Политика Преносимо

Милош Бошковић за Јужне вести: Српско-албанска салата

Последњих десетак дана смо били сведоци медијског препуцавања између албанских и српских политичара.

Почетни ударац извео је председник Косова* Хашим Тачи, идејом о „свим Албанцима у једној држави“. Вулин је то с лакоћом примио и драге воље узвратио волеј изјавом да се на то “мора реаговати”. Укључио се ту и србијански политичар албанске националности Јонуз Муслију, који је лопту вратио Вулину рекавши да је његов председник Еди Рама. У сред тог пинг-понг-а, дошла је и вест да је Харадинај пуштен из притвора у Француској, на шта је наш предсенијер (председник + премијер) Вучић надурено реаговао повлачењем нашег амбасадора из Париза на консултације, док је косовски* у исто време ликовао.

Има ли ишта боље за нашу Владу од препуцавања са суседима (и покрајинама) по националној основи? Не, имајући у виду да су наши министри један од главних генератора афера које тресу институције. Ово је идеална прилика да се фокус медија склони са студентских протеста, рушења у Савамали, комплетно спорног пројекта “Београд на води”, афере хеликоптер, лажних доктората, покрадених избора – треба ли још да набрајам?

Овако, праве идеалну “димну завесу”: насловне стране новина се пуне којекаквим ратним сценаријима који заправо немају везе са животом, а ми и даље живимо у држави која се распада, а за шта су управо криви ти политичари који тај дим и праве.

Ко највише испашта после овако запаљивих изјава? Да ли се ви осећате угрожено? Нама који живимо у Нишу, Београду, Крагујевцу, где су Срби апсолутна већина, је лако, али како се осећају Срби у Прешеву, где су Албанци у великој већини, или Албанци у Медвеђи, где је ситуација управо обрнута? Како се осећа Србин из Грачанице док чита овакве вести? Није баш пријатно Албанцу будити се сваког јутра уз прву помисао “да ли су ми опет на кући написали Србија Србима, Шиптари марш!”, или исто тако Србину: “УÇК”. Пре него што крену са оваквим изјавама, политичари, и српски и албански, требало би добро да размисле какав проблем стварају својим сународницима.

Интересантно, нису само политичари део овог непрекидног спиновања – знају и новинари да се самоиницијативно ухвате у то коло. Одличан пример за то је периодично понављање једне те исте вести о наводном досељавању 10.000 Албанаца у Ниш. Дакле, неко је буквално “пустио причу” у коју су многе Нишлије поверовале, без трунке критичког резоновања, а уз нама својствену сумњичавост. Где су ти силни Албанци? Ја на улицама не видех ни једног јединог. Ни у кафићима, ни у продавницама. Да ли их је ико лично уочио? Да ли је ико видео један једини купопродајни уговор где је Албанац купац некретнине у Нишу? Наглашавам, “да је видео”, не да му је неко рекао, да је од неког чуо, већ да је својим очима видео? На крају крајева, колико треба да будеш луд или храбар да се доселиш и кренеш живот испочетка на југу Србије, малтене као странац, и то у време када никада није било лакше да се оде на запад?

Вук Јеремић, председнички кандидат, је у својој изборној кампањи имао ту навику да испаљује салве непристојних националистичких изјава, а све у складу са специфичностима региона у коме се налази. Тако је у Нишу јавно поставио питање: “да ли треба да спојимо Ниш са Тираном, па да нам сваког викенда долазе и купују станове и куће?”. Речено овако, ово у најмању руку вређа здрав разум и логику, јер су чињенице неспорне: На деоници Тирана-Ниш, дужине 386 км, већ сада је 250 км у форми аутопута кроз Албанију и Косово*. Где фали аутопут? На траси од Ниша до Приштине, нешто преко 100 км. Другим речима, да заиста желе, лако би Албанци већ сада стигли до нас.

Са друге стране, у чему би био проблем ако бисмо изградили наш део аутопута? Срби са Косова* би могли много лакше да стижу до централне Србије, а Ниш би добио још више на тежини као град на “раскрсници путева” – привукли бисмо још више туриста, постали још значајније чвориште за авионске летове, а ојачали бисмо ионако већ слабу привреду. Али зашто да просечан српски политичар прича о томе, када народ много више реагује на запаљиву реторику? Не исплати му се.

Не знам да ли ми је то у генима или васпитању, али кад год су се јављале трзавице са суседима попут ових сада, увек сам некако размишљао не у правцу “како радити против”, већ “како радити са” њима. Док сам био на студијама у Енглеској, учионицу сам делио са људима дведесетак различитих националности. Тада сам постао чврсто убеђен да не постоје добре и лоше нације, већ само добри и лоши људи.

У тој групи студената, била је и једна Албанка из Албаније. У једном тренутку смо се, наравно, дотакли теме Косова*. Она ми је тада објаснила да је “Косово било окупирано од стране Србије, али сада је коначно слободно”. Покушао сам да јој објасним своје виђење тог проблема, али она једноставно није била спремна да чује моје мишљење. Схватио сам да су многи Албанци, као и многи Срби, таоци сопствених интерпретација историје. Ми смо научили нашу улепшану верзију, а они своју. У таквим историјама, тешко је наћи тачке међусобног додира. А истина је вероватно негде између – ни код њих, ни код нас. Да би стигао до ње, кључно је да барем чујеш другу страну.

Како предрасуде никада нисам имао, а јесам велику радозналост, решио сам пре две године да колима туристички одем у Приштину, уз посету Грачаници. Када сам то рекао блиским пријатељима, били су шокирани. “Па где баш тамо? Колима идеш, па да ли си ти нормалан, разбиће ти ауто! Немој случајно српски да причаш, свашта може да ти се деси!”

Вече пред полазак, под утиском свих тих коментара, осећао сам као да радим нешто дубоко погрешно и недозвољено. Буквално су сви били против моје намере. Уз то, присећао сам се прича о мом ујаку са Косова*, кога су 99. године Албанци заробили и мучили гасећи опушке на његовој кожи. Са друге стране, управо га је пријатељ Албанац спасио те тортуре и довео на сигурно. Такође, сећао сам се, како ми је моја баба, исто са Косова*, говорила како је новац увек позајмљивала од комшија Албанаца, јер су држали до своје речи. “Никад ми нису говорили када да им вратим – само кажу врати кад имаш”.

На крају, посета се десила и, наравно, није било никаквих проблема. Тамо сам се срео са својим другом са студија из Ниша, као и са неким Албанцима које сам познавао од раније. Шетали смо главном пешачком зоном и говорили српски без проблема – нико није обраћао пажњу. Такође, видео сам да на Косову* заправо има много аутомобила са српским регистрацијама (Врање, Београд, Ниш, итд), тако да су они изгледа и на то у потпуности навикли.

Прошле године, настављујући путем “рушења табуа”, сео сам у ауто са трудном девојком и још троје пријатеља, па смо тако отишли на продужени викенд у Тирану. Излишно је рећи да су и овај пут коментари пред полазак били слични као и они за Приштину. Тирана је ближа Нишу него Суботица, плус нема никакве путарине. Аутопут је фантастичан, вожња је била право уживање (сем оне деонице до Приштине, наравно).

Било је и више него интересантно видети Тирану, град по броју становника близу Београду, али који далеко заостаје за њим у погледу инфраструктуре. Две вечери заредом мој ауто је био паркиран на истом месту, на јавном паркингу на улици. Остао је нетакнут и очигледно нико није обраћао пажњу на нишке таблице.

Било би лепо када бисмо били храбрији и усудили се да пређемо преко те линије поделе. Видели бисмо људе који су попут нас, са истим бригама и проблемима. Видели бисмо грађане које такође мучи неспособна држава, нефункционалност и непостојање институција, ниске плате и незапосленост. Схватили бисмо да они заправо и нису толико другачији од нас.

Када су биле поплаве пре неколико година у западној Србији, ко је први од странаца прискочио у помоћ? Да ли су то били браћа Руси или можда Кинези? Не, биле су најближе комшије – Босанци и Хрвати. Када је вода дошла до Хрвата, ко је прискако њима у помоћ? Наши људи, Срби из Србије.

Када би се случајно тако нешто десило на југу Србије, ко би нам први помогао? Вероватно Бугари и Македонци, али и Албанци.

Треба да схватимо да је ово наша земља и да нико од нас никуда неће отићи у скорије време. Ту смо где смо, своје суседе нисмо бирали, једни смо поред других и тако ће бити и убудуће. Прошлост је била ружна, треба је памтити, али не и у њој живети. Појединци одговорни за то треба да заврше у затвору, са које год стране били. А ми остали, као часна већина са добрим намерама, треба да нађемо начин да се боримо и побеђујемо, али не једни друге, већ једни уз друге и да тако коначно скинемо Балкан са светске мапе ратних и политичких жаришта.

*Термин “Косово*” ево већ неколико година не прејудицира статус истог, с обзиром на то да су политичари са обе стране недорасли задатку и неспособни да реше ову политичку заврзламу. А и боље им је овако, реално.

Милош Бошковић
народни посланик
члан покрета „Доста је било“, Ниш

Извор: Јужне вести

Доста је било

Доста је било

5
Оставите коментар

avatar
2500
5 Comment threads
0 Thread replies
0 Followers
 
Most reacted comment
Hottest comment thread
5 Comment authors
MIlanДулеValterМилошJelena Recent comment authors
најновији најстарији
Jelena
Гост
Jelena

Svaka čast na ovom tekstu. Verujem da mnogi razmisljaju ovako, pogotovo mladje generacije. Možda je pogrešna ova generalizacija i napominjem ne želim da uvredim starije generacije. Ipak mislim da su mladi u Srbiji, kao i u svetu mnogo više otvoreniji, tolerantiji i mnogo više prihvataju različitost, valjda zbog vremena u kojem živimo (21 vek, tehnologija, socijalne mreže). Isto tako, mi mladi, ipak nismo mogli da osetimo rat ili „mržnju“ koja se ni od kuda javila, koja je, po mom skromnom mišljenju, konstrukt političara (kako Miloš reče – tako im odgovara). Treba inicirati razgovore na ovu temu. Otvorena diskusija obojena razumevanjem koja razbija predrasude, to treba da bude cilj svih nas. Naravno, moramo nekako da se izolujemo od „onih političara“ koji truju radi sopstvene koristi…treba naći način, a želim da verujem da postoji.

Милош
Гост
Милош

Један од квалитетнијих текстова на блогу. Свака част.

Valter
Гост
Valter

Upravo radi ovoga smatram da pokret treba da deluje i u albanskim sredinama na jugu Srbije,te kampanju usmeriti i tamo.

Дуле
Гост
Дуле

Da ne ulazimo u tu stranu kako svi treba da se držimo za ruke i voljmo, vidiš u sam da nisi uspeo da ubedi što dotičnu albansku gospođicu da si ti okupator na njenoj svetoj Kosovskoj zemlji.

Uopšte nije tačna tvrdnja da ne postoje loše države, jer nisu sve kulture iste. Neke kulture proizvode daleko veći procenat fanatika nego druge. Na primer, Severna Koreja, Saudijska Arabija, Hrvatska i Albanija.

Ja bi možda i spustio loptu sa našim susedima, ali možda onda kada ne bi oni sami koristili nas kao uzrok svakog njihovog problema, od Hrvata, do Mila do Albanaca.

Na svakog našeg Vulina oni ih imaju po 50, a Albanci i Hrvati u tome najviše vode jer ih vi iz Brisela puštaju. Uvek su svima puna usta prijateljstva, a onda sviju predsednicu napadnu zbog toga što su jadna deca jela srpske čokoladice u tolikom broju da mora da izađe da se izvini. To nije neki hrvatski Vulin nešto lupio, nego se narod pobunio.

Dalje, za vreme poplava 2014. , ruski spasioci su stigli na teren pre srpskih, što je ako ništa, u isto vreme pokazatelj obučenosti njihovih i naših spasilaca.

MIlan
Гост
MIlan

Bravo MIloše!