Рад у јавном сектору = провалија за људска права

Садашњи кандидат за председника Србије Александар Вучић, у исто време председник Владе, има широк спектар средстава на располагању преко којих синхронизовано достиже неправедну предност у изборном процесу. Злоупотреба административних ресурса превазилази, шта више, проблем са корупцијом сам по себи, зато се мора подићи на ниво суштинског питања за демократске процесе.

Четири врсте административних ресурса најдиректније се злоупотребљавају од стране владајуће странке и премијера у његовој кампањи: институционални, регулаторни, финансијски и медијски ресурси. Са становишта људских права, најспорнија, најчуднија, најдевијантнија и најружнија у естетском смислу јесте злоупотреба институционалних и људских ресурса у њима.

Приметна је фрапантна злоупотреба институционалних ресурса где се службеници из јавног сектора и институција ангажују у активностима кампање за председничког кандидата и тренутног премијера Вучића у току радног времена, што је према слову Закона о Агенцији за борбу против корупције прописано као недозвољено. Видљиве злоупотребе, до сада, појављивале су се у виду учешћа представника државних органа, локалне самоуправе и јавних предузећа на скуповима и током јавних догађаја. Током кампање за опште изборе 2016. године, регистровано је 15 од укупно 16 скупова од стране Агенције за борбу против корупције на којима је владајући СНС злоупотребљавао запослене у државној управи. Шта више, регистровани су случајеви приморавања запослених у јавним предузећима да учествују на скуповима одређених политичких партија Link – Građani na traži. Дакле, имамо нову дискриминисану групу жртава клептократратске политике СНС којима се угрожава достојанство, душевно здравље и спокојство. Ради се о запосленима у јавном сектору. Њихова људска права су суштински угрожена.

Овакве аномалије, заправо, показују политичку традицију странке СНС која не успева да строго разликује државу и партију, где се користе намештеници и запослени у државној управи за неоправдане користи кампање. Слобода гласања и аутономно развијање и ношење политичких преференција је фундаментално људско право загарантовано Уставом и законима Републике Србије. Устав, пре свега, у члану 5 истиче да ”политичке странке не могу непосредно вршити власт, нити је потчинити себи”. Закон о избору председника Републике у чл. 3 говори да “нико нема право да спречава или приморава бирача да гласа, да га позива на одговорност због тога што јесте или није гласао или да тражи од њега да се изјасни зашто није гласао или за кога је гласао”. Према томе, право свих људи да гласају на изборима, без икакве дискриминације, је једна од најосновнијих људских права и грађанских слобода. Због тога, избори у Србији нису фер такмичење између кандидата и странака, они су, у ствари, изборна трка између свих опозиционих странака и кандидата, с једне стране, и премијера, односно, кандидата владајуц́е странке и државе с друге стране. Разлика између кандидата се не може свести на разлике у идеологији, практичним политикама или друштвеној основи подршке. Уместо тога, примарно објашњење за изборни процес лежи у предности које је донело, све ове године, партијско-паразитско запошљавање и психолошко малтретирање запослених подршком СНС. Кандидат за председника и премијер у исто време, изгледа као да мора да зависи, мање од традиционалног чланства и симпатизерства, а више од управљања државним ресурсима које му намиче апарат од приближно 800.000 “зависника” од власти. Вучићева активна употреба административних ресурса и монополизација информационог простора доводи до веома ниске политичке конкуренције. Добра пракса налаже да “профил” владајућих странки у власти треба да буде спуштен у изборној кампањи, тако да изборна кампања буде компетитивна и фер.

Дакле, јака и ефисна држава се рађа из признања грађана као умних бића, исто тако нема друштвеног развоја без свести о индивидуалности. Без такве логичке оштрине, Србија ће наставити да политички егзистира као земља “празне слободе”, где грађани разнодушно бивствују као неслободна и деградирана бића од владајућих паразитских странака. Доста је било жели да међусобни однос слободних грађана увек буде однос узајамног деловања путем интелигенције и слободе.

Право на гласање по сопственом избору не сме да буде угрожено. Нико не сме да буде приморан да даје подршку неком кандидату како би сачувао или добио радно место или било какву привилегију. Држава није странка. Вршење власти не значи власништво над њом. Држава припада грађанима, па тако и јавна предузећа, државне институције и установе.