Реторика 90-их и наша деца

Док премијери двеју суседних државица, са много већим проблемима од оних међусобних, размењују тешке речи и неодмерене изјаве, у нашем најближем окружењу неке мале главе слушају и интерпретирају вести онако како се њима учини логичним.

Знамо да стање нигде у региону није идеално. Тешко се живи где год се окренеш. Није лако ни нама, ни грађанима Хрватске, БиХ, Републике Српске… Оно што је заједничко и за наше и њихове родитеље је да за своју децу „чувамо чаролију“ колико год је то могуће. Сви нормални родитељи то раде. Нико не жели да им поквари детињство, па се трудимо да они увек све имају и све добију, да што мање осете оскудицу, да не трпе насиље околине, да их заштитимо од што више друштвених болештина, да их сачувамо неоштећене за неке боље услове којима се сви надамо. Сачувамо психолошки неоштећене…

Пре пар дана одлучила да забраним гледање вести у својој кући. На тренутак ми се то учинило правим потезом. Затим сам схватила да је ђаво однео шалу и да су приче о ратовима у којима се помиње име Србије инфицирале део одељења у које иде мој син и да чувањем хармоније у кући нећу избећи надирање ове будалаштине из других извора. А, живимо у Војводини где у скоро свакој фамилији постоји мешавина бар две нације. А, имамо родбину у скоро свим бившим југословенским републикама, ретко ко је нема бар у једној. А, дете ми је у разреду са клинцима бар три националности.

А, премијери репризирају шкрипање зубима, звецкање оружјем… Немогуће је да не схватају на каквом тлу стојимо, колико је то опасно. Али, они то раде намерно – из маркетиншких разлога. Тако рекламирају своје партије оном мрачноумном делу популације које покрећу црне приче. Затварају један другом границе, бацају један ка другом увредљиве стреле, вербално откопавају мртве, трују омладину, купују тако неке гласове, а продају душе…

Посвађале се комшије опет и око Сребренице. То ми је пре пар месеци било нарочито алармантно. Прича о Сребреници се свела на међусобна препуцавања властодржаца суседних државица. Ко је више крив, главна је тема. А, главна тема би требало да буде како да се у будућности спрече слични догађаји, одлично би било ако би балканске државе са ратном историјом потписале документ у коме би писало „Како не би дошло до нових сличних крвопролића државе региона се обавезују да ће ово радити, а ово нипошто неће радити… Увешће се овакве војне процедуре и овакви политички кодекси. Политичким и војним лидерима који не поштују правила судиће се овако… Из јавног говора ће се избацити говор мржње и кажњаваће се његова примена… Подстицаће се заједништво у напорима да се у региону коначно смире страсти, ствараће се услови за нормалан живот и привређивање, решиће се питања кретања људи, власништва над имовином…“.

Парламенти држава региона би требало да поведу овакве разговоре и дефинишу превентивне мере. Мере би требало да буду законске, а непридржавање за политичаре најстроже кажњиво. Парламенти тако могу да ограниче непримерене испаде политичара који Балкан чине политичким „трусним тлом“.

Али, нико од њих не води ни пола бриге о превентивним мерама против настајања нових регионалних конфликата. Било би веома добро кад би народ био паметнији од својих лидера и игнорисао њихова међусобна препуцавања. Народу припадају и деца, а децу нам трују својом кратковидошћу. Клинци гутају сваку реч, региструју сваку емоцију.

У прилогу овом тексту изнад је цртеж мог седмогодишњег сина и разлог моје велике забринутости. Ово је нацртао након што је са петорицом другара из разреда разменио идеје. Идеје које се лако примају најчешће нису најпаметније, као ни политичке организације које их расејавају. Не желим да пишем о томе како је дете објаснило настанак свог дела. Резиме је да је на непријатељској ратној опреми могла да буде било која застава. Србија против свих и сви имају нешто против Србије. Реторика 90-их се враћа као бумеранг. Своје неуспешности владе најчешће правдају којекаквим светским заверама. У сенци тешких речи расту наша и туђа деца.

Светлана Козић
председница посланичке групе покрета
“Доста је било” у Скупштини АП Војводине