Странка ДЈБ

Програм странке „Доста је било“

КО СМО И ЧЕМУ ТЕЖИМО

Ми смо странка пристојних људи. Наш циљ је Србија у којој се радо и лепо живи. Србија по мери њених грађана. Србији је потребан систем, владавина права и независне институције система. И одговорни лидери.

Странка “Доста је било” је организација окренута постигнућу. Постављамо захтевне али достижне циљеве, стабилно идемо ка њиховом остварењу, верујемо у оно што радимо, радимо с ентузијазмом и тежимо изврсним стандардима. Ми смо растућа група појединаца заинтересованих и кадрих да остваре захтеван задатак који смо ставили пред себе. Ка успеху нас воде личне вредности и уверења.

Наш сан је СРБИЈА у којој се радо и лепо ради и живи, она за којом чезнемо и кад из ње одемо и док у њој остајемо. Србија упорних, изузетних, поносних људи кадрих да препознају и штите сопствене интересе и створе срећу за себе, своју породицу и окружење.

Наш циљ је СИСТЕМ у ком влада ред, где иста правила важе за све, систем јачи од сваког појединца.

Ми који сањамо уређену Србију, упорни, храбри и бескомпромисни, искрени и доследни, посвећени истом циљу и вредностима, подстичући разноврсност мишљења, транспарентно и професионално градимо уређено друштво остварених људи.

Странка “Доста је било” је странка центра. Наш програм ослања се на два стуба: верујемо у то да је социјална заштита посао државе и да треба да буде универзална, а да су привреда и конкуренција посао грађана и да је државни интервенционизам у привреди урушавање система и подлога за корупцију.

Верујемо у то да се јавна власт мора вршити јавно и да је потпуна транспарентност кључна за искорењивање корупције.

НАША ОСНОВНА НАЧЕЛА И ЦИЉЕВИ

Наш циљ је СИСТЕМ у ком влада ред, где иста правила важе за све, систем јачи сваког појединца, и где се јавна власт врши јасвно.

Ми верујемо у ИНТЕГРИТЕТ и УПОРНОСТ. Храбро се боримо за оно у шта верујемо. Делима стојимо иза својих речи. Ширимо чињенице, а не гласине. Слушамо друге, и мислимо да је добро променити мишљење ако неко има аргументе. Обећања не дајемо олако и увек их испуњавамо. Верујемо да је “извини” моћ. Ми не одустајемо.

Ми верујемо у ОДГОВОРНОСТ. Испоручујемо резултат, поштујући своје вредности. Тражимо могућности, не изговоре. Проблеме решавамо, не пребацујемо их. Идемо у сусрет постигнућу, не окрећемо главу, не избегавамо одговорност. Мислимо да смо за резултат одговорни сами, не мислимо да нам ишта следује.

Ми верујемо у ОТВОРЕНОСТ. Радимо ствари којима заслужујемо поверење других. Верујемо да иста правила важе за све. Говоримо оно што мислимо. Говоримо лично, а не иза леђа. Верујемо у транспарентност у сваком сегменту јавног рада и деловања.

Ми верујемо у ХУМАНОСТ. Ми поштујемо различитости и достојанство сваког појединца, добронамерност нам је на првом месту. Сматрамо да човек увек има нешто да да. Подржавамо људе, критикујемо постпуке. Верујемо да су слобода и сигурност изнад свих писаних и неписаних правила. Верујемо у социјално одговорно, хумано друштво.

Ми верујемо у ИЗУЗЕТНОСТ. Верујемо у то да прави људи на правом месту раде праве ствари. Верујемо у то да конкуренција подстиче разноврсност и квалитет. Осећамо страст према ономе што радимо. Верујемо да се изузетан постаје и да човек има право на грешку ако грешка није намерна, кардинална или поновљена. Верујемо у учење. Радујемо се туђем успеху.

НАШИ ЦИЉЕВИ СУ:

  • успостављање и одржавање владавине права и правне државе;
  • потпуна транспарентност јавног сектора, јавно вршење јавних овлашћења;
  • успостављање одговорности носилаца јавних функција;
  • дефинисање јавног и друштвеног интереса;
  • једнака права, услови и могућности за све грађане;
  • уживање и поштовање људских права и слобода, без обзира на род, веру, расу и националност, сексуалну оријентацију, политичко уверење, социјално стање и остала својства;
  • безбедна земља са јасном улогом у свету;
  • култура иновација и постигнућа;
  • универзална социјална заштита за све грађане која подразумева здравствену, социјалну и пензиону заштиту за све грађане;
  • искорењивање сиромаштва и постизање потпуне функционалне писмености;
  • слободно тржиште засновано на конкуренцији, знању, ефикасности и иновативности, ослобођено злоупотребе монопола, које грађанима и привреди пружа квалитетне производе и услуге;
  • фокус економске политике на стварање услова за успех породичних предузећа – малих и средњих правних лица, предузетника и индивидуалних пољопривредних газдинстава;
  • смањење пореског оптерећења, посебно пореза и доприноса на рад;
  • укидање државних субвенција – подршка привреди кроз смањење администрације, пореза, тошкова пословања, трошкова кредитирања, заштиту од дампинга и субвенционисаног увоза;
  • поштовање имовинских права;
  • слобода и независност медија;
  • независно, непристрасно, квалитетно и ефикасно правосуђе;
  • универзална здравствена заштита и ефикасно здравство
  • унапређење и јачање независних демократских институција система;
  • укидање партократије;
  • укидање партијског запошљавања и јасна подела на политичке и професионалне функције у јавном сектору;
  • рационализација и професионализација јавне управе;
  • борба против корупције и организованог криминала методама правне државе;
  • квалитетно образовање доступно свим грађанима без обзира на економску снагу родитеља и домаћинства;
  • култура финансирана из буџета доступна свим грађанима;
  • заштита културног наслеђа и развој културе у земљи;
  • организован рекреациони спорт доступан свој деци и омладини кроз систем образовања;
  • унапређење положаја младих;
  • децентрализација, равномеран регионални развој и аутономија;
  • заштита и очување животне средине;

НАШ ПЛАН У 20 ТАЧАКА

  1. Увести ПОТПУНУ транспарентност рада јавног сектора Забранити потписивање тајних уговора. За цео јавни сектор објавити све потписане уговоре, месечно објављивати ко добија новац од државе,  јавних и државних предузећа, свих здравствених, културних, просветних и свих других установа. Објавити систематизације радних места и мерила радног учинка за цео јавни сектор.
  1. Пописати и проценити СВУ државну имовину.
  1. Донети нове изборне законе: директни избори за председнике општина и градоначелнике, већи цензус за коалиције, равномерна територијална заступљеност, нов закон о финансирању политичких странака.
  1. Нов закон о медијима и слободном политичком приступу медијима.
  1. Закон о пореклу имовине.
  1. Укинути субвенције страним инвеститорима Не постоји разлог да страни инвеститори буду привилеговани у односу на домаће. Фокус економске политике је домаћа привреда.
  1. Увести ред у јавна предузећа. Јавни конкурси за све директоре.
  1. Укинути противуставно смањење пензија. Вратити отето. Дуг према пензионерима претворити у државне обвезнице са каматом. Војним пензионерима ускладити пензије у складу са одлуком Уставног суда са каматом. Реформа пензионог система.
  1. Вратити плате у јавном сектору на ниво пре смањења крајем 2014. Дуг за отете плате, као и за солидарни порез, претворити у државне обвезнице са каматом.
  1. Раскинути уговор за Београд на води. Расписати јавни конкурс за урбанистичко решење за Савски амфитеатар.
  1. Ставити ван снаге штетне законе Закон о пољопривредном земљишту, Закон о конверзији земљишта, Закон о улагањима.
  1. Повезати радни стаж СВИМ запосленим у фирмама у реструктурирању, приватизацији и стечају. Исплатити заостале зараде. Није посао запослених да наплаћују доприносе. То је посао државе. Стаж се повезује на нивоу минималца.  Заостале зараде такође. Део изнад минималца се конвертује у власништво над предузећем.
  1. Отворити широку јавну расправу о правосуђу, образовању и здравству Ове реформе се не могу спровести за годину дана. Али је могуће отворити расправу о њима и увести транспарентност у њихов рад.
  1. Укинути претплату за РТС Извршити рационализацију. Трајно решити финансирање. Не плаћа се накнада за пријем преко антене.
  1. Укинути оверу здравствених књижица. Здравствено осигурање за све грађане плаћено из буџета.
  1. Смањити порезе и доприносе за трећину у два корака Увести прогресиван синтетички порез. Први корак са почетном стопом од 20% спровести одмах. Други корак орочити растом пореских прихода. Повећати минималац да прати пореско растерећење.
  1. Увести универзалну социјалну заштиту за сва домаћинства без примања. Свако домаћинство без примања би добило социјалну помоћ од 15.000 динара месечно, плус 5.000 динара по додатном члану домаћинства, тако да би трочлана домаћинства примала 25.000 динара месечно, а четворочлана 30.000 динара. Цео систем социјалне заштите који имамо данас би заменио нови универзалан систем.
  1. Поставити темеље аграрне реформе: државну земљу обрађују наши земљорадници уз ограничен посед. Вратити систем задруга.
  1. Завршити реституцију без трошка за буџет Вратити отето у натури. Оно што не може, вратити кроз супституцију.
  1. Решити проблем кредита у швајцарским францима Терет распоредити између банака и грађана који су узимали кредит.

ИНСТИТУЦИЈЕ И ОДГОВОРНОСТ

Наш интерес је да створимо друштво слободних и одговорних грађана. То се постиже стварањем уређеног система заснованог на демократији, законима и владавини права, којим управљају независне институције система. Уређен систем ствара претпоставке за равноправан, праведан и сигуран живот у коме ће сваки грађанин и породица моћи самостално да стварају своју срећу.

Људска права и слободе грађана су загарантована уставом. Она су врхунски друштвени интерес. Она су наше политичко опредељење. Она су призма кроз коју се посматра свака акција државе и њене администрације. Призма кроз коју се посматрају закони.

Правна сигурност. Живимо под системом разорених институција. То су институције које не врше свој посао. Институције које је урушила партократија. Живимо у систему самовоље појединца. Политичари се мешају у њихов рад; њихов рад нико не контролише; службеници немају аутономију у спровођењу закона. Институције су слабе, јер свако може да их злоупотреби или заобиђе. Желимо правну сигурност кроз независне институције система. Смисао државних агенција је стварање независних институција система независних од политике. Државни службеници не смеју да буду изложени вољи политичара који, заобилазећи институције, од њих траже да крше професионалну етику. Државни службеници морају да буду зависни само од закона који им утврђују надлежност.

Независно и транспарентно правосуђе које само себе чисти од лоших судија и тужилаца. То не може без јасних критеријума за оцену њиховог рада. То не може без уједначене и транспарентне судске праксе. Не можемо толерисати да за исто правно питање имамо дијаметрално супротне одлуке, зависно од тога коме се суди. То ствара корупцију у правосуђу од врха до дна. Све смо до сада реформисали више пута, само те две суштинске ствари не: критеријуме и судску праксу.

Транспарентност. Желимо транспарентност на свим нивоима власти. У свим државним пословима. Транспарентност као политичко опредељење. Као врхунски друштвени интерес. Сви уговори које потписује држава и државна предузећа морају се јавно објављују. Буџет сваког министарства, сваке агенције, сваког јавног предузећа, сваког фонда, болнице и школе мора да буде доступан сваком грађанину 24 часа дневно. Јавни конкурси за све државне агенције, сва државна предузећа и установе. Са јавним плановима рада. Са јавним извештавањем. Са јавно објављеним систематизацијама радних места за све запослене у јавном сектору и јавним предузећима.

Позитивна селекција. Интерес друштва и њених грађана је да нас воде најбољи међу нама. На свим нивоима. У свим сферама друштва – у привреди, политици, образовању, правосуђу, култури, здравству. Партократија је појела друштво. Политичке странке и с њима повезани привредници паразитирају на леђима грађана. Због тога и тако лоше живимо. Морамо да прекинемо партијско запошљавање аналфабета и отворимо простор за стручне и одговорне људе. Ако то желимо, морамо да, свуда где је то могуће, уведемо конкуренцију, ненамештене конкурсе, и квалификације за јавне послове. Једино тако ћемо створити претпоставке за позитивну селекцију.

Одговорност и ред у државној управи, у јавним предузећима, у државним фирмама. Желимо одговорност од премијера до запосленог на општинском шалтеру. Јасни критеријуми мерења учинка. Једино мерљив успех је прихватљив. Добре намере нису мерило. Оне су неопходне, али недовољне. Не смемо више да толеришемо премијере, министре, градоначелнике или општинске службенике који никоме не полажу рачуне. Не смемо да толеришемо директоре јавних предузећа који послују са губитком, а своје финансије проглашавају службеном тајном. Не желимо директоре агенција који раде далеко од очију јавности. Залажемо се за систем институција – тзв. четврту грану власти – који ће имати овлашћења да наџире и санкционише злоупотребе извршне власти. Животи седам милиона људи зависе од успешности у управљању јавним пословима. Морамо да прекинемо да толеришемо неуспех и неодговорност у управљању државом и јавним институцијама.

Слободни медији. Као контролори власти. Не као средства за манипулацију људима. Не као таблоиди под директним утицајем политичких партија и интересних група. Не блато.

Неодговорност и разорене институције су у претходних 13 година произвеле стотине хиљада незапослених људи. Сви живимо горе, јер систем омогућава мањини да живи добро на леђима већине.

ХУМАНО И ОДГОВОРНО ДРУШТВО

Желимо државу која води одговорну социјалну политику. Без гладних. Без обесправљених. Без елементарно неписмених и необразованих. Са универзалном здравственом заштитом. Са приликом за напредовање на друштвеној лествици. Без обзира на етничко порекло. Нико није одговоран за околности у којима се родио – без обзира на то да ли се родио у богатој или сиромашној породици. Деца нису крива за економску снагу родитеља и заслужују једнаку прилику.

Школство плаћено из буџета. Бесплатно и квалитетно основно и средње образовање за све грађане. Укључујући и књиге и остале трошкове. Основне и средње школе морају да пружају квалитетну услугу која се постиже конкуренцијом међу школама. И бесплатан превоз за сву децу са села у веће школе. Да одрасту са осталом децом. И топли оброк. Са друге стране високо школство не треба да буде бесплатно, али мора да буде свима доступно. Студенти морају да преузму одговорност одлуке да студирају и за оно шта студирају. Високо школство је подржано кроз стипендије школовања, али само за оне који не могу сами да га плаћају. Не желимо да подржавамо садашњи систем у коме чистачица из Београда и радник из Пирота порезима финансирају бесплатно школовање деце хирурга из Београда.

Здравство плаћено из буџета. Бесплатно здравство за све грађане, без обзира на статус и запослење. За све пољопривреднике, на пример. Оверавање здравствених књижица треба да оде у неславну историју – сви заслужују основно здравствено осигурање, а не само они који имају да плате. Да би побољшали конкуренцију и квалитет и приватне лекарске ординације треба да могу да равноправно пружају своје услуге у оквиру истог система здравственог осигурања. Да би здравствена услуга била квалитетна, домови здравља, болнице и лекари не могу да буду ослобођени одговорности за своје услуге, већ морају да брину за своје пацијенте. Да би то било могуће, грађани морају да имају могућност да ”гласају” о квалитету здравствених услуга и промене лекара, бирајући лекара који им одговара. Породични лекари морају да буду избор породица, а домови здравља, болнице и лекари треба да се за своје пацијенте боре квалитетном услугом на тржишту здравствених услуга. А позитивну селекцију да врше грађани, пацијенти.

Социјална помоћ само за оне којима је неопходна. Ако желимо да друштво помаже онима који немају, мора да престане да помаже онима који имају. Укинути садашњи систем по коме социјална помоћ стиже и онима којима треба и онима којима не треба, а велики број људи остаје без ње, јер им недостаје неки папир. Морамо да прекинемо да толеришемо праксу по којој лошије стојећи грађани субвенционишу боље стојеће, тј. праксу где родитељи у џиповима доводе децу у субвенционисана обданишта, богати плаћају субвенционисану струју и гас, бесплатно школују своју децу на факултетима. Морамо успоставити критеријуме за минимум прихода сваке породице. Социјално угрожене породице се саме пријављују под кривичном и материјалном одговорношћу. Безболно пријављивање. Али зато провере и контроле се врше случајним избором. И казне су ригорозне. Не само затворске, већ и новчане.

Овакав универзални систем заштите са друге стране ослобађа економију од вођења социјалне политике. Социјалном политиком се бави држава, не привреда.

Загарантоване социјалне пензије за све грађане старије од 65 године. Није потребно да пензионом фонду доказујете када сте радили, колико, где и колика вам је била зарада по години стажа. Не морате да рачунате просек најбољих десет година. Није важно да ли сте уопште радили. Потребно је само да покажете личну карту којом доказујете да сте навршили 65 година. Држава која брине о својим грађанима гарантује минималну пензију без иједне године радног стажа. Као део социјалног система. Ово представља први стуб пензионог система: пензије за све плаћене из буџета. Са друге стране, сви они који уплаћују доприносе за пензије, било кроз други, било кроз трећи стуб приватних пензионих фондова, ће имати додатне економске пензије и то онолике колико су новца одвојили. Садашњи пензиони систем је неодржив на дужи рок. Он је у интересу искључиво запослених на буџету и запослених у јавним предузећима. Ако се не реформише, за двадесет година од пензија више нико неће моћи да живи. Свака реформа мора да пође од тога да се стечена права не могу мењати, што значи да реформа пензионог система ни на који начин неће утицати на садашње пензионере. Она утиче на њихову децу и унуке.

Да ли можемо све ово да платимо? Наравно. Само не можемо и то да платимо и да имамо преко 15% вишка запослених у државној управи, јавним предузећима, школству, здравству, да се давимо у намештеним тендерима и корупцији, да имамо искривљен порески систем који одговара само богатим монополистима, да арчимо новац пореских обвезника на НИП-ове, субвенционисане кредите, субвенционисано запошљавање и ине перпетуум мобиле пројекте који осим трошка ништа не стварају. Не можемо да имамо паразите који злоупотребљавају систем, ни да имамо 20% инвалидских пензија од 1.700.000 пензионера. Тако наравно не може.

Ово није издрживо. Када кажемо да је више од 15% вишак запослених у јавном сектору, то не значи да имамо толико вишка лекара. Али у јавним предузећима и администрацији имамо партијских кадрова и више од тога. Вишак од 15% у јавном сектору нас годишње кошта преко 1 милијарде евра.

ТРЖИШНА ПРИВРЕДА

Како да остваримо хумано и социјално одговорно друштво? Одакле ће доћи новац за социјалну помоћ, бесплатно основно и средње образовање, универзалну здравствену заштиту, гарантоване пензије? Он долази из пореза, а порезе плаћају људи који привређују. Није могуће имати јаку социјалну државу, ако не постоји јака привреда. Кључни елемент у остварењу богаћења целог друштва уз одговорну социјалну политику је привредни систем који кроз конкуренцију подстиче све грађане да се труде да буду што богатији, уместо да чекају да им држава обезбеди благостање.

Привредни систем мора бити заснован на принципима ефикасности, конкуренције и приватног власништва. Социјализам је показао да државна привреда, свачије и ничије, не функционише. Политичар који хоће да привређује и мисли да зна где треба уложити новац, треба да иде у привреду. Не може новцем пореских обвезника. Најбоље ће привредним ресурсима управљати онај ко их поседује. Постоји само један разлог због кога су приватна предузећа ефикаснија од државних – у њима за немар и неодговорност постоји озбиљна санкција. Када на конкурентском тржишту приватно предузеће направи лош производ, купци га казне одласком код конкуренције. Ако жели да преживи на тржишту, произвођач мора да се више потруди; ако се не труди, мора да затвори предузеће. То је основни механизам који ствара привредни раст, квалитет и одговорност. Такав механизам је неизбежан ако желимо да имамо јаку привреду која ће омогућити бесплатно школство, здравство, гарантоване пензије и социјалну помоћ. За разлику од тога, доминантно државно власништво и државна привреда, и политика субвенција одабраних приватних предузећа, како смо видели у последњих неколико деценија, ствара сиромаштво и несрећу.

Пореска реформа

Желимо порески систем који обезбеђује држави приходе, подстиче привредни раст и омогућава праведнију расподелу дохотка. Порези који гуше привредну активност треба да се смање или укину. Порези који омогућују богаћење богатијих на штету сиромашнијих треба да се промене. Централна институција која то мора да обезбеди јесте министар финансија. Министар финансија није рачуновођа, већ особа која зна који су порези више, а који мање штетни за привредни раст.

Желимо да смањимо сиву економију, црно тржиште и рад на црно. Сива економија износи 30% БДП-а. Сви послодавци морају да плаћају све порезе и доприносе. Али порези најпре морају да буду разумни. Не постоји пореска администрација која ће утерати неразумне порезе. Залажемо се за смањење пореза и намета на рад до оног нивоа до којег ће сваком послодавцу бити прихватљиво да пријави сваког радника и плати му пензионо и здравствено.

Где су запослени грађани Србије?

1.600.000 – мали породични бизнис, од тога:

– 500.000 – ради код предузетника и у микро породичним предузећима (мање од 10 запослених). Значајан део на сиво.

– 200.000 – ради у малим породичним предузећима (од 10 до 50 запослених) ради око 200.000 људи. Значајан део на сиво.

– 400.000 – породична пољопривредна газдинства

– 500.000 – ради на црно

300.000 – ради у средњим и великим приватним предузећима

700.000 – ради у ширем појму јавног сектора, од тога:

– 450.000 – ради у ужем јавном сектору

– 250.000 – јавним предузећима, друштвеним фирмама

700.000 – званично незапослених

Далеко највећи послодавац у Србији су домаће породичне фирме. Породични бизнис је кичма сваке економије.

Фокус економске политике мора бити домаћа привреда, предузетници и породичне фирме и газдинства. Страни инвеститори, велике фирме и банке су добродошли, али се око њих не гради економска политика. Они имају ресурсе и снаћи ће се у сваком систему. Систем мора да буде окренут ка породичном бизнису.

Домаћу привреду гуше огромни намети на рад. Доприносе на терет послодавца треба смањити са 17.9% на 10%. Доприносе на терет запослених са 19.9% у два корака, прво на 10%, а затим на 0%. И увести прогресивно синтетичко опорезивање дохотка грађана са стопама од 0%, 20%, 30% и 40%. Овакав порески систем би довео до раста нето плата за преко 95% грађана, јер би држава смањила свој део колача. Са смањењем сиве економије и растом броја запослених, доприноси на терет запосленог би се смањили на 0%.

Пошто нема бесплатног ручка, колико би то коштало? Први корак пореске реформе би значио 700 милиона евра мање прихода за буџет. Други корак још толико. Са друге стране то такође значи да би било 700 милиона евра више новца у џеповима грађана.

Како би се надоместио овај губитак прихода? Држава годишње на субвенције баца преко милијарду и по евра. Ако издвојимо субвенције у пољопривреди, то је и даље преко милијарду евра годишње. Више недо довољно да укидањем субвенција које углавном иду на партијски јавашлук у јавном сектору, политички подобнима и страним инвеститорима платимо први корак смањења пореза и доприноса.

Желимо регулаторну реформу и гиљотину прописа. Администрација је сервис грађана и привредника. Ови први су је основали да би уштедели време; ови други стварају нову вредност која свима омогућава да живимо боље. Желимо смањење бирократије. Смањење процедура и броја докумената које су неопходне да бисте регистровали предузеће, платили порезе, пријавили радника, добили прикључке за воду или струју, породиље да добију породиљску надокнаду, или пријавили тек рођено дете. Свачије време је драгоцено. Грађани не постоје због бирократије, и не смеју да губе време сакупљајући документацију, уверења, дозволе, потврде, чекајући у редовима или чекајући на неки документ по неколико месеци. Администрација мора да комуницира међу собом и буде заснована на електронској управи. Ако сте један документ предали на једном месту, не треба да га предајете на још десет места.

Смањење јавне потрошње. На свим нивоима. Можемо трошити само оно што зарадимо. Неумерено и неодговорно задуживање мора да се прекине, јер ће те дугове враћати наша деца. Немамо право да их оптерећујемо каматама и кредитима у чијем дизању они нису учествовали. Желимо да укинемо дискрециону потрошњу министара. Грађани знају много боље како да потроше и распореде новац него држава и неименовани државни службеници. Не желимо да јавне приходе трошимо на партијско запошљавање, субвенције предузећима која не раде, инвеститоре који траже повластице. Резултати овакве политике су свуда око нас.

Сви монополи су лоши. Неки мање, неки више. И државни монополи су лоши. Приватни монополи су много гори од државних. Природни монополи треба да буду у државним рукама. Здрава и јака конкуренција је основ слободне тржишне економије. Без ње имамо експлоатацију целог друштва од стране малог броја људи.

Решење наших економских проблема нису ни индустријализација, ни субвенционисање, ни помоћ државе, ни страни инвеститори. Решење су грађани, иноватори и предузетници, њихове идеје и напори у једном уређеном, правно сигурном друштву. Када систем буде добар за наше грађане, страни инвеститори ће сами доћи. А која делатност и индустрија су будућност Србије, показаће нам сами привредници кад им створимо услове.

ПРАВИ ОДНОС ПРЕМА ЕВРОПСКОЈ УНИЈИ

Грађани Србије неће боље живети зато што партократија на власти изговара спаситељске мантре о Србији у ЕУ, Србији у НАТО, Србији и Русији, Србији и евроазијској унији… Србија није ни недоношче ни тиква без корена и не треба јој ни ЕУ “маћеха” ни руска “мајка” да се старају о њеним интересима. Србији треба одговорна, способна и искрена влада која ће уместо што призива спасиоце, сести да заиста уведе ред, искључиво у интересу сопствених грађана. Мантрање није политика, него је крајње неодговорно и провидно неискрено замајавање грађана Србије и међународних партнера. Давање лажне наде.

Приближавање Европској унији и сарадња са земљама Европске уније је средство, није циљ. Сарадња са Русијом, Кином и свим другим земљама на свету је средство, није циљ. Све ове земље имају своје интересе и активно раде на томе да их остваре и одбране. Своје интересе, а не наше интересе. И нису, нити ће икада бити, наши старатељи или родитељи.

Спољна политика Србије треба да буде заснована на интересима, а не на митовима.

Шта је онда наш циљ? Циљ је Србија у којој се лепо и радо живи. Основни друштвени интерес Србије није да буде чланица Европске уније, или да постане део Руске Федерације, или да постане чланица НАТО-пакта или да буде члан било које друге организације. Најважнији друштвени циљ је да Србија постане уређена земља у којој се лепо и радо живи.

Велики број грађана је сматрао и данас сматра да имамо неспособне, бахате и алаве политичаре и да нам је једини спас да нам Европска унија уведе ред. Да ли је то реално? Наравно да није. Није посао земаља Европске уније да уводе ред у Србији. Њихов главни интерес је да Србија буде стабилна, правно сигурна земља и тржиште за њихову привреду. Да ли ћемо ми бити сиромашна, а стабилна земља јефтине радне снаге или успешна стабилна земља, то није њихов проблем. То је наш проблем. Ако смо паметни, земље Европске уније ће нам помоћи. Ако нисмо, узеће оно што је у њиховом интересу.

Велики број грађана Србије сматра да бисмо сачувати Косово и Метохију у Србији, ако би нас на наш захтев усвојила Русија. Да ли је то реално? Прво Русија нас не би усвојила ни када бисмо то тражили. Друго, Русија је заједно са западом и креирала Резолуцију 1244 којом је КиМ извађен из правног система Србије и стављен под ингеренцију Уједињених нација. Русије нема на Косову и неће је ни бити. Косово за Русију представља идеалан правни преседан који оправдава њихову анексију Крима. То је чист и го интерес. Као што нема интерес да се Крим врати у правни систем Украјине, тако Русија нема ни интерес да се Косово врати у правни систем Србије.

Упорно као друштво и појединци заборављамо да у спољној политици, исто као и у економији, не постоје пријатељства. Постоје само интереси. И олако верујемо празним обећањима о кратицама до обећане земље. На жалост, не постоји бесплатан ручак. Нема ‘леба без мотике. Ако желимо ред, мораћемо сами да радимо на томе да уведемо ред.

Погледајмо како је до данас изгледао процес приближавања Србије Европској унији. Европска унија нам поставља разне услове, наша држава, односно политичке странке на власти, полако их и килаво, и што је најважније неискрено, испуњава. Шта су ти услови? Да уведемо ред. Да имамо слободне медије. Да имамо законе који штите владавину права, независне институције система, транспарентност. Потпуно апсурдна и шизофрена ситуација. Европска унија условаљава нашу партократију да уведе ред за наше грађане у нашу корист.

У овој игранци са бирачима без краја и смисла, партократија на власти замајава грађане Србије наводним успесима у процесу приступања. За то време нигде не уводи ред, већ управо супротно: покушава да цео систем подреди себи. Политичари у Европској унији су то одавно схватили. Схватили су да наша партократија бирачима обећава Европску унију, па то користе за сопстевене интересе.

Тадић је 2008. године пред изборе потписао Споразум о приступању са Европском унијом који је био и остао економски изузетно лош за Србију. Цела та кампања „проевропских“ странака је била базирана на том лошем уговору. И обећању да ће Србија брзо ући у Европску унију, већ 2012. године, да ће животни стандард да порасте. Да ће… Све ово је врло слично обећању 1000 евра за акције, или овој најновијој ујдурми о просечној плати од 500 евра или јефтиним становима за 100 евра месечно.

Да ли процес приступања Европској унији доноси бољи живот грађанима? Наравно да не. Шта онда доноси бољи живот грађанима? Увођење реда.

Зашто смо уопште ушли у процес приближавања Европској унији? У Евроској унији постоје уређене државе на које желимо да личи и Србија. Државе као што су Данска, Шведска, Финска, Немачка. Оне су све изградиле систем који ради у интересу грађана тих држава. Заједничке црте свих њихових система су: парламентарна демократија, људска права, владавина права, независне институције система, транспарентност, слобода медија, јаки системи социјалне заштите, тржишна економија окренута домаћим породичним фирмама. Европска Унија је и наш далеко најзначајнији економски партнер.

Ти системи нису савршени, имају своје проблеме, али су нешто најбоље што постоји данас у свету. Наш циљ је да од њих учимо и да уведемо ред у Србији. И те земље Европске уније су спремне да нам помогну у томе, али неће урадити посао уместо нас нити ће се око тога много занимати. Ради се о нашем реду за наше грађане, не њиховом.

Зато, одрастимо и променимо наратив у корену. Престанимо да говоримо о приступању Европској унији и почнимо да говоримо о увођењу реда у Србији. Престанимо да причамо о отварању поглавља и почнимо да говоримо о стању у медијима, стању у просвети, здравству, полицији, судству, јавним предузећима, економији. Почнимо да се бавимо суштином и престанимо да гурамо главу у песак.

Нико нам неће помоћи ако не помогнемо сами себи. Нико нас неће поштовати, ако прво не поштујемо сами себе. Ако не почнемо да се понашамо као озбиљни, одрасли људи. Наш посао није да уђемо у Европску унију или да нас усвоји Русија, наш посао је да уведемо ред, изградимо систем и направимо од Србије земљу у којој се лепо и радо живи.

КОСОВО И МЕТОХИЈА

Основ и предуслов сваке успешне политике у 21. веку је економска снага. Једино економски јаке земље могу да воде смислену спољну полику. Србија већ деценијама има неспособну власт која није у стању да води рачуна ни о сопственим грађанима, а камоли о другим

Мантра „Србија никада неће признати независност Косова“ није политика. То је бежање од одговорности и замајавање јавности. Јер то од нас нико и не тражи. Зашто онда наша влада том реченицом бомбардује грађане Србије?

Како је могуће да се премијер није сетио да постави питање надлежности над српском културном баштином, нашим црквама, манастирима, споменицима културе, пре него што је потписивао бриселске споразуме. Рецимо, пре споразума о телефонском позивном броју или енергетици? Зашто је на њих пристао пре него што је решио питање културне баштине? Јер време за решење тог питања је било тада, не сада када су споразуми већ потписани. Да смо решили то питање, питање надлежности над нашим споменицима културе, чланство Косова у Унеско нас и не би погађало. Зашто би нама био проблем да албанске културне споменике на Косову штити нека косовска културна институција?

Уместо да гурамо главу у песак, хајде да погледамо чињеницама у очи.

Територија Косова и Метохије је правно постала део државе Србије након балканских ратова. Међународним уговором. Краљевина Југославија је између два рата насељавала Косово и Метохију. За време социјалистичке Југославије, демографска слика се значајно променила, што као резултат исељавања Срба и других неалбанаца, што као резултат изузетно високог наталитета Албанаца. Током ратова 90-тих, наша држава се на КиМ није понашала као држава. То што је ОВК чинио злочине над Србима на КиМ није оправдање да држава Србија прикрива и штити убиства и злочине над албанским цивилним становништвом и да разне службе шаљу криминалце да пљачкају и застрашују. Држава не може да штити, кажњава и пресуђује по националном кључу, јер онда није држава.

Таквим понашањем држава Србија је дала изговор свима који имају интересе супротне интересима Србије да укину надлежност државе Србије над територијом Косова и Метохије. КиМ је правно престао да буде део правно-политичког система државе Србије од изгубљеног рата, Кумановског споразума и капитулације Србије 1999. године. Надлежност над КиМ је прешла на Савет безбедности Уједињених нација на основу Резолуције 1244. То је такође међународни уговор који су писале заједно западне силе и Русија. Промењено је и име, тако да је од Косово и Метохија остало само Косово. По том новом међународном уговору је јасно да Косовом не управља држава Србија и њене институције и да на Косову не важе закони Србије. Та резолуција међутим не каже да је Косово независна држава или да ће то постати. То су велике силе оставиле за своја даља међусобна натезања.

Иако су креирале Резолуцију 1244, западне земље је на терену не поштују. Потпуно игноришу делове резолуције који говоре о статусној неутралности и правима државе Србије на Косову. И ту ништа не можемо. Ту ни Русија, нити било која друга земља на свету ништа не може. Русије нема на Косову. Ни Бразила, ни Индије, ни Шпаније, ни Аргентине. Запад од Косова на терену, данас, прави независну државу. И ту нас нико ништа не пита.

Поред Запада који форсира прављења независне државе од Косова, ово противправно отимање Косова је и у интересу Русије. Русија је заједно са западом креирала резолуцију 1244. Русија се на пример Косова позвала кад је анектирала Крим. Руси чине преко 90% грађана Крима, исто као што данас, након етничког чишћења из 2004. године, Албанци чине преко 90% грађана Косова. Чињеница је да је Крим био руски и да га је Хрушчов 50-тих година прошлог века комунистичким декретом пренео Украјини. Али је такође чињеница да је Русија признала све пост-совјетске републике у њиховим тадашњим границама. Једино правно оправдање анексије Крима је противправни преседан који је Запад направио на Косову. Уз сагласност Русије која се није противила Резолуцији 1244.

Косово може званично и правно постати међународно призната независна држава или новом одлуком Савета безбедности, или одлуком Србије да призна Косово. Трећи начин не постоји. Чињеница да је Косово признала већина држава чланица Уједињених нација ништа не мења на чињеници да је међународни правни статус Косова и даље одређен Резолуцијом 1244 и да Косово формално и правно није међународно призната држава. Резолуцију 1244 су писали и Запад и Русија. Такође је тачно да на терену држава Србија нема никакав утицај, осим на северу. Оно што јесте проблем, оно што нас историја учи је да се на крају велики увек договоре. Цену плате мали. Ми смо мали.

Ово су све биле чињенице. Шта нам је онда чинити?

Спољна политика сваке успешне земље је заснована на јасно исказаним интересима и разумевању интереса других земаља. У спољној политици, исто као и у економији, не постоје пријатељи. Постоје само интереси. Шта су конкретни интереси Републике Србије на Косову?

  • Суштинска аутономија, не ЗСО, као гарант останка и опстанка Срба и других неалбанаца на Косову.
  • Заштита свих људских права Срба и других неалбанаца на Косову.
  • Надлежност Србије над српским споменцима културе на Косову.
  • Заштита имовинских права како физичких лица, тако и свих правних лица и цркве
  • Очување и јачање економских и свих другихи веза са Косовом.
  • Ове интересе све друге земље могу да разумеју. „Косово је срце Србије“ нико не разуме, јер емоције нису предмет преговора. Против ових преговарачких принципа заснованих на интересима Србије приликом решавања питања Косова, нико, па ни земље запада, не могу да имају ни један аргумент. Јер се ради о неспорним, цивилизацијским вредностима на којима су и њихове земље засноване.

Основ и предуслов сваке успешне политике у 21. веку је економска снага. Једино економски јаке земље могу да воде смислену спољну полику. Србија већ деценијама има неспособну власт која није у стању да води рачуна ни о сопственим грађанима, а камоли о другим. Да би Србија постала лидер у региону, мора прво себе да доведе у ред и да изгради јаку домаћу привреду. Ка таквој земљи други гравитирају и не беже од ње. Предуслов решења свих наших проблема јесте економија. Она не решава одмах проблеме у образовању или урушеном правосуђу. Али је предуслов њиховог решавања. Не обратно.

Од Србије нико не тражи признање Косова. Али на терену се отима имовина наших грађана и правних лица, ускраћују се имовинска и угрожавају људска права неалбанаца. Србији је потребна политика која ће то спречити и одбранити наше легитимне интересе.

Политика претходних влада је политика гурања главе у песак и замајавања гласачког тела. Док је глава Србије дубоко у песку затрпана бесмисленим флоскулама, губимо сва наша неспорна права на Косову. Јер их наша партократија не штити. Она штити себе и своју власт. Шта ту грађани који ово виде и разумеју могу да ураде? Да гласају другачије. Тога се партократија највише и боји. Србији је потребна државотворна политика окренута ка истинским интересима државе Србије. То може да се промени само на изборима.

ПРИНЦИПИ ЗА УЧЕШЋЕ У ЛОКАЛНОЈ ВЛАСТИ

Странка “Доста је било” не жели да у било коју власт улази по сваку цену.

Принципи под којима можемо да подржимо локалну власт или будемо њен саставни део:

1) Подржаћемо и учествоваћемо само у власти која буде спроводила политику ПОТПУНЕ транспарентности у свим аспектима рада локалне управе и трошењу новца пореских обвезника. То значи да за сваки динар мора да се месечно зна на шта је потрошен и које га је правно и физичко лице (по уговору) добило. Морају да се објаве сви уговори, детаљне систематизације радних места са мерењем радног учинка, детаљни пописи имовине, све грађевинске и друге дозволе, а у наредних шест месеци и објава свега овога за све године уназад. И све то на интернет страници општине. Мора да важи и правило: ако смо случајно заборавили да кажемо да нешто мора да буде јавно, па се после сетимо, договор важи и за то. Наравно све у складу са законом о доступности информација од јавног значаја.

2) Преговарамо искључиво о позицијама председника општине и скупштине и њиховом заменицима, као и позицијама општинских већника. То су политичке функције. Све остале функције – секретари и начелници општина, директори локалних установа и јавних предузећа, чланови надзорних и управних одбора итд. – стручне су функције на које могу да дођу квалификовани људи након конкурса. О њима нећемо преговарати. За председнике општина и заменике тражимо нове људе. Негативни извештаји буџетске инспекције и ДРИ са значајним неправилностима су елиминациони критеријуми. Србији је потребна прекретница на свим нивоима.

3) Са Српском напредном странком и Српском радикалном странком нећемо правити власт, нити подржати власт у којој учествују. Странке које улазе у власт са СНС и СРС на било ком нивоу такође нису прихватљиве као партнери. Не желимо да правимо ни “франкенштајн коалиције”. Можемо да се договарамо само о минималним победничким коалицијама које ће имати стабилну већину. Са групама грађана смо увек спремни да разговарамо о заједничкој локалној власти.

Зашто нам на локалу, где се не води „висока политика“ и где се обављају конкретни локални и комунални послови, нису прихватљиви одборници из неких политичких опција? Одборници јесу власници мандата, али такође морају да поштују правила и интересе странака на чијим листама су изабрани. Када се по нашем предлогу промени изборни систем и грађани буду бирали одборнике по имену и презимену, тада странака и неће бити у локалним скупштинама. До тада, странке имају и директан и индиректан утицај на понашање појединих одборника.

Ови принципи су интегралан део наше политичке културе и представљају црвене линије политике странке  „Доста је било“.