U cilju zaštite ono malo zdravog poslovanja u poljoprivredi koje nam je preostalo nakon naleta nerazumnih politika koje se kod nas u agraru vode već više decenija, često pišemo tekstove i snimamo video materijale o poljoprivredi u Srbiji. Argumenata nam nikad ne manjka, a evo i evropskih. Baš zato što se u Srbiji očekuje dolazak nemačke kompanije Tenis, kojoj premijer velikodušno nudi ogromne zemljišne parcele u državnom vlasništvu po povlašćenim uslovima višedecenijskog zakupa, krećemo od poređenja Srbije baš sa Nemačkom.
Kako to poljoprivredu razvijaju Nemci?
Nemačka je jedan od najvažnijih proizvođača hrane u Evropskoj Uniji. Prema podacima Svetske trgovinske organizacije, Nemačka je treća u svetu po izvozu poljoprivrednih proizvoda. Dominantan udeo u poljoprivrednoj proizvodnji u Nemačkoj imaju privatni porodični poljoprivredni biznisi. 94% od ukupnog broja poljoprivrednih poslovnih subjekata su baš individualne farme. Broj individualnih poljoprivrednih proizvođača u Nemačkoj opada, ali zato veličina zemljišta koje prosečna farma obrađuje raste (sa 36,3ha u 1999.godini na 45,3ha u 2007.godini). Više od polovine farmi ne predstavljaju osnovno zanimanje ljudi koji su vlasnici, već vlasnici to rade kao dodatni posao (part time).* 70% poljoprivrednih gazdinstava u Nemačkoj pored svoje obrađuje i zemlju uzetu u zakup. Što su farme veće, sve više zemljišta u zakup i uzimaju. Ugovori o zakupu se dominantno prave na 6-12 godina.**
Kako poljoprivredu „razvijamo“ mi?
Agrarna politika u Srbiji se decenijama bazirala na paroli „da komšiji crkne krava“. Verovatno zato su se, svi oni koji nisu prethodno bili imućni, dolaskom na vlast najpre osvetili onima koji su se drznuli da u Srbiji nešto steknu. Tako smo preživeli nekoliko nacionalizacija zemljišta i raznih drugih otimanja i preraspoređivanja. Upravo ovakvom politikom stvorena su sićušna poljoprivredna gazdinstva koja nisu mogla da skupe snagu da se otrgnu iz bede i postanu ponovo onakva snažna i isplativa poput Nemačkih. Mikro gazdinstva su protokom vremena samo dublje propadala ne mogavši da se izbore za mesto na tržištu i sada smo tu gde smo i, ma koliko voleli da za sve okrivimo strane sile, ni jedna od njih nas nije nagovarala da izvršimo ovo agrarno samoubistvo. Sve ekstremnijim otuđivanjem od politike privatne svojine i usvajanjem državne i društvene kao dominantne, nastali su ogromni poljoprivredni kombinati. Ali, kako se imovina koja je opšta, socijalističko zadružna, zajednička, državna, društvena nikad ne čuva kao kad je privatna, ni ovo se (logično!) nije čuvalo, već se razvlačilo, pa su ti nakaradni oblici svojine takođe potonuli i sad ih se sa tugom sećamo. Nakon što nam se čitav ovaj naopak odnos ka poljoprivredi obrušio na glave, Srbija je ostala sa ogromnim površinama zemljišta u rukama države i te površine su (logično, jer država nije dobar upravljač tolikim kapitalom!) delom iscurele iz državnih ruku u tajkunske, a delom su još uvek u državnim rukama i kako bi ih negde utopila država čeka dolazak nemačkog Tenisa da ih njemu preda i ponovo udari šamar smislenoj privatnoj poljoprivrednoj proizvodnji po modelu Nemačke i drugih uspešnih država. Ne čeka Vlada samo Tenisa, ima na spisku po malo i Arapa, bilo je i nekih Kineza… Ali, mi sada poredimo Srbiju i Nemačku.
A, šta bi sa tolikom državnom zemljom uradili Nemci?
Hajde da pokušamo da razmišljamo kao Nemci i da pretpostavimo šta bi oni radili da im toliko državne zemlje stoji u rukama. Nemci bi je sigurno dominantno prodali poljoprivrednim gazdinstvima i eventualan ostatak istim tim gazdinstvima izdavali u zakup. Kod njih je privatna porodična i lična svojina neprikosnovena ekonomska kategorija i daleko su dogurali negujući takav odnos ka stanovništvu i privrednom razvoju. Dogurali su njome daleko u prosperitet, taman toliko koliko smo mi negujući suprotne politike daleko dogurali u propast. Kao što već sada imaju zakon koji reguliše prodaju zemlje, tako bi i u ovom slučaju odgovorni Nemci napravili zakon kojim bi se prodaja izvršila tako da niko ne uzme previše, da niko ne stekne suviše lako, da niko ne zapusti zemljište do kojeg dođe – da se ono rasporedi tako da se što bolje gazduje. Oni već sad imaju zakon kojim se ograničava trgovina zemljištem i koji ne dozvoljava da vlasnik zemlje proda više od 0,25 – 2 ha bez odobrenja nadležnog organa. Strogo vode računa o tome ko prodaje, a još više ko kupuje. Ostatak zemljišta koji bi preostao posle faze prodaje bi verovatno davali u zakup do sledećeg oglasa o prodaji, kao i što sada rade na rok zakupa od 6-12 godina. Nemci bi se verovatno potrudili da im sela ne postanu prazna i da njihovo stanovništvo uživa plodove uređene države koju im stvara njihova vlada. Nemci tako razmišljaju od kad postoji pisana istorija i oni u njoj.
Mi ćemo, sa druge strane, doživeti nešto sasvim neverovatno. Opet ćemo izmišljati neke naše puteve u razvoju poljoprivrede, mimo sveta, mimo razuma. Ako se ovako nastavi naša će obradiva zemlja stići u ruke postojećih domaćih, uz dodatak još i stranih velikih agro kompanija i građanima će preostati samo da im budu jeftina najamna radna snaga. Jeftina najamna radna snaga ne zna kako da preživi ni sa jednim detetom u porodici, tako da je pitanje nataliteta i sa ovom nedaćom, kao i sa mnogim drugim nedaćama direktno povezano.
Postavlja se pitanje šta će nama ugovor o višedecenijskom zakupu 15.000 hektara poljoprivrednog zemljišta sa nemačkim Tenisom kad tako nešto ni Nemačkoj ne treba. Da to valja i Nemci bi tako radili. Ali, ovako kako je to kod nas zamišljeno to Nemcima valja, ali ne u njihovom, već u našem dvorištu. A, mi znamo ko treba da „čisti“ naše dvorište, ili kako narod kaže „pred našom kućom“.
Pokret Dosta je bilo se zalaže za razvoj domaćih poljoprivrednih gazdinstava, jer ona su nosioci perspektive srpske poljoprivrede i sela i kod nas i kod Nemaca, iako vlast u Srbiji nikad da prihvati to kao činjenicu. 160 hektara poljoprivrednog zemljišta datog velikoj agro kompaniji odbacuje samo jednu platu za jednog radnika, jer je jedan radnik velikom gazdi potreban da obradi baš toliko. Isto toliko hektara je dovoljno da 4 gazdinstva lepo žive, a četiri gazdinstva su četiri višečlane porodice – bar 12 ljudi! Budimo mudri. Zemlje ima koliko je ima i ne možemo stvoriti drugu zemlju kad ovu damo tajkunima i strancima. Zemlja je ograničen prirodni resurs. Nemojmo se ponovo igrati sa njom. Deca nam to neće oprostiti. Dosta je bilo.
Svetlana Kozić
predsednica poslaničke grupe
pokreta Dosta je bilo u
Skupštini AP Vojvodine
*Izvor: German Agriculture Fact and Figures, Federal Ministary of food, agriculture, and Consumer Protection, Germany 2010.
**Izvor: The Effects of EU Common Agricultural Policy and U.S. Farm Policy on Agricultural Land Markets, Harald von Witzke and Steffen Noleppa, Berlin, Germany, P.Lynn Kenedy Louisiana, U.S.
Povezani tekstovi:
Da li nam treba još jedan agro monopolista u Srbiji
Poljoprivreda u Srbiji – čupanje brkova
Zakon o poljoprivrednom zemljištu je paravan za korupciju
Poljoprivrednici odlučni da spreče donošenje novog Zakona o poljoprivrednom zemljištu
Da li pisac ovih redova gleda malo ŠIRE, ajd poslušamo je, prodamo svu zemlju malim gazdinstvima i šta posle ? Umesto 3M kukuruza imamo 6M, kvalitet upitan, upotreba đubriva i dalje minimalna, pošto ne možemo sve da izvezemo cena pada, seljaci se opet bune i kukaju na državu. Apsolutno ništa ne bismo dobili kada bi prodali zemlju malim gazdinstvima, a razlog je jednostavan oni su navikli da od par dana posla u kukuruzu žive lagodno celu godinu, bilo nekad i nikad više. Dakle zemlja može, ali stočarima ili povrtarima, dugogodišnjim zasadima uz povoljne kredite, uz OBAVEZNU EDUKACIJU, dati zemlju ratarima bi uništilo i ovo malo poljoprivrede što nam je ostalo.
Pretpostavljas pogresno da su zemljoradnici neinteligentni i da ne umeju trzisno da se ponasaju. Uzrok dominantno ratarske proizvodnje je nedostatak povoljnih kredita kao i potreba za gotovinom u trenutku zetve kako bi se platili troskovi proizvodnje. Ranije se utvrdjivala otkupna cena unapred i postojale su zadruge koje su otkupljivale kako kukuruz i psenici tako i svinje i goveda. Individualni proizvodjaci su se oslanjali na to. Raspadom tog sistem podrske poljoprivrednicu su bili gurnuti u trzisnu utakmicu nespremni. Znaju oni sta treba da rade, ali nemaju jeftinog kapitala da se preorijentisu kao i da ukrupne posede kako bi diverzifikovali proizvodnju. Sto se tice upotrebe djubriva i treba da ga smanjuju. To je troskovna strana jednacine koja uvek treba da ide dole. To se postize: prestankom oranja – no-till, (razvija se mikrobioloski svet zemljista koji pomaze u borbi protiv stetocina), rotacijom useva, sejanjem pokrovke izmedju dve sukcesivne zetve na parceli (izbor pokrovke u skladu sa nutritivnim i fizickim zahtevima zemljista), integracijom stoke i njene ispase na parcelama koje su pod pokrovkom i cekaju da se u njih poseje ratarska kultura. Stari sistem intenzivne proizvodnje jedne kulture na parceli iz godine u godinu sa intenzivnom fizickom obradom (oranjem) i upotrebom gomile vestackog djubriva kao i pesticida i herbicida je prevazidjena. Sa obaveznom edukaciom se slazem ali ne klasicnom prethodnom pomenutom nego savremenom.
Pretpostavimomda se pisac ovih redova bavi poljoprivredom…… :-))))))
Ne bavi se, bavi se politikom….nekad u drugoj stranci, sad u ovoj, sutra u trecoj…
Spasa nam nema, propasti ne mozemo….
obrazovati zem. zadruge u koje bi se udruzili svi koji imaju zemlju i zele da rade, povezati sve parcele i organizovati sve koji hoce da rade, za rad bi dobijali platu a za ulozenu zemlju rentu, a ko ima zemlju a ne moze da radi ziveo bi od rente a ne od socijalne pomoci, ili pomoci clanova svoje porodice koji i sami jedva prezivljavaju a oni koji ne bi dali zemlju u zajednicki rad a ne obradjuju istu, oporezovati debelo, ali naravno to treba raditi sve organizovano i ne za interes pojedinaca vec za interes svih onih koji ulazu svoj kapital, a sav prihod opet preko zadruga prodavati a i uz to zaposliti one koji nemaju zemlju, pa bi tako svima bilo dobro, ne bi se praznio budzet bezveze i bez kontrole. tu bi posao imali i strucnjaci koji bi sve kontrolisali, a ko moze gajio bi stoku i tako obezbedjivao prirodno djubrivo. sve bi to bilo izvodljivo, samo da se odstrane pojedinci kojima je vazan samo licni interes.