Dosledno ignorisanje vodi do tragedije

Iz romansirane biografije novoizabranog Zaštitnika građana, gospodina Zorana Pašalića, nismo mogli da vidimo nijednu potrebnu kvalifikaciju koja bi ga preporučila za lidersko mesto u ovoj nezavisnoj instituciji. Svakako ne pored najmanje dva kandidata koji su kvalifikovaniji od ovog kojeg je predložila vladajuća većina. Preporučuje ga samo to što je pravnik i što ima više od deset godina radnog iskustva, a ne preporučuje ga to što nema nikakav plan rada, što ima loš prosek i trinaestogodišnje studiranje, ne preporučuju ga ni kursevi koje je pohađao jer sve to zajedno nije ono što bi jedan kandidat morao da ima pre dolaska na čelo ovako važne institucije.

Dakle, novoizabranog Ombudsmana i pored toga što nema potrebne kvalifikacije, preporučuje vladajuća većina koja već godinama unazad ignoriše sve preporuke ove, ali i svih drugih nezavisnih institucija.

Osvrnuću se samo na poslednja dva Godišnja izveštaja Zaštitnika građana i to na one preporuke koje da su bile usvojene i primenjene možda ne bi dovele do tragične smrti dve žene i jednog deteta ispred centara za socijalni rad na Novom Beogradu i u Rakovici.

U oba izveštaja se govori o tome da su zakoni doneti u manjkavoj, prebrzoj (hitnoj) proceduri, da su međusobno neusklađeni, da su rešenja nedovoljno jasna stručnjacima, a kamoli svima onima na koje se norme odnose, da je primena neujednačena, selektivna, a sudska praksa koja proistekne iz njihove primene nepoznata. Što sve zajedno dovodi do toga da suštinska pravna sigurnost za građane u Srbiji ne postoji ili da je skromna.

Izdvojiću samo nekoliko preporuka iz desetina onih koje nezavisna institucija iz godine u godinu ponavlja.

• Vladi je preporučeno da pripremi nacrt Zakona o zabrani fizičkog kažnjavanja dece. Takođe, preporučeno je i da intenzivira aktivnosti kako bi se proces zaštite dece od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja učinio efikasnim i funkcionalnim.

Da je ovaj predlog zakona stigao u skupštinsku proceduru, da se o njemu raspravljalo i da je na kraju usvojen, a kasnije primenjen sa nekim drugim zakonima možda ocu koji je osuđen i koji je bio u zatvoru zbog toga što je jedno od svoje troje dece pretukao, nikad ne bi ni bilo dozvoljeno da decu viđa nakon izlaska iz zatvora, čak ni u kontrolisanim uslovima.

• Ministarstvo kulture i informsanja i REM treba da preduzimaju mere u slučajevima kršenja medijskih zakona i prava deteta u medijima.

Da je Ministarstvo prihvatalo preporuke nezavisne institucije po ovom pitanju, a Regulatorno telo za elektronske medije radilo svoj posao, ne bismo danima u udarnim terminima na nacionalnim frekvencijama dobijali sve informacije u vezi sa svim detaljima zločina koji su se dogodili ispred centara za socijalni rad. Isto važi i za štampane medije u kojima na naslovnim stranama danima imamo fotografiju ubijenog deteta, njegovo puno ime i prezime, intervjue sa bliskim prijateljima i porodicom ubijenih.

Mediji se ne bave odgovornošću pojedinaca, fokus je i dalje gledanost i tiražu. Fokus je negovanje kulture nasilja u medijima koje se preslikava na sve.

• Ministarstvo pravde mora da pripremi nacrte Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći, čime bi se unapredio položaj osetljivih grupa, a pre svega žrtava nasilja u porodici, žena i dece.

U novembru 2016. godine usvojen je Zakon o sprečavanju nasilja u porodici u kojem je, između ostalog, prepoznato i ekonomsko nasilje. Dakle, tim zakonom smo prepoznali žrtve koje nemaju dovoljno sredstava za život, koje su zbog toga nekada i čitav život trpele (ili još uvek trpe) nasilje i torturu. Kako Vlada i Ministrastvo pravde zamišljaju da će žrtva uopšte imati sredstva za adekvatnu pravnu pomoć, ako pre toga recimo nije imala sredstva za život? Neusvajanje ovog Zakona samo govori u prilog činjenici da se pojedini zakoni usvajaju pro forme i da se o njihovoj primeni ni ne razmišlja.

• Vlada da obezbedi postupanje po preporukama o obukama za sticanje znanja i kompetencija za prevenciju, suzbijanje i zaštitu žena od nasilja u porodici i partnerskim odnosima.

Ovo je još jedan od propusta koji je napravljen u nedavno usvojenom Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici, a na koji smo bezuspešno u proceduri usvajanja pokušali da ukažemo. Naime, u Zakonu ne postoji odredba u kojoj stoji da svaka policijska stanica ima obavezu da ima najmanje jednog obučenog policijskog službenika koji je senzitivisan za slučajeve porodičnog nasilja – da prepozna, da žrtvu ohrabri, da joj pomogne, da nasilnika skloni od žrtve. Policijski službenici su najčešće prvi koji imaju kontakt sa žrtvom/žrtvama. Ako svaka policijska stanica nema obavezu da ima najmanje jednog ovakvog profesionalca, desiće se upravo ono što se u praksi i dešava – žrtve se preispituju, nasilnici se ne udaljavaju, žrtve su preplašene i često odustaju od žalbi, a zlostavljanja se ponavljaju, često češće i gore nego ranije. Najčešći izgovor za to što nema dovoljno policijskih službenika je da nema novca. Pitam ko je odredio prioritete i odlučio da je čuvanje kontejnera, izbornih plakata, vodovoda, izgradnja jarbola i kič fontana veći prioritet od toga da svaka policijska stanica ima najmanje jednog obučenog policijskog službenika?

Na kraju, kada između svih ostalih propusta – neprimenjivanje zakona, sporost pravosuđa, nedostatak preventive, ignorišete i konstruktivne preporuke, desi se šta se desi. I hteli mi to da priznamo ili ne – nije za ovo dosledno neprimenjivanje preporuka kriva nezavisna institucija, jer ona svakako dosledno iste stvari preporučuje. Kriva je Vlada, tj. ministarstva koja ove preporuke uzimaju zdravo za gotovo. Građani ne veruju u kandidata kojeg preporučuju i izglasavaju oni koji dosledno ignorišu sve dobronamerne preporuke.

Tatjana Macura
narodna poslanica Dosta je bilo
članica GO Dosta je bilo
članica OO Dosta je bilo Zemun

Prilog:

Povezani tekstovi:

Fokus – nasilje nad ženama i decom, ne ministar
Političko uništavanje zakona
Zastrašivanje Marije Mali