Када се пробудиш наредног јутра

Увек памтимо оне људе чије речи и примери утичу на обликовање наших ставова, мишљења и вредности. Тако и сама памтим своју професорку из гимназијских дана која је, на сваки наш неуверљиви изговор које смо потезали како бисмо оправдали неки погрешан избор или негирали одговорност тврдећи да нисмо имали избора, одговарала са: ”Човек у животу увек има два избора. У сваком тренутку.” Многи проведу живот одбијајући да сносе одговорност за последице својих одлука непрестано се правдајући тиме да нису имали избора. А одбијати да сносиш одговорност за последице својих избора је такође избор, и то најгори од свих.

Кад се пробудимо наредног јутра имаћемо не само два, већ неколико постојећих избора. Изаћи на гласање или не. Многи ће потезати изговоре да су сви политичари исти, да немају за кога да гласају и да својим гласом ионако ништа не могу да промене. Тражећи изговоре за оваквав став, не схватају да су се предали, пристали да буду поражени и да ће и те како бити одговорни за још пет година мрака. То што нису учествовали, не ослобађа их одговорности, а то је много горе него да су изашли и заокружили оног који заступа ставове њима блиским.

Ми који ћемо гласати наредног јутра поред осећаја одговорности, имаћемо и још многе мотиве. У мислима ћу имати своје пријатеље који су годинама чекали, надали се и веровали, а онда заувек отишли из земље и своју срећу веома брзо пронашли у уређеним друштвима. Данас се гледамо преко скајпа и вајбера, а они не пропусте прилику да ми напомену да ми године пролазе у овом безнађу и борби с ветрењачама. Помислићу на људе које смо сретали на тури по Србији ”Круг за други круг” – све оне изневерене, осиромашене, понижене, тужне и пристојне људе којима су одузети нада, достојанство и будућност тиме што су одбили да буду део наказног система вредности у којима бахати лупежи, незналице и интерезџије напредују и грабе, и у коме за поштене нема места.  Сутрадан, до одласка на биралиште, пратиће ме ругло од плаката, билборда, поцепаних флајера на којима је онај с вештачким осмехом који прижељкује неки бољи народ. Размишљаћу о стотинама милиона динара уложеним у кампању стварања Потемкинових села иза чијих кулиса се крију безнађе, сиромаштво, похлепа, очај и обмана, а које се сруше истог трена кад се гласови преброје.

Наредног јутра имамо прилику да се претходног дана сећамо као својеврсног дана ослобођења и да се кроз коју годину поносимо јер смо својим гласом допринели да се сруши најгора власт коју смо икада имали. Власт којој можемо да дамо отказ и заувек отерамо на најмрачније странице политичке историје сећајући се њихових недела како никад више не бисмо добили ишта слично. Због тога је сутрашњи дан онај у коме сваки изговор морамо да склонимо по страни и да се водимо сазнањем да је један човек победив у случају да нас изађе што више. Све док се пристојан свет повлачи одбијајући да учествује у овој непрестаној борби, исход ће бити управо овакав у каквом смо живели протеклих пет година, а таквог живота заиста је доста било. Кошмар или сан представљају још један избор који зависи само од нас. Зато, помислимо само на понедељак ујутру и буђење с осећајем јучерашње победе која ће доћи захваљујући нашој одговорности. Диван осећај, зар не?

Др Ана Стевановић
народна посланица покрета “Доста је било”