Spolja gladac, a iznutra – jadac

Svaku pauzu u radu tokom skupštinskog ponedeljka iskoristila sam da zaposlene u Upravi za zajedničke poslove Vlade Republike Srbije upitam kako je bilo na svečanom prijemu povodom preuzimanja dužnosti novog predsednika Srbije. Za tu priliku pomenuta Uprava angažovala je sve zaposlene kuvare, konobare i čistačice koji, inače, mimo ovako zahtevnih, povremenih događaja, svoju platu zarađuju u raznim ugostiteljskim objektima državnih organa, uključujući i Narodnu skupštinu Republike Srbije.

Očekivala sam da ću čuti priče o toaletama zvanica, njihovim preferencijama što se pića i jela tiče, a eventualno i poneku zabavnu anegdotu. Njihov je doživljaj, pak, bio sasvim drugačiji. Ništa mi zabavno ispričali nisu, pošto im ništa zabavno bilo nije.

“Ne pitaj”, pričaju svi uglas, sve odmahujući glavom. “Prvo smo u četvrtak ceo dan imali generalnu probu. Onda smo u petak već prepodne morali doći da sve pripremimo, po onoj najvećoj vrućini. Ne možeš kolima prići Palati Srbije, nego udri po onom suncu peške do ulaza. A unutra – klime ne rade. Pocrkavale. U kuhinji isključili ventilaciju da ne bi vukla mirise naviše, ka zvanicama. A onda, kad je to počelo… četiri do pet hiljada ljudi, a nas 150. Nosiš one poslužavnike i samo gledaš kad će neko da te dokači da se sve prospe. Pa dobiješ zadatak da odneseš u udaljenu salu za prijem, međutim – dok ti do tamo dođeš, zvanice usput sve popile i ti si na odredištu s praznim poslužavnikom. Onda smislimo da jedan nosi dok dvoje razgrću masu. Čistačice izgiboše čisteći prosutu hranu i piće s poda. Dok se sve završilo i mi raščistili prazne čaše i tanjire, prošla ponoć. I sve to hajde i nekako, nego… kad nas je onda u subotu dočekalo zasedanje Skupštine od 10.00 do 23.00… to nas je dotuklo.”

U ovoj poslednjoj rečenici leži sva tragedija zaposlenih u ugostiteljskim objektima Narodne skupštine, naspram njihovih kolega iz Uprave koji rade u objektima drugih državnih organa. Kolege su za vikend odmorile. Konobari, kuvari, pomoćni radnici u kuhinji i čistačice skupštinskog restorana i bifea taj “luksuz” sebi nisu mogli da dozvole. Njihova je dužnost da na radnom mestu budu ne samo od ponedeljka do petka, od 07.30 do 15.30, već i kad god i dokle god zaseda Narodna skupština.

S obzirom da poslovnik Narodne skupštine propisuje da se zasedanja održavaju utorkom, sredom i četvrtkom u periodu od 10.00 do 18.00 sati, nije neobično što Uprava za zajedničke poslove svoj rad organizuje samo u jednoj smeni. Zaposleni u ugostiteljskim objektima drugih državnih organa rade koliko i ti organi – osam sati dnevno, pet dana u nedelji. Zaposleni u bifeu i restoranu Narodne skupštine na posao dolaze u pola osam ujutro, uz teoretsku zamisao da šest meseci godišnje (kada Narodna skupština ne zaseda) rade kao i njihove kolege u drugim državnim organima: do pola četiri popodne, a da tokom drugih šest meseci utorkom, sredom i četvrtkom imaju po dva i po sata prekovremenog rada dnevno, tj. sedam i po prekovremenih sati nedeljno, radeći sve dok traju zasedanja, tj. do šest popodne. Taj prekovremeni rad je za pola sata kraći nego što to Zakon o radu dozvoljava, a s obzirom da su im plate uvredljivo male, on im čak mnogo i znači.

Međutim, dok je teorija potaman, stvarni život nema baš neke naročite veze s njom.

Uzmimo za primer redovno jesenje zasedanje Narodne skupštine 2016. godine, tačnije tromesečni period od oktobra do decembra. Tokom ovih 13 nedelja, zaposleni u ugostiteljskim objektima Narodne skupštine radili su uobičajenih 40 sati nedeljno tačno 0 (nula) nedelja.

Zakon o radu u članu 53. u stavu 3. propisuje: “Zaposleni ne može da radi duže od 12 sati dnevno uključujući i prekovremeni rad.” Ova zakonska odredba u Narodnoj skupštini je tokom redovnog jesenjeg zasedanja 2016. godine prekršena tačno 25 puta – toliko dana su zaposleni proveli na radnom mestu više od 12 sati dnevno, od ukupno 64 radna dana – tj. 39% radnih dana.

Zakon o radu u članu 53. u stavu 2. propisuje: “Prekovremeni rad ne može da traje duže od osam časova nedeljno.” Od 13 radnih nedelja u pomenutom periodu, zaposleni u ugostiteljskom objektu Narodne skupštine više od propisanog radili su tokom 9 (devet) radnih nedelja – što je 69% radnih nedelja.

Zakon o radu u članu 57. ostavlja mogućnost poslodavcu da “kada to zahteva priroda delatnosti” izvrši preraspodelu radnog vremena, tj. da tokom dužeg perioda od šest meseci dodatno radno angažovanje nadomestiti slobodnim danima tako da u ukupnom zbiru prosečno vreme rada ne bude duže od 40 sati nedeljno, ali čak i u tim slučajevima striktno propisuje da radno vreme ne može da traje duže od 60 sati nedeljno. Zaposleni u ugostiteljskom objektu Narodne skupštine su čak 3 (tri) – i to uzastopne nedelje u decembru – radili više od propisanih 60 sati nedeljno.

Način na koji predsednica Narodne skupštine organizuje rad – tj. njena nesposobnost da ga kvalitetno organizuje – svode radno okruženje u ovom najvišem zakonodavnom telu na nivo robovlasničkog društva, kršeći pri tome zakone koje taj najviši organ vlasti u zemlji i donosi. Na isti način ova vladajuća većina vodi i državu, planski svodeći građane na nivo obespravljene, jeftine radne snage.

“Ne znam hoću li moći više ovo da izdržim”, kaže mi jedna radnica. “Imam još četiri godine do penzije, ali pravo da Vam kažem, razmišljam da napustim ovaj posao. Strašno mi je naporno.”

Meni, pak, čudno kako je i do sad izdržala.

Prilog:

Branka Stamenković

narodni poslanik
član odbora Dosta je bilo – Novi Beograd