Autorski tekst Beograd

I šta kad svi odu?

Danas čujem kako još jedan mladi obrazovani čovek pokušava da ode iz Srbije. Pre neki dan moj najbolji prijatelj, doktor specijalista primljen je na kliniku u Nemačkoj. Počinje da radi u martu za početnu platu pet puta veću od ove koju trenutno ima u Srbiji. Dakle, primera onih koji su otišli je mnogo, onih koji žele da odu još više.

Podaci poslednjeg popisa stanovništva iz 2011. kažu da je u proteklih deset godina i iz Srbije otišlo oko 175.000 ljudi, najviše mladih. Oni u proseku imaju 29 godina, visokoobrazovani su i odlaze u potrazi za poslom. Uglavnom se ne vraćaju.

Da li se neko u ovoj zemlji pita, ali onako iskreno, a ne samo za medijsku promociju, zašto nam odlaze mladi ljudi? Zašto ne vide perspektivu u svojoj zemlji? Zašto se plaše da osnuju porodicu u Srbiji? Koliko glasno moramo reći da odlaze najbolji među nama, da bi oni koji mogu nešto učiniti da ih zadrže stvarno nešto i uradili?

Istina, teško je praviti kompromise koji se danas očekuju od mladog čoveka u Srbiji. Svi znamo šta je potrebno da se u ovoj zemlji uspe. Pa iako su vrednosti otišle u sunovrat, zar se nemamo više za šta boriti? Zar ćemo decu stvarno početi da spremamo za inostranstvo od osnovne škole? I to je to od nas…? Svaki dan bi morali ponavljati sebi da to ne smemo dozvoliti. Ali, ne. Mi i dalje slušamo sumanute priče o nekakvom ekonomskom rastu ove jadne, izmučene zemlje.. Ne, većina nas više i ne sluša. Samo promeni kanal i to je to. Ova zemlja potrošila je svu energiju, sav buntovnički duh u ljudima. Sve su se pobune svele na par tvitova i statusa na fejsbuku. Pa zar nismo sposobniji za više?

Ne moramo biti partijski podanici. Ne moramo biti polupismeni kupci diploma da bi smo bili u prilici da nešto uradimo, da nešto bar za milimetar pomerimo svakoga dana, kako bi počeli da naziremo budućnost naše dece u zemlji u kojoj smo ih rodili, gde su im prijatelji, rodbina, roditelji koji su ih stvorili koji bi sve za njih uradili… Pa zašto onda ne radimo to sve? Čitamo, analiziramo, kritikujemo, osećamo povremenu bespomoćnost, bes… Naše fakultetske diplome realno su obezvređene u ovoj zemlji, a trebale bi biti bar osnovna potvrda znanja, truda i vrednosti… Onda nam ne sme biti neobično, kada se mladi ljudi, gledajući u nas, pitaju zašto bi ostali.

Danas su na najvišim državnim funkcijama neobrazovani partijski poslušnici. Mnogi od nas su doživeli da nas sa podsmehom pitaju: „Šta imaš od toga što imaš fakultet“? Nasmejali se posle toga, otišli kupili diplomu strukovnog ekonomiste, master menadžera i smestili se u fotelju viskokog funkcionera. A mi? Odmahnuli smo glavom. Posegli za dobrom knjigom kako bi ih izbili iz glave. I njih i okruženje. Time smo im dali svu slobodu ovog sveta da šire perje, odlučuju o našim životima, prodaju prazne priče, odlučuju o budućnosti naše zemlje, naše dece, zasipaju nas frazama proste manipulacije…

Ne smemo više prebacivati kanal. Moramo odslušati tu konferenciju. Čuti i upamtiti svaku reč i onda glasno reći: Ja ovo ne želim! Znam da ima ljudi koji imaju energije, znanja, sposobnosti, motivacije i ostalih kvaliteta, neophodnih da ovo naše društvo konačno počne da pravi dečije korake na zdravim nogama, samo je potrebno da uradimo danas nešto zbog čega ćemo sutra sami sebi biti zahvalni. I svima će nam biti bolje. Za početak, moramo se restartovati.

Ana Radojević
diplomirani politikolog za međonarodne odnose
članica pokreta “Dosta je bilo”, Lazarevac

DJB Mladi

DJB Mladi

Komentari

Klikni ovde da postaviš komentar

  • Sto vise mladih ljudi se odseli u inostranstvo vise novca preko doznaka se uplati u Srbiju to je i glavni razlog zasto se vlastodrsci i ne bore protiv toga. Njima to i odgovara jer odakle bi inace ovaj narod ovde mogao da izmiruje svoje obaveze prema drzavi i njima napunio iovako prepune dzepove.
    Takodje sto vise mladih i pametnih ode iz Srbije sve je teze skupiti kriticnu masu koja treba da promeni ovaj nakaradan sistem.
    Pozdrav

  • DJB bi trebalo, i verujem lakše nego što se misli, da pronađe primere ljudi koji se vraćaju (ili ne nameravaju da odu) iz Srbije, uprkos diplomama i parama. Baš one koji su ludi, niko ne razume zašto sebi to rade, i oplakuju ih što život ovde ‘troše’. To je inspiracija, a ne još jedan od 1500 tekstova na prežvakanu i preplakanu temu ‘ode nam mladost i/ ili pamet iz Srbije’.

    • Slažem se da je tema „prežvakana“, ali problem postoji i ljudi odlaze više nego ikada. Oni koji ostaju, na neki način, pristaju da budu obazvređeni. Mislim da moramo pričati i o „prežvakanim“ temama dokle god su aktuelne. Slažem se da su inspiracija i ovi koji su ostali, samo se bojim da je jako malo optimističnih inspiracija među njima/nama koji su/smo još tu.

    • Slažem se Ana da je veliki problem odlazak ovakvih ljudi. Ogroman. I treba vikati o tome na sve strane, to je vid borbe. Ali ostati i biti ili ne biti ‘obezvređen’ zavisi od toga šta je ‘vrednost’ za nekoga. Upravo to meni, a verujem i mnogim drugima, golica maštu: kakav to mentalno-emotivni sklop je potrebno negovati da bi se uprkos svemu ostalo i borilo u Srbiji i za Srbiju? Unapred se radujem (bez ironije) sledećem Vašem tekstu!