Krug za drugi krug – 10. dan – zapad Srbije – I deo

SRPSKA BAJKA
“Ovako više ne može, a i neće!” – viknu Mlađan, najmlađi član porodice Sirotanović, mackajući poslednji zalogaj hleba u ulju preteklom iz prženije koju svaki drugi dan jedu za ručak. “Danima bez para odlazim u školu, gladan sam i ne mogu više, ljudi!” – drhteći od uzbuđenja, ne odustaje. “Ja ni za običan kafetin više nemam a kamoli za terapiju saniranja visokog pritiska koji me životno ugrožava!” – pridruži mu se njegov deda Petronije, ugledni starina, nekada glava ove familije, inače bivši najbolji sajdžija u gradu. “Jeste, deko! Kada si ti radio nekako nam je sve bilo mnogo bolje!” – iskren je Mlađan. “U pravu su Mlađa i tata Pera, nikada nam ovako loše nije bilo, Aleksandre!” – odvaži se i njegova žena Stanija.
“Tišina tamo, ni reč da čujem!” – kao i uvek, naredbodavno i bahato, progovori Aleksandar. “Ja sam preuzeo brigu o ovoj porodici, vodim je na najbolji način i neću nikakva zvocanja!” – nastavlja u istom stilu. “Evo, otkad sam ja preuzeo sve, finansije su nam mnogo bolje.” – vadi iz par hiljada dinara i lupa ih o sto. “Nikada nisam imao ovoliko para u džepovima, ne možemo propasti!” – ne odustaje.
“Ali, Aco, skresao si nam osnovne potrebe, zadužio si se kod ljudi i poznatih i nepoznatih i po bankama, više nego što samo ikada bili zaduženi, a to će doći i već dolazi na naplatu, ne može to tako!” – odvaži se Petronije. “Evo, mlađi sin, tvoj brat Saša, pomaže nam svima, koliko god može, mnogo je odgovorniji, ja bih da on preuzme ovu porodicu u smislu nekog planiranja i organizacije.” – dovrši svoju priču. “U pravu si, deko!” – pridruži mu se najmlađi član.
“Shvatio sam, pogrešio sam, povlačim se, ne zamerite mi, ne znadoh šta činim. Brate, Sale, odgovorniji si, povedi nas dalje, imaćeš svaku moju podršku!” – iznenadi ih sve Aleksandar, na opšte zadovoljstvo i radovanje ukućana.