Kada se probudiš narednog jutra

Uvek pamtimo one ljude čije reči i primeri utiču na oblikovanje naših stavova, mišljenja i vrednosti. Tako i sama pamtim svoju profesorku iz gimnazijskih dana koja je, na svaki naš neuverljivi izgovor koje smo potezali kako bismo opravdali neki pogrešan izbor ili negirali odgovornost tvrdeći da nismo imali izbora, odgovarala sa: ”Čovek u životu uvek ima dva izbora. U svakom trenutku.” Mnogi provedu život odbijajući da snose odgovornost za posledice svojih odluka neprestano se pravdajući time da nisu imali izbora. A odbijati da snosiš odgovornost za posledice svojih izbora je takođe izbor, i to najgori od svih.

Kad se probudimo narednog jutra imaćemo ne samo dva, već nekoliko postojećih izbora. Izaći na glasanje ili ne. Mnogi će potezati izgovore da su svi političari isti, da nemaju za koga da glasaju i da svojim glasom ionako ništa ne mogu da promene. Tražeći izgovore za ovakvav stav, ne shvataju da su se predali, pristali da budu poraženi i da će i te kako biti odgovorni za još pet godina mraka. To što nisu učestvovali, ne oslobađa ih odgovornosti, a to je mnogo gore nego da su izašli i zaokružili onog koji zastupa stavove njima bliskim.

Mi koji ćemo glasati narednog jutra pored osećaja odgovornosti, imaćemo i još mnoge motive. U mislima ću imati svoje prijatelje koji su godinama čekali, nadali se i verovali, a onda zauvek otišli iz zemlje i svoju sreću veoma brzo pronašli u uređenim društvima. Danas se gledamo preko skajpa i vajbera, a oni ne propuste priliku da mi napomenu da mi godine prolaze u ovom beznađu i borbi s vetrenjačama. Pomisliću na ljude koje smo sretali na turi po Srbiji ”Krug za drugi krug” – sve one izneverene, osiromašene, ponižene, tužne i pristojne ljude kojima su oduzeti nada, dostojanstvo i budućnost time što su odbili da budu deo nakaznog sistema vrednosti u kojima bahati lupeži, neznalice i interezdžije napreduju i grabe, i u kome za poštene nema mesta.  Sutradan, do odlaska na biralište, pratiće me ruglo od plakata, bilborda, pocepanih flajera na kojima je onaj s veštačkim osmehom koji priželjkuje neki bolji narod. Razmišljaću o stotinama miliona dinara uloženim u kampanju stvaranja Potemkinovih sela iza čijih kulisa se kriju beznađe, siromaštvo, pohlepa, očaj i obmana, a koje se sruše istog trena kad se glasovi prebroje.

Narednog jutra imamo priliku da se prethodnog dana sećamo kao svojevrsnog dana oslobođenja i da se kroz koju godinu ponosimo jer smo svojim glasom doprineli da se sruši najgora vlast koju smo ikada imali. Vlast kojoj možemo da damo otkaz i zauvek oteramo na najmračnije stranice političke istorije sećajući se njihovih nedela kako nikad više ne bismo dobili išta slično. Zbog toga je sutrašnji dan onaj u kome svaki izgovor moramo da sklonimo po strani i da se vodimo saznanjem da je jedan čovek pobediv u slučaju da nas izađe što više. Sve dok se pristojan svet povlači odbijajući da učestvuje u ovoj neprestanoj borbi, ishod će biti upravo ovakav u kakvom smo živeli proteklih pet godina, a takvog života zaista je dosta bilo. Košmar ili san predstavljaju još jedan izbor koji zavisi samo od nas. Zato, pomislimo samo na ponedeljak ujutru i buđenje s osećajem jučerašnje pobede koja će doći zahvaljujući našoj odgovornosti. Divan osećaj, zar ne?

Dr Ana Stevanović
narodna poslanica pokreta “Dosta je bilo”