Retorika 90-ih i naša deca

Dok premijeri dveju susednih državica, sa mnogo većim problemima od onih međusobnih, razmenjuju teške reči i neodmerene izjave, u našem najbližem okruženju neke male glave slušaju i interpretiraju vesti onako kako se njima učini logičnim.

Znamo da stanje nigde u regionu nije idealno. Teško se živi gde god se okreneš. Nije lako ni nama, ni građanima Hrvatske, BiH, Republike Srpske… Ono što je zajedničko i za naše i njihove roditelje je da za svoju decu „čuvamo čaroliju“ koliko god je to moguće. Svi normalni roditelji to rade. Niko ne želi da im pokvari detinjstvo, pa se trudimo da oni uvek sve imaju i sve dobiju, da što manje osete oskudicu, da ne trpe nasilje okoline, da ih zaštitimo od što više društvenih boleština, da ih sačuvamo neoštećene za neke bolje uslove kojima se svi nadamo. Sačuvamo psihološki neoštećene…

Pre par dana odlučila da zabranim gledanje vesti u svojoj kući. Na trenutak mi se to učinilo pravim potezom. Zatim sam shvatila da je đavo odneo šalu i da su priče o ratovima u kojima se pominje ime Srbije inficirale deo odeljenja u koje ide moj sin i da čuvanjem harmonije u kući neću izbeći nadiranje ove budalaštine iz drugih izvora. A, živimo u Vojvodini gde u skoro svakoj familiji postoji mešavina bar dve nacije. A, imamo rodbinu u skoro svim bivšim jugoslovenskim republikama, retko ko je nema bar u jednoj. A, dete mi je u razredu sa klincima bar tri nacionalnosti.

A, premijeri repriziraju škripanje zubima, zveckanje oružjem… Nemoguće je da ne shvataju na kakvom tlu stojimo, koliko je to opasno. Ali, oni to rade namerno – iz marketinških razloga. Tako reklamiraju svoje partije onom mračnoumnom delu populacije koje pokreću crne priče. Zatvaraju jedan drugom granice, bacaju jedan ka drugom uvredljive strele, verbalno otkopavaju mrtve, truju omladinu, kupuju tako neke glasove, a prodaju duše…

Posvađale se komšije opet i oko Srebrenice. To mi je pre par meseci bilo naročito alarmantno. Priča o Srebrenici se svela na međusobna prepucavanja vlastodržaca susednih državica. Ko je više kriv, glavna je tema. A, glavna tema bi trebalo da bude kako da se u budućnosti spreče slični događaji, odlično bi bilo ako bi balkanske države sa ratnom istorijom potpisale dokument u kome bi pisalo „Kako ne bi došlo do novih sličnih krvoprolića države regiona se obavezuju da će ovo raditi, a ovo nipošto neće raditi… Uvešće se ovakve vojne procedure i ovakvi politički kodeksi. Političkim i vojnim liderima koji ne poštuju pravila sudiće se ovako… Iz javnog govora će se izbaciti govor mržnje i kažnjavaće se njegova primena… Podsticaće se zajedništvo u naporima da se u regionu konačno smire strasti, stvaraće se uslovi za normalan život i privređivanje, rešiće se pitanja kretanja ljudi, vlasništva nad imovinom…“.

Parlamenti država regiona bi trebalo da povedu ovakve razgovore i definišu preventivne mere. Mere bi trebalo da budu zakonske, a nepridržavanje za političare najstrože kažnjivo. Parlamenti tako mogu da ograniče neprimerene ispade političara koji Balkan čine političkim „trusnim tlom“.

Ali, niko od njih ne vodi ni pola brige o preventivnim merama protiv nastajanja novih regionalnih konflikata. Bilo bi veoma dobro kad bi narod bio pametniji od svojih lidera i ignorisao njihova međusobna prepucavanja. Narodu pripadaju i deca, a decu nam truju svojom kratkovidošću. Klinci gutaju svaku reč, registruju svaku emociju.

U prilogu ovom tekstu iznad je crtež mog sedmogodišnjeg sina i razlog moje velike zabrinutosti. Ovo je nacrtao nakon što je sa petoricom drugara iz razreda razmenio ideje. Ideje koje se lako primaju najčešće nisu najpametnije, kao ni političke organizacije koje ih rasejavaju. Ne želim da pišem o tome kako je dete objasnilo nastanak svog dela. Rezime je da je na neprijateljskoj ratnoj opremi mogla da bude bilo koja zastava. Srbija protiv svih i svi imaju nešto protiv Srbije. Retorika 90-ih se vraća kao bumerang. Svoje neuspešnosti vlade najčešće pravdaju kojekakvim svetskim zaverama. U senci teških reči rastu naša i tuđa deca.

Svetlana Kozić
predsednica poslaničke grupe pokreta
“Dosta je bilo” u Skupštini AP Vojvodine