvodine i u njemu sede tri osobe koje su se tokom svog političkog angažmana otvoreno izjašnjavale da su protiv i postojanja Vojvodine kao nivoa bilo kakve vlasti u Srbiji. Uticaj centralista iz dana u dan dodatno jača. Pokret Dosta je bilo je kandidovao svog poslanika za taj odbor, ali su vrata tog odbora za nas ostala zatvorena i on nije primljen. Ovo jasno govori o tome koje su političke struje dobro došle, a koje ne. Mi se ne uklapamo u planove. Mnogo „lajemo“, ne pravimo dilove.

Nije samo Vojvodina ugrožen nivo vlasti u Srbiji. Itekako trpe i lokalne samouprave. I njihova moć se kruni i sve su više u senci svemogućeg, svemislećeg, sveznajućeg i univerzalno pametnog republičkog nivoa vlasti. Da ni ne ulazimo u temu koliko je ova republička vlast ustoličena u jednom čoveku i kako to nije prvi put. Po lokalnim opštinskim/gradskim skupštinama vrte se iste teme i donose iste odluke sinhronizovano, kao što pliva jato riba, a ribe ćute.

Već odavno su do nivoa totalnog besmisla dovedeni okruzi. Pamtim kao najveći crni humor radio emisiju u kojoj je novinarka uporno postavljala pitanja jednom načelniku okruga o raznim temama, da bi joj on uporno odgovarao da ništa od navedenog nije njegova nadležnost. Emisija se završila zbunjenim pitanjem novinarke čemu uopšte služe okruzi, na šta je načelnik pokušao da nabaca dvadesetak konfuznih rečenica bez ikakvog smisla, baš kao što je bez smisla i njegova funkcija. Za partijski prazitski sistem sadašnje nadležnosti okruga su idealne da u okruge deponuju „zaslužne“ stranačke kadrove sa kojima ne znaju šta će, a moraju da ih debelo uhlebe, jer se najčešće radi o osobama koje negde iza kulisa imaju neku, samo za stranku iz koje dolaze vidljivu težinu. A okruzi bi mogli svašta da rade da je volje centra da olabavi čelični stisak apsolutne kontrole.

Pokret Dosta je bilo se zalaže za spuštanje nadležnosti i finansija na niže nivoe vlasti. Kada bi građani postepeno preuzeli mogućnosti da na nivoima svojih okruga barataju novčanim sumama za rešavanje svojih potreba, sigurno bi bolje od političkog centra znali to da rade. Takođe, smatramo da je potrebno da se upravljanje imovinom spusti na niže nivoe vlasti. Drugim rečima, da se što više javnog novca ulaže tamo gde se i javni prihodi ubiraju, da imovinom na svojoj teritoriji upravlja vlast te teritorije. Beograd nije mesto na kojem se sve najbolje zna i odande ne bi trebalo da se upravlja svakom ćelijom našeg društva. Lokalno stanovništvo najbolje zna koje su mu potrebe i prioriteti, Beograd te mete nikako ne može da pogodi. Treba nam decentralizovana izvršna vlast sa ozbiljnim nadležnostima i mogućnostima. Sve nadležnosti koje je potrebno spustiti na niže nivoe vlasti u pokrajini, a nije racionalno izvršavati na lokalnom i okružnom nivou, treba dodeliti Vojvodini i tako proširiti set njenih ingerencija i to ne pustim željama, predizbornim parolama i sloganima, već praktično pokazanim smislenim potrebama uz prethodnu preraspodelu kadrova po racionalnoj sistematizaciji radnih mesta i izbegavanje rasta i ovako glomaznog administrativnog aparata.

Zašto je ovo važno? Pa, zamislite šta bi se dogodilo kada bi niži nivoi vlasti bartali sumama novca približnim sumama koje se ubiru kroz poreze i doprinose na njihovoj teritoriji. To bi motivisalo lokalne vlastodršce da razvijaju uslove privređivanja, da se bore za više privrednika i veći obim poslovanja na svom terenu. Trenutno pravilo je da opštine sa lošim uslovima privređivanja ulaze u kategoriju devastiranih opština i što su nerazvijenije to mogu da očekuju veće transfere novca od republičke vlasti. Nakaradno nagrađujemo neuspešnost! Ovo liči na beskrajno subvencionisanje firmi inače teških privrednih gubitaša. Predsednici takvih opština baš i nemaju motiv da uvedu promene i poprave svoje pokazatelje ekonomskog razvoja. U kratkom roku bolje im je da muzu republičku kasu, a pošto je dug rok zbir kratkih rokova, te opštine ostaju tamo gde su, isto kao i privredni gubutaši pod subvenicijama satkanim od naših građanskih para. Ovako snažna centralizacija vlasti ne valja, nikako. Ali, ribe su tu da ćute.

Svetlana Kozić
predsednica poslaničke grupe
Dosta je bilo
u Skupštini APV