pisaliViše puta smo se uverili u nesposobnost vođenja države od strane celokupne današnje garniture na vlasti. Isti oni koji su na najbrutalniji način ubijali svaku nadu za boljim životom tokom 90-ih, danas su formalno prigrlili nove ideje i nastavili po starom. U celoj toj konfuziji vođenja politike bez ikakvog cilja, sem ostajanja što duže na vlasti, prilično smešno zvuči kada premijer u najnovijim spotovima tvrdi kako se naša zemlja konstantno razvija. Kao da smo svi mi kompletni idioti, a ne oni koje je on označio. Jedna novinarka je relativno skoro rekla da bi volela da živi u zemlji iz Dnevnika 2 i to apsolutno prikazuje stanje virtuelne realnosti u našem društvu.
Elem, situacija na lokalu je još katastrofalnija. Rumu, moj rodni grad, često predstavljaju kao uzor koje bi ostale opštine trebale da slede. Govore o stranim investitorima, našim anđelima čuvarima koji žele da nas spasu siromaštva, a pri tom 650 sugrađana preživljava zahvaljujući obrocima narodne kuhinje. Pa da li je moguće da u opštini blagostanja, postoji toliki broj ljudi koji nemaju ni za obrok? Da li ima novca da se tim i drugim ugroženim ljudima pomogne? Naravno da ima. i vlast se sama hvali stanjem budžeta, međutim taj novac odlazi na druge strane. Navešću primere iz usvojenog budžeta opštine za 2017. godinu.
U odnosu na prethodnu godinu, povećani su izdaci za subvencije privatnim preduzećima sa 34 miliona na 78 miliona dinara. O politici subvencija smo dosta govorili. Smatramo lošom praksom da se bogati strani investitori dodatno pomažu našim novcem, a pri tom domaći preduzetnici imaju velike finansijske probleme. O netransparentnom primeru subvencionisanja jedne strane kompanije u Rumi, smo već pisali. Deo problema je što se domaće firme gase, ljudi masovno gube posao, a sa platom od 200 evra koju dobijaju od stranaca, ne može se preživeti.
Dalje, smatramo neprimerenim da se izdaci za verske zajednice povećavaju, dok se za zdravstvenu zaštitu građana smanjuju. Budžetom je planirano da verske zajednice dobiju 10 miliona dinara, što je dva i po puta više nego prošle godine. Za primarnu zdravstvenu zaštitu, ove godine predviđeno je 9 miliona dinara, što je za 4 miliona manje nego prethodne godine. Građani ne mogu osnovne stvari da obave u domu zdravlja, pa su prinuđeni da idu kod privatnih lekara ili u Sremsku Mitrovicu.
Takođe, izdaci za sportske klubove su oko 25 miliona dinara. Smatramo da se taj novac može mnogo bolje iskoristiti, čak i u domenu sporta, iako bi bilo korisnije taj novac utrošiti na primer na zdravstvo. Takođe, promovisati omladinski sport bi bilo mnogo produktivnije.
Sve u svemu, novac da se pomogne najugroženijim sugrađanima postoji, a bilo bi ga značajno više kad bismo demontirali partijsko-parazitski sistem. Sramna je i uredba Vlade Srbije, kojom se korisnici socijalne pomoći uslovljavaju društveno-korisnim radom, da bi dobijali tu pomoć. Novac da se privreda opštine razvije takođe postoji, ali se baca na strane investitore. Nikakva kontrola subvencija ne postoji. Mi ne znamo kome taj novac ide, i koliko se poklanja. Takođe ne znamo ni da li postoje pozitivni efekti tih ulaganja. Mnogo korisnije bi bilo taj novac “utrošiti” na smanjenje poreza i nameta na rad, meru koja bi pomogla svim privrednicima i dovela do realnog rasta zapošljavanja. Demontažom partijsko-parazitskog sitema, oslobodili bismo novac i za kreiranje sistema univerzalne socijalne zaštite, gde bi porodice ili pojedinci dobijali novčanu pomoć za vreme kada ostanu bez posla i traže novi. Ovo bi im dalo sigurnost u današnjem turbulentnom vremenu i svakako smanjile redove pred narodnom kuhinjom. Promena celokupnog sistema je moguća i neophodna, ali tim putem današnja vlast očigledno ne želi da krene.
Milan Jurišić,
član rumskog odbora “Dosta je bilo”
Komentariši