Лакмус песма

Редовно јесење заседање Скупштине Србије завршило се на два потпуно супротна начина. Једни су то урадили формално у стилу црвеног тепиха, јефтиних ћевапа и лажне достојанствености. Доста је било изабрао је потпуно супротан, узбуњивачки начин, искрен и у бунтовном стилу у ком су и радили, покушавајући да спрече да лоши закони, донети наврат-нанос, укопају преосталу наду и имовину грађана. Посланици Доста је било су, након завршетка јесење сезоне у режији премијера, отпевали Бајагину песму Пада влада. Скупштини контаминираној лажима, просташтвом, понижавањем, супротставиљена је скупштина непристајања на лажне кулисе иза којих се уништава држава.

Који је од ова два начина био пристојан и озбиљан? Да ли је пристојно да изиграваш посланика, представника грађана, а радиш против његових интереса? Да ли је непристојно да вичеш преко пола сале да ти укључе микрофон да би променио закон којим се од пензија покривају губици неспособних директора јавних предузећа? Да ли је пристојно да изиграваш прегалника целу ноћ у скупштинским клупама и омогућиш да се хитно куму премијера за Нову годину поклони луксузан стан? Да ли је непристојно да извучеш слику Пинокија кад ти не дају да говориш, а премијер лаже да новац грађана неће упумпати у страну ИТ фирму да би домаћим загорчао живот? Да ли је пристојно да озбиљно гласаш на звонце да се 27 закона и споразума сабију у једну тачку дневног реда да би повлашћеним пријатељима и партнерима премијера делио концесије за аеродроме, водовод, грејање? Да ли је непристојно да након политичких притисака на тужилаштво и суд и ослобађања Карића и Динкића у скупштинском холу певаш “Пада влада”? Ко ту руши институције? Ко је недостојан?

Енглези имају један, за ову прилику, прикладан израз – у сленгу кажу да је “коцкасто” (square, “in the box”) размишљање ако подлегнеш стереотипима и конзервативности у мери да ниси у стању да ствари посматраш ван задатих оквира, а на своју штету. Шта се догађа у случају кад “достојан” оквир намећу недостојни, кад демократију изигравају плаћеници? Оквир је у овом случају изгубио сву своју унутрашњу суштину, јер је од институције скупштине остала само љуска, оквир Томе Росандића и јединих коња које нико није покушао да преименује у сенаторе.

Другим речима, осим самог велелепног здања које поштеније служи као кулиса за филм “Новембарски човек” него за рад кобајаги посланика који не крију да их занима “стабилност владе” а не њена контрола, од Скупштине није остало ништа. И за то нису одговорни посланици Доста је било. Напротив. Песма “Пада влада” је био једини поштен акт тог последњег предновогодишњег дана и искрен начин побуне против лажног институционализма и лажима контаминиране суштине. Инсистирање на коцкастом размишљању и то оном које нам намеће Маја Гојковић која одано служили да се сва скупштинска суштина исиса из институције, иде у прилог одржавању лажи, крађе, лоших закона, Томиних викендица, арапских фабрика чипова, мерцедесових аутобуса и запарложених њива Ал Равафеда, некадашње Бачке из Сивца.

Шта даље? Можемо да се претварамо да је Скупштина институција у којој се доносе закони у интересу грађана, контролише рад владе и отворено дебатује. У том случају нам је баш добро кренуло јер смо “једна од најбогатијих земаља у Европи” захваљујући једном човеку који изгара радећи “никад мање од 19 сати дневно”, верујемо да је разбио кваку на вратима сваки пут кад је неко поменуо 13-ту плату или станове или луксузне аутомобиле за његове пријатеље-директоре-губиташе или викао љут што тужилаштво није нашло доказе против његовог коалиционог партнера Богољуба Карића, да у ставу мирно слушамо како је решено 24 случајева пљачкашке приватизације и да “Србијом никад више неће владати тајкуни”…

А можемо и да изађемо “из коцкице” коју су нам направили и да престанемо да се претварамо да је скупштина више од самог здања. У том случају певамо Пада влада заједно са посланицима Доста је било све до априла, кад треба да почне изградња и те и свих других институција без којих држава не може да постоји, јер држава није један човек. Да ли постоји спремност да се већ од овог априла уради оно што је пропуштено 6. октобра? Не знам, али је јасно да су људи који су извели певачки перформанс пронашли начин да продрмају већину у Србији, чак и ону већину до које иначе не могу да дођу.

За буђење из дубоке анестезије потребно је нешто друго од умилне успаванке и лажне пристојности и Доста је било очигледно нема намеру да неког успављује. Љуљање кавеза прави буку која никоме није пријатна, али без ње не може. Посланици Доста је било су могли да очекују да ће Маја Гојковић да каже да је то “унижавање Скупштине”, да ће уследити серија немаштовитих и увредљивих изјава дежурних играча из премијеровог кризног маркетиншког штаба. Уверена сам да ће пристојни људи разумети и да је већина разумела да су посланици ДЈБ певали да би се на потпуно отворен начин разбила коцка, да би се главе промолиле из ње, а не увукле у исту празну љуштуру. Све док не схватимо да су нам наметнули начин размишљања, да је неговање лажних “стандарда” ту да би се наставило са деградацијом целе државе и да је песма била протест због оне праве дискредитације, циркуса и гажења скупштине коју гледамо годинама, а последњих месеци интензивно, прихватамо да су глумци оно што глуме и да живимо у позоришту са једним режисером или, ако вам је драже, у циркусу са једним дресером.

Тамара Спаић
саветница за медије Саше Радуловића