Srbiji je neophodan sistem besplatne pravne pomoći

Srbija je jedina zemlja u Evropi koja nema zakonom regulisan sistem besplatne pravne pomoći. Na nacrtu zakona o besplatnoj pravnoj pomoći radi se više od deset godina, i dalje bezuspešno, iako Savet za sprovođenje Akcionog plan za Poglavlje 23 u aprilskom izveštaju za 2017. konstatuje da je “aktivnost gotovo u potpunosti realizovana”.

U nastavku možete pročitati prve zaključke:

Građani Srbije ne mogu da ostvare Ustavom zagarantovano pravo jer nema zakona.

Član 67 Ustava Srbije građanima garantuje pravo na pravnu pomoć i državi nameće obavezu da obezbedi uslove za uživanje i zaštitu tog prava, odnosno da zakonom uredi i da obezbedi pružanje besplatne pravne pomoći.

Ustav propisuje da se svakome jemči pravo na pravnu pomoć, pod uslovima određenim zakonom, a pošto zakona nema, nema ni pravne pomoći.

Ustav, takođe, propisuje i da pravnu pomoć pruža advokatura, kao samostalna i nezavisna služba, i službe pravne pomoći koje se osnivaju u jedinicama lokalne samouprave. Takođe u skladu s nepostojećim zakonom.

Ustav nalaže i da se zakonom određuje kada je pravna pomoć besplatna za korisnika prava na pravnu pomoć.

Probijeni su mnogi rokovi za donošenje Zakona.

Probijen je rok iz Akcionog plana Strategije razvoja sistema besplatne pravne pomoći donete 2010. godine koji je predvideo da se zakon donese do kraja 2013. godine.

Probijen je rok iz Nacionalne strategije reforme pravosuđa iz 2006. godine koja predviđa da se do kraja 2007. revidira sistem pravne pomoći i predloži novi zakon koji uspostavlja celovit sistem pravne pomoći. Doduše, u septembru 2006. godine napisan je Model zakona pravne pomoći koji nikada nije ušao u skupštinsku proceduru.

Probijen je rok iz Nacionalne strategije reforme pravosuđa iz 2013. godine za period 2013-2018. koja predviđa da se zakon donese u četvrtom kvartalu 2013. godine.

Probijen čak i rok iz Akcionog plana za Poglavlje 23 koji predviđa da zakon bude donesen u trećem kvartalu 2016. godine.

Strategija razvoja sistema besplatne pravne pomoći nije uzela u obzir sve relevantne rezultate, naročito činjenicu da model funkcioniše uspešno kada državna uprava i/ili lokalna samouprava potpišu ugovor s advokatskom komorom o pružanju besplatne pravne pomoći.

Strategija je doneta u okviru projekta “Stvaranje efektivnog i održivog sistema za pružanje besplatne pravne pomoći u Republici Srbiji” (2006-2008) na osnovu dvogodišnjeg rada Fonda za pravnu pomoć koji je osnovan u okviru projekta.

U velikoj meri su zanemareni rezultati projekta “Implementacija sistema besplatne pravne pomoći u Srbiji” koji su Advokatske komore Vojvodine, Beograda, Niša, Šapca itd. sprovodile zajedno sa odgovarajućim lokalnim samoupravama u periodu od 2003. do 2010. godine uz finansijsku podršku španske Agencije za međunarodnu saradnju i razvoj (AECID) i Ombudsmana Katalonije (Síndic de Greuges de Catalunya). Strateška opredeljenja su mogla biti bazirana i na rezultatima sedmogodišnjeg rada srpske advokature. Strategija spominje rezultate projekta i kaže da je model uspešan, ali ne oslanja se na implikacije projekta.

Na primer:

“Prema podacima iz Istraživanja o radu opštinskih službi pravne pomoći u Srbiji, u periodu 2001-2006. godine “na teritoriji AP Vojvodine ovaj uspešni model funkcioniše na osnovu ugovora zaključenog između Izvršnog veća Vojvodine i AP Vojvodine na celoj teritoriji pokrajine.”

Zaključivanje ugovora između komore i lokalne samouprave predviđa i važeći Zakon o advokaturi (član 73).

Republika Srbija ima obavezu da zakonom uredi pružanje pravne pomoći i razvije sistem besplatne pravne pomoći. Država ima obavezu da finansira sistem besplatne pravne pomoći, odnosno da ga uredi tako 1) da je to košta najmanje moguće, 2) da građanima olakša pristup pravdi, 3) da kvalitet pružene pomoći bude najbolji mogući (standardi kvaliteta)

Treba da obezbedi da građani koji ne mogu da plate pravnu zaštitu, pre svega zaštitu na sudu, ili kada pružanje pravne pomoći nameću razlozi pravičnosti, dobiju kvalitetnu pravnu zaštitu tako da to državu košta najmanje moguće i tako da građani ne moraju da gube vreme.

Država treba da se vodi sledećim ključnim principima:

• efikasnosti i funkcionalnosti sistema koji finansira, uključujući kontrolu kvaliteta: sistem treba da bude celovit i funkcionalan i da košta najmanje što mora a da kvalitet ne bude kompromitovan
• održivost sistema koji finansira
• nezavisnost sistema koji finansira
• kvalitet pružene usluge koju finansira i nadzor
• kvalitet usluge koju građanin koji ima pravo na besplatnu pravnu pomoć dobija čak i onda kada uslugu ne finansira država.

Vlada treba da poveri pružanje besplatne pravne pomoći advokaturi, i da s njom sklopi ugovor.

Advokatura sklapa ugovore s lokalnim samoupravama, i memorandume o razumevanju, sa ostalim organizacijama civilnog društva, onda kada proceni da je neophodno.

Pre svega, advokatura je par excellence “posebna društvena pravna služba u sklopu čitavog pravosudnog sistema koja služi pre svega pružanju stručne pravne pomoći u različitim oblastima i situacijama primene i ostvarivanja pravnog sistema”. (Popović 2014).

Država ne bi mogla da obezbedi pružanje pravne pomoći bez advokature.

Ustav nalaže da pravnu pomoć zagarantovanu ustavom pruža advokatura i službe pri lokalnoj samoupravi.

Zakon o advokaturi nalaže da advokatske komore organizuju pružanje besplatne pravne pomoći u skladu sa zakonom. Zatim, da to mogu raditi samostalno ili na osnovu ugovora koji zaključi sa jedinicom lokalne samouprave, opet u skladu sa zakonom.

Advokatura ima kapacitet i stručnost, samostalna je i nezavisna, ima sistem provere i obezbeđenja kvaliteta i postojana je (obezbeđuje održivost). Advokatura je organizovana na celoj teritoriji Srbije. Sistem besplatne pravne pomoći treba uvesti za celu teritoriju Srbije. On mora biti jedinstven i mora se primenjivati na celoj teritoriji jednako, odnosno svim građanima se mora obezbediti jednaka pravna pomoć.

Na teritoriji Republike Srbije u Imenik advokata upisano je 6.900 advokata (Strategija 2010.), sada verovatno i više.

Advokatura mora da se obaveže da će obaviti posao za koji je država angažuje.

Država učestvuje u radu nacionalnog tela koje vrši nadzor i koje se stara o interesu države da pruži zadovoljavajuću pravnu pomoć, ali samo advokatska komora advokatu može da izrekne sankcije. Imajući to u vidu, nije jasno kako bi bilo koji drugi organ ili telo mogao da upravlja kvalitetom pružene usluge.

Država ne treba da finansira civilni sektor već da se na njega osloni, i to kroz integrisan sistem (memorandum o razumevanju sa komorom). Činjenica je da bi uključivanje organizacija civilnog društva koja sredstva obezbeđuju iz donacija, projekata (koji se ne finansiraju iz budžeta RS) i slično smanjilo trošak države pod uslovom da su integrisane u sistem u skladu sa Ustavom i zakonima.

Advokatura može da potpiše memorandume o razumevanju s drugim organizacijama ako proceni da je tako efikasnije (lokalizovana ekspertiza) i samo uz odobrenje nacionalnog tela. (poput memoranduma koji je potpisalo Republičko javno tužilaštvo sa Viktimološkim društvom Srbije). Kako se kaže u Strategiji To je u skladu sa “Direktivom 2000/43 EC o primeni principa ravnopravnog tretmana bez obzira na rasno ili etničko poreklo, koja podstiče države-članice na uključivanje civilnog sektora u pružanje pravne pomoći kada država, zbog nedovoljnih finansijskih i ljudskih kapaciteta, nije u mogućnosti da zadovolji potrebe za besplatnom pravnom pomoći”. U tom smislu, ne stoje a priori principi:

– “očuvanje i unapređivanje postojećih resursa u oblasti pružanja besplatne pravne pomoći”
– “stvaranje uslova za specijalizaciju pružalaca usluga besplatne pravne pomoći za određenu pravnu oblast”.

Država ne treba da stvara uslove za specijalizaciju pružalaca usluga, niti da unapređuje postojeće resurse, već da poveri taj posao specijalizovanoj službi – advokaturi, koja može dalje da organizuje službu prema specijalizaciji. Advokatura garantuje dovoljne kapacitete i stručnost. To nije posao države.

Treba imati u vidu tekst strategije koji kaže da su “kapaciteti sindikalnih savetovališta, pravnih klinika na pravnim fakultetima, političkih stranaka, profesionalnih udruženja i drugih pružalaca pravne pomoći izuzetno su skromni. Broj udruženja koja se bave pružanjem besplatne pravne pomoći građanima u pojedinim sektorima prava, takođe nije veliki. Najveći broj udruženja pruža besplatnu pravnu pomoć samo određenoj kategoriji građana (izbeglicama, raseljenim licima, žrtvama nasilja u porodici i dr.) tako da ostalim građanima nije dostupan ovaj oblik organizovane besplatne pravne pomoći”.

Država ne treba da se stara o interesima pružalaca, kada ti interesi nisu u funkciji kako efikasnosti tako i kvaliteta sistema besplatne pravne pomoći. Država ne treba da finansira “ravnotežu interesa svih zainteresovanih strana”, što strategija navodi kao uslov uspešnog funkcionisanja sistema besplatne pravne pomoći.

Iako Zakon o upravnom postupku kaže da svako može svakoga da zastupa, to ne znači da država to treba i da plati.

Iako udruženja i sindikati imaju službe pravne pomoći koje rade decenijama, to ne znači da je dovoljno, sa stanovišta efikasnosti i zaštite kvaliteta, samo regulisati njihov rad. Država mora da se pita o odnosu kvaliteta, efikasnosti i cene.

Nije dovoljno reći da pred sudom mogu zastupati oni koji imaju položen pravosudni ispit, jer država mora da se pita gde joj se ti ljudi nalaze u sistemu obezbeđenja kvaliteta koji treba da bude efikasan i u pogledu kontrole kvaliteta. Država ne treba da plati neefikasnu kontrolu kvaliteta.

Svaki sistem koji nije efikasan je skup. Svaki sistem koji ne obezbeđuje kvalitet na efikasan način je skup. Skuplji od efikasnog. Nema načina da civilni sektor bude efikasniji nosilac sistema besplatne pravne pomoći od advokature i nema načina da sistem koji se oslanja na više sektora bude efikasniji od sistema koji se oslanja na jedan sektor. Nema dileme da nosilac sistema besplatne pravne pomoći treba da bude advoktura i to u saradnji sa službama pravne pomoći u lokalnim samoupravama, a po potrebi, i ostalim organizacijama civilnog društva, koje treba integrisati u sistem besplatne pravne pomoći.

Još jednom – sve što nije efikasno, za državu je a priori skupo.

Finansiranje treba da bude zasnovano na principu samofinansiranja.

Nakon inicijalnog finansiranja od strane države, advokati imaju obavezu da novac vrate u fond nakon što naplate troškove, od čega se dalje finansira sistem besplatne pravne pomoći.

Članovi DJB će na sledećem sastanku u nedelju 25. juna razmatrati odredbe aktuelnog Nacrta zakona o besplatnoj pravnoj pomoći i zauzeti stavove po ključnim pitanjima:

1/ vidovi i oblici besplatne pravne pomoći
2/ ko i pod kojim uslovima ima pravo na besplatnu pravnu pomoć
3/ ko i pod kojim uslovima pruža besplatnu pravnu pomoć
4/ kako se ostvaruje pravo na besplatnu pravnu pomoć
5/ kako se upravlja sistemom besplatne pravne pomoći
6/ kako se kontroliše i obezbeđuje kvalitet besplatne pravne pomoći
7/ ko i kako finansira besplatnu pravnu pomoć

Jasmina Nikolić

Potpredsednica “Dosta je bilo”