У оквиру контролне функције над радом извршне власти, скупштински Одбор за здравље и породицу требало би једном у три месеца да угости министра здравља, како би он Одбору поднео извештај о раду свог ресора и одговарао на питања народних посланика. За 14 месеци овог сазива Народне скупштине то се није десило ниједном.
Најдаље што је председавајући овим Одбором, др Лакетић, успео да добаци јесте да крајем јула 2017. године закаже седницу на којој ће се расправљати о четири, сасвим застарела, квартална извештаја Министарства из претходне 2016. године.
Ови извештаји су оскудни (простиру се на једва 25 страница), у већем делу су рађени copy/paste методом, а намеће се утисак да је министар имао много мука да смисли како да што више текста напише, а да притом ништа суштински не каже. Уз то је и промашио тему. Уместо да нас извести о томе шта је МЗ својим радом постигло, министар здравља нас је уверавао да запослени у његовом ресору не седе скрштених руку, већ стално нешто раде.
Доминантан стил писања извештаја своди се на пуко набрајање послова који се у Мнистарству здравља обављају, без контекста, појашњења – а често и без било какве потребе. Рецимо, податку да се у Министарству здравља обављају буџетски и рачуноводствени послови, те доносе решења из радног односа, у оваквом извештају нема места. То се подразумева. Подацима о броју извршених санитарних и других инспекцијских надзора, што по плану, што ван плана – недостаје контекст. Да ли је план испуњен? На шта подаци указују? Расте ли или опада број прекршаја у односу на протекле периоде? Шта су закључци и препоруке са терена – како унапредити законодавни оквир, да би било мање прекршаја у будућности? Ако овог последњег нема – нема ни напретка. Рад инспекције се своди искључиво на репресију, без свести о потреби унапређивања санитарних и других услова рада у здравственим и другим државним установама.
Цртице по којима министар Лончар набраја активности у министарству могу да послуже тек као тематски наслови, након којих у извештају недостају детаљнија појашњења. На пример:
1. У поглављу Редовне активности читамо: “Континуирано се спроводе активности на праћењу снабдевености тржишта лековима и медицинским средствима и рад на превазилажењу проблема насталих у снабдевању.” И то је све што се на ту тему у извештају може наћи. Нигде нема детаљнијих информација о томе какви се све проблеми на терену јаваљају, колико се често понављају и зашто се уопште понављају, те шта треба урадити да их једном за свагда решимо. А да се понављају – нема никакве сумње. Цитирана реченица се понаваља у сва четири квартална извештаја, од речи до речи.
2. У поглављу Европске интеграције читамо: “На основу Споразума Владе Републике Србије и Владе Јапана (…) настављена је координација око даље процедуре донирања медицинске опреме. (…) Из средстава буџета Владе Јапана 2014. године издвојена су средства у укупном износу од 800.000 евра. Крајњи корисници донације ће бити 10 (I квратал) / 10 (II квартал) / 10 (III квартал) / 8 (IV квартал) здравствених установа.” Намећу се питања: Какве везе јапанска донација има с европским интеграцијама? Којим тачно здравственим установама је донирана која тачно опрема, и колико је она тачно вредна? Ако су средства из јапанског буџета за донацију издвојена још пре три године, зашто их до сад већ нисмо искористили?
3. У поглављу Међународна сарадња и спровођење ИПА пројеката читамо: “Рад на нацрту споразума између Владе РС и Владе Кубе о економској сарадњи.” Зашто би споразум о економској сарадњи с неком другом државом припремало Министарство здравља, а не Министарство привреде – остаје потпуно нејасно. Можда се управо промашеном надлежношћу може објаснити чињеница да се о овом раду извештава кроз чак три квартална извештаја, од укупно четири. Можда би нацрт овог споразума Министарство привреде брже припремило, с обзиром да се у економију свакако више разуме од Министарства здравља?
Даље се у истом поглављу извештаја у II кварталу каже: “Координација доласка делегације и активно учешће у преговорима између представника научне установе из Уједињених Арапских Емирата и Медицинског факултета ради потписивања Споразума о школовању медицинских сестара из РС за рад у здравственим установама УАЕ.” Остаје нејасно зашто бисмо ми било којој страној држави активно помагали да нам отму медицински кадар, који иначе већ и сам у бели свет у превеликом броју одлази.
Када је реч о међународној сарадњи, пажњу привлачи и део извештаја из IV квартала у коме сазнајемо да Министарство здравља поседује машину за путовање кроз време, с обзиром да у IV кварталу 2016. године с УНИЦЕФ-ом ради на планирању двогодишњих активности за период 2016-2017. године.
4. У поглављу Пројекти из надлежности Министарства здравља сазнајемо да смо код Међународне банке за обнову и развој подигли кредит како би, између осталог, постигли следећи циљ: Ефикасна набавка лекова и медицинских средстава. У извештајима, под тим поднасловом, пак, речи о тој теми нема. Министарство се годину дана бави искључиво контролом употребе антибиотика, и то тако што пише стратегије и акционе планове, спроводи анкете, организује симпозијуме, радионице, кампање (I квартал); организује семинаре, доноси смернице и пише саопштења за јавност (II квартал); осмишљава упитник за прикупљање жељених података, као и табелу за њихов унос (III квартал); и организује стручне састанке и трибину (IV квартал). Не спорећи чињеницу да је ради све веће резистенције на антибиотике изузетно важно контролисати њихову употребу, питам: зашто смо за подизање свести о том проблему узимали кредит? Зашто из кредита плаћамо израде стратегија, акционих планова, саопштења за јавност, упитника и табела, као и организаторе стручних скупова и трибина? Зар већ немамо запослене у МЗ и Институтима за јавно здравље којима је све ово свеједно у опису посла?
У истом поглављу сазнајемо и да смо део кредита наменили остварењу циља: Унапређење квалитета здравствене заштите. У овом делу кредит се троши на изградњу и реконструкцију служби радиотерапије у четири установе, као и за набавку линеарних акцелератора. Колико тачно акцелератора – не сазнајемо, као што немамо ни било какве податке о роковима за завршетак поменутих изградњи и реконструкција.
5. У потпоглављу Пројекат реконструкције 4 клиничка центра, на основу оскудних информација можемо закључити да се током 2016. године дешавало следеће:
а) КЦ Крагујевац – ништа.
б) КЦ Војводина – поднет је захтев за грађевинску дозволу и она је добијена. Тендерска документација је спремљена и послата Европској инвестиционој банци на сагласност.
ц) КЦ Ниш – рок за завршетак радова (крај 2016. године) је пробијен. Извођачу радова је одобрен нови рок: 25. март 2017. године.
д) КЦ Србије – Европска инвестициона банка дала је сагласност на нашу тендерску документацију 18. децембра 2015. године. Дана 29. децембра тендер је објављен у Сл. гласнику ЕУ и у нашем Сл. гласнику. Наша комисија за техничку евалуацију тендера донела је Извештај о избору најповољнијег понуђача и послала га Европској инвестиционој банци 10. маја 2016. године. Уместо да ЕИБ да сагласност на тај Извештај, инсистирали су на састанку 7. јуна на коме су захтевали да се тендер понови, те смо израдили нову тендерску документацију на коју очекујемо сагласност до краја јануара 2017. године. Овде се намеће питање – шта није било у реду с првим тендером. О томе нема ни речи у овим извештајима.
Ово је тек неколицина питања о недореченим и конфузним подацима из четири извештаја о раду Министарства здравља у четири квартала 2016. године. Да председавајући Одбора, др Лакетић, није инсистирао да се расправа о овим извештајима обједини, имала бих на располагању 40 минута да у директном контакту с државним секретаром Махмутовићем (који је на Одбору глумио министра Лончара) добијем одговоре и појашњења. У 10 минута на које је председавајући Лакетић свео моје право да у име грађана које у Народној скупштини представљам било шта о извештајима кажем, није се могло превише тога упитати, а и на оно што сам питала, махом нисам добила одговоре, већ додатну конфузију и погрешне информације, што ме наводи на помисао да је и државни секретар ове извештаје читао тек овлаш, ако их је уопште и читао.
Бранка Стаменковић
народни посланик
члан Главног и Новобеоградског одбора “Доста је било”
Коментариши