U okviru kontrolne funkcije nad radom izvršne vlasti, skupštinski Odbor za zdravlje i porodicu trebalo bi jednom u tri meseca da ugosti ministra zdravlja, kako bi on Odboru podneo izveštaj o radu svog resora i odgovarao na pitanja narodnih poslanika. Za 14 meseci ovog saziva Narodne skupštine to se nije desilo nijednom.
Najdalje što je predsedavajući ovim Odborom, dr Laketić, uspeo da dobaci jeste da krajem jula 2017. godine zakaže sednicu na kojoj će se raspravljati o četiri, sasvim zastarela, kvartalna izveštaja Ministarstva iz prethodne 2016. godine.
Ovi izveštaji su oskudni (prostiru se na jedva 25 stranica), u većem delu su rađeni copy/paste metodom, a nameće se utisak da je ministar imao mnogo muka da smisli kako da što više teksta napiše, a da pritom ništa suštinski ne kaže. Uz to je i promašio temu. Umesto da nas izvesti o tome šta je MZ svojim radom postiglo, ministar zdravlja nas je uveravao da zaposleni u njegovom resoru ne sede skrštenih ruku, već stalno nešto rade.
Dominantan stil pisanja izveštaja svodi se na puko nabrajanje poslova koji se u Mnistarstvu zdravlja obavljaju, bez konteksta, pojašnjenja – a često i bez bilo kakve potrebe. Recimo, podatku da se u Ministarstvu zdravlja obavljaju budžetski i računovodstveni poslovi, te donose rešenja iz radnog odnosa, u ovakvom izveštaju nema mesta. To se podrazumeva. Podacima o broju izvršenih sanitarnih i drugih inspekcijskih nadzora, što po planu, što van plana – nedostaje kontekst. Da li je plan ispunjen? Na šta podaci ukazuju? Raste li ili opada broj prekršaja u odnosu na protekle periode? Šta su zaključci i preporuke sa terena – kako unaprediti zakonodavni okvir, da bi bilo manje prekršaja u budućnosti? Ako ovog poslednjeg nema – nema ni napretka. Rad inspekcije se svodi isključivo na represiju, bez svesti o potrebi unapređivanja sanitarnih i drugih uslova rada u zdravstvenim i drugim državnim ustanovama.
Crtice po kojima ministar Lončar nabraja aktivnosti u ministarstvu mogu da posluže tek kao tematski naslovi, nakon kojih u izveštaju nedostaju detaljnija pojašnjenja. Na primer:
1. U poglavlju Redovne aktivnosti čitamo: “Kontinuirano se sprovode aktivnosti na praćenju snabdevenosti tržišta lekovima i medicinskim sredstvima i rad na prevazilaženju problema nastalih u snabdevanju.” I to je sve što se na tu temu u izveštaju može naći. Nigde nema detaljnijih informacija o tome kakvi se sve problemi na terenu javaljaju, koliko se često ponavljaju i zašto se uopšte ponavljaju, te šta treba uraditi da ih jednom za svagda rešimo. A da se ponavljaju – nema nikakve sumnje. Citirana rečenica se ponavalja u sva četiri kvartalna izveštaja, od reči do reči.
2. U poglavlju Evropske integracije čitamo: “Na osnovu Sporazuma Vlade Republike Srbije i Vlade Japana (…) nastavljena je koordinacija oko dalje procedure doniranja medicinske opreme. (…) Iz sredstava budžeta Vlade Japana 2014. godine izdvojena su sredstva u ukupnom iznosu od 800.000 evra. Krajnji korisnici donacije će biti 10 (I kvratal) / 10 (II kvartal) / 10 (III kvartal) / 8 (IV kvartal) zdravstvenih ustanova.” Nameću se pitanja: Kakve veze japanska donacija ima s evropskim integracijama? Kojim tačno zdravstvenim ustanovama je donirana koja tačno oprema, i koliko je ona tačno vredna? Ako su sredstva iz japanskog budžeta za donaciju izdvojena još pre tri godine, zašto ih do sad već nismo iskoristili?
3. U poglavlju Međunarodna saradnja i sprovođenje IPA projekata čitamo: “Rad na nacrtu sporazuma između Vlade RS i Vlade Kube o ekonomskoj saradnji.” Zašto bi sporazum o ekonomskoj saradnji s nekom drugom državom pripremalo Ministarstvo zdravlja, a ne Ministarstvo privrede – ostaje potpuno nejasno. Možda se upravo promašenom nadležnošću može objasniti činjenica da se o ovom radu izveštava kroz čak tri kvartalna izveštaja, od ukupno četiri. Možda bi nacrt ovog sporazuma Ministarstvo privrede brže pripremilo, s obzirom da se u ekonomiju svakako više razume od Ministarstva zdravlja?
Dalje se u istom poglavlju izveštaja u II kvartalu kaže: “Koordinacija dolaska delegacije i aktivno učešće u pregovorima između predstavnika naučne ustanove iz Ujedinjenih Arapskih Emirata i Medicinskog fakulteta radi potpisivanja Sporazuma o školovanju medicinskih sestara iz RS za rad u zdravstvenim ustanovama UAE.” Ostaje nejasno zašto bismo mi bilo kojoj stranoj državi aktivno pomagali da nam otmu medicinski kadar, koji inače već i sam u beli svet u prevelikom broju odlazi.
Kada je reč o međunarodnoj saradnji, pažnju privlači i deo izveštaja iz IV kvartala u kome saznajemo da Ministarstvo zdravlja poseduje mašinu za putovanje kroz vreme, s obzirom da u IV kvartalu 2016. godine s UNICEF-om radi na planiranju dvogodišnjih aktivnosti za period 2016-2017. godine.
4. U poglavlju Projekti iz nadležnosti Ministarstva zdravlja saznajemo da smo kod Međunarodne banke za obnovu i razvoj podigli kredit kako bi, između ostalog, postigli sledeći cilj: Efikasna nabavka lekova i medicinskih sredstava. U izveštajima, pod tim podnaslovom, pak, reči o toj temi nema. Ministarstvo se godinu dana bavi isključivo kontrolom upotrebe antibiotika, i to tako što piše strategije i akcione planove, sprovodi ankete, organizuje simpozijume, radionice, kampanje (I kvartal); organizuje seminare, donosi smernice i piše saopštenja za javnost (II kvartal); osmišljava upitnik za prikupljanje željenih podataka, kao i tabelu za njihov unos (III kvartal); i organizuje stručne sastanke i tribinu (IV kvartal). Ne sporeći činjenicu da je radi sve veće rezistencije na antibiotike izuzetno važno kontrolisati njihovu upotrebu, pitam: zašto smo za podizanje svesti o tom problemu uzimali kredit? Zašto iz kredita plaćamo izrade strategija, akcionih planova, saopštenja za javnost, upitnika i tabela, kao i organizatore stručnih skupova i tribina? Zar već nemamo zaposlene u MZ i Institutima za javno zdravlje kojima je sve ovo svejedno u opisu posla?
U istom poglavlju saznajemo i da smo deo kredita namenili ostvarenju cilja: Unapređenje kvaliteta zdravstvene zaštite. U ovom delu kredit se troši na izgradnju i rekonstrukciju službi radioterapije u četiri ustanove, kao i za nabavku linearnih akceleratora. Koliko tačno akceleratora – ne saznajemo, kao što nemamo ni bilo kakve podatke o rokovima za završetak pomenutih izgradnji i rekonstrukcija.
5. U potpoglavlju Projekat rekonstrukcije 4 klinička centra, na osnovu oskudnih informacija možemo zaključiti da se tokom 2016. godine dešavalo sledeće:
a) KC Kragujevac – ništa.
b) KC Vojvodina – podnet je zahtev za građevinsku dozvolu i ona je dobijena. Tenderska dokumentacija je spremljena i poslata Evropskoj investicionoj banci na saglasnost.
c) KC Niš – rok za završetak radova (kraj 2016. godine) je probijen. Izvođaču radova je odobren novi rok: 25. mart 2017. godine.
d) KC Srbije – Evropska investiciona banka dala je saglasnost na našu tendersku dokumentaciju 18. decembra 2015. godine. Dana 29. decembra tender je objavljen u Sl. glasniku EU i u našem Sl. glasniku. Naša komisija za tehničku evaluaciju tendera donela je Izveštaj o izboru najpovoljnijeg ponuđača i poslala ga Evropskoj investicionoj banci 10. maja 2016. godine. Umesto da EIB da saglasnost na taj Izveštaj, insistirali su na sastanku 7. juna na kome su zahtevali da se tender ponovi, te smo izradili novu tendersku dokumentaciju na koju očekujemo saglasnost do kraja januara 2017. godine. Ovde se nameće pitanje – šta nije bilo u redu s prvim tenderom. O tome nema ni reči u ovim izveštajima.
Ovo je tek nekolicina pitanja o nedorečenim i konfuznim podacima iz četiri izveštaja o radu Ministarstva zdravlja u četiri kvartala 2016. godine. Da predsedavajući Odbora, dr Laketić, nije insistirao da se rasprava o ovim izveštajima objedini, imala bih na raspolaganju 40 minuta da u direktnom kontaktu s državnim sekretarom Mahmutovićem (koji je na Odboru glumio ministra Lončara) dobijem odgovore i pojašnjenja. U 10 minuta na koje je predsedavajući Laketić sveo moje pravo da u ime građana koje u Narodnoj skupštini predstavljam bilo šta o izveštajima kažem, nije se moglo previše toga upitati, a i na ono što sam pitala, mahom nisam dobila odgovore, već dodatnu konfuziju i pogrešne informacije, što me navodi na pomisao da je i državni sekretar ove izveštaje čitao tek ovlaš, ako ih je uopšte i čitao.
Branka Stamenković
narodni poslanik
član Glavnog i Novobeogradskog odbora “Dosta je bilo”
Komentariši