Kао и све приче и ова може да почне са “Била једном једна земља”. Сад, неважно је шта је све по реду било, али та се земља распала у крви. Kаква је то земља била? Многи би рекли да је била дивна, велика земља где се лепо живело, а сваки човек био цењен и имао могућност да ради и заради за пристојан живот. Али има и оних који су ту земљу доживљавали мало другачије. Зашто?
Та земља је имала једног вођу, једну партију и један систем (звучи познато). У том систему значајну улогу, ако не и најзначанију, је имала једна мала црвена књижица, чланска карта партије која је служила као крунски доказ оданости, љубави према земљи, вођи, а и многе друге особине које су биле потребне када се ступало у радни век. Они који нису имали ту малу црвену књижицу су представљали све супротно и зато су ту дивну земљи доживљавали на другачији начин.
Све је то било, сад већ у прошлом веку, та дивна земља се распала и од ње је настало шест. Иако по својим географским одликама, националној структури и стратешким интересима различите, свих шест земаља – наследница имају нешто заједничко наслеђено. Партократију.
У Србији је ситуација следећа: имамо једног човека који у својим рукама држи све полуге власти (неке формално, неке неформално) – неко би га назвао вођа. Имамо једну партију која је настала кохезијом свих политичких шкартова, морално посрнулих и финансијски оснажених дисидената претходних режима и наравно опет имамо чланску карту као јединствен услов за конкурисање на било које значајно радно место. Иако је за све ово време доживела невероватан естетски и технолошки преображај, чланска карта или некада књижица, опет се нашла као судионик над људским судбинама.
Није битно да ли имаш квалификације, искуство, високе оцене на престижном факултету, битна је партијска припадност. Битно је бити одан власти и наравно, скупити што више капиларних и сигурних гласова пред изборе, јер чак и они морају имати неки систем бодовања, јер пуно је „гладних“.
Ситуација је слична, да не кажемо пресликана, у Црној Гори (ипак смо некад били „два ока у глави“). Пре неколико година је избила афера када је објављен снимак бившег директора Завода за запошљавање Црне Горе који је на партијској седници предложио систем „један запослени, четири гласа за ДПС“, по ком би се из буџета издвојила средства за запошљавање симпатизера владајуће партије, а за узврат би се добијали гласови читавих породица. Мање значајна, али битна чињеница је да је истог функционера на место председника Завода за запошљавање заменила управо његова супруга.
Увек када објашњавам сву накарадност овог система узмем овај пример, јер некако на најсликовитији начин објашњава стање нашег друштва и његово морално посрнуће, јер у себи, сем партократије, има и примесе непотизма који је тако својствен овом подручју.
У Хрватској, по незваничним проценам,а број страначких „ухлеба“ у јавним институцијама достиже 40 хиљада, док је непознат тачан број разноразних агенција које су створене само за збрињавање и подмиривање страначког кадра.
Оваква је ситуација и у свим другим државама бивше нам земље, с малим одступањима када је у питању Словенија, која се и у оно време по много чему разликовала.
Некада се водило рачуна, некада, мислим на време када је постојала мала црвена књижица, па тако њен поносни власник није могао постати баш свако. Водило се рачуна да то буду ипак истакнути појединци, образовани људи са угледом и неким именом у друштву и чврстим моралним кодексима. Ту је еволуција показала своју ћудљиву страну, па је окренула казаљку у другом смеру. За чланство је битна лојалност партији и партијском врху, све остале личне и професионалне особине су занемарљиве, да не кажем и непрепоручљиве, а живописни надимци појединих истакнутих чланова владајућих структура говоре нам о каквим се моралним громадама ту заиста ради.
Враћајући филм уназад, верујем да сви покушавамо да схватимо како смо довде стигли, где смо то погрешили и како смо од другова стигли до ботова, од уважених појединаца и друштвених прегалаца до контроверзних бизнисмена и сендвич-јуришника. Да ли смо изгорели у превеликој жељи да што пре ухватимо прикључак за лепшу будућност, када је крајем осамдесетих година прошлог века читава Европа егзалтирано славила уједињење и пад Берлинског зида.
Kако год, дивна земља или тамница народа више не постоји. Србија је већ начела другу деценију своје самосталности, а болести које су нагризале стару државну заједницу су метастазирале. После промена 2000. године, свих лажних обећања и узалудног чекања на бољи живот, питање је да ли можемо да нађемо у себи довољно снаге и да кажемо „Доста је било!“.
Александра Томашевић
Чланица ОО Палилула – Доста је било
Повезани текстови:
Одличан текст, само се са једном ситницом ипак не бих сложио, пошто сам више од половине живота провео у СФРЈ, тако да сам по том питању инсајдер. За посао вам НИЈЕ била потребна црвена књижица. Моји родитељи су имали посао, а да никад нису били у чланству СКЈ. Према томе, поредити СФРЈ са овим данас је бесмислено. Нема чак ни додирних тачака. Да се у СФРЈ толико крало, не би се изградила онолика индустрија, инфраструктура, цели градови. Не заборавите да Србија и Југославија, никад нису биле индустријске земље. Не пре 1945. Америчка помоћ и чувених “20 милијарди долара дуга” ипак нису могли то све изградити. Чак и да јесу, то говори више о Титовој способности, него о било чему другом
Сећам се “комунистичких ” другова директора. Ниједан од њих, иако смо тад за њих говорили да су јагњеће бригаде, није стекао ни делић оног што најбезначајнији нонејм “кадрови” данас имају. Највише што су постизали су евентулано огромни станови, један је у једној вишеспратници имао спојена 2 трособна, и викендице. Бољи аутомобил и то је то. Више него обична “раја”, али неупоредиво са данашњом багром.
Закључак: уколико ДЈБ не победи, Србија је пропала. Уколико ДЈБ или неко сличан не преузме власт, нема шта да тражите ни као народ ни као држава. То знају СВИ чланови и симпатизери ДЈБ, и не треба им објашњавати, али је потребно убедити и друге који то не знају. Поновно организујте трибине по градовима. Нека имате и 150 заинтересованих, они ће пренети макар двоструком броју људи. Поновно недељне живе трибине на youtube. Не треба се кампања водити 3 месеца пред изборе, она мора бити стална.
Za posao vam nije bila potrebna crvena knjižica, ali niste mogli biti na ruikovodećoj poziciji ako je niste imali. Oprostite, ali to vam dođe skoro na isto. Dakle, obrazovani i sposobni pojedinci ako nisu imali crvenu knjižicu nisu mogli biti direktori, dekani, upravnici itd. To je više nego strašna diskriminacija. Ne znam kako smo uspeli da to naprasno pozaboravljamo. Tako da ne znam koji su to moralni kodeksi (iz teksta) u pitanju ako sve ovo uzmemo u obzir. Ja mislim da DJB ne bi smeo da zaboravi da su veliki deo njihovih pristalica upravo oni koji su potomci ljudi koji u ovoj zemlji nisu imali ista prava (jer nisu imali crvenu knjižičicu, kojoj se, pitam se zašto, toliko tepa, kao da je sinonim nečeg slatkog i bezazlenog) i to nije ništa čudno: ti ljudi su imali najviše razloga da im evropske vrednosti budu bliske i još tada su shvatali svu pogubnost partijskog zapošljavanja i nepotizma. koji su nas, u dobroj meri, dovde i doveli. Ne bi bilo zgoreg da se te činjenice uzmu u obzir jer su se u poslednje vreme na ovim stranicama pojavili tekstovi u kojima se “naša bivša” zemlja predstavlja u nekom idealističkom svetlu. Ja dopuštam da svako može imati svoje osećanje u vezi s tim, ali mislim da je danas deplasirano veličati bilo koju jednopartijsku državu, u kojoj je začeta partokratija i u kojoj su vladale nepravde, a nepodobni pojedinci i izmišljeni kolaboranti čamili u zatvoru.
Ako se na vreme, i u ono malo termina koji su dostupni širim masama, ne opereš od kleveta, niko više neće da sluša ono što izađe pod tvojim imenom.
Cesto, kada se govori o SFRJ, ona se izvuce iz konteksta i pokusava da se predstavi, u jednom sasvim drugacijem kontekstu, kao potpuni promasaj. Od nacionalista nista vise ne ocekujem, ali mi je zao da i clanovi DJB to rade. Narod nije glup i ocekujte da ce vas za to osuditi.
Izvlacenje iz konteksta u ovom slucaju znaci pricati o njoj u kontekstu ovog vremena, nakon 30 godina otkad ona vise ne postoji. Optuziti je za nesto sto je pre 30+ godina bilo normalno, a sad vise nije, je besmisleno. To bi bilo isto kao kad bismo uzeli i kritikovali Srbiju u doba Nemanjica jer u to vreme nije bilo demokratije, ili kraljevinu SHS zbog autokratije Karadjordjevica…
Objektivna kritika treba da uzme u obzir vreme i okolnosti pod kojim su se stvari desavale. Kao prvo, Jugoslavija je iz kraljevine presla u republiku, to nije mala stvar. Drugo, nastala je iz rata, ne iz mira, ratne okolnosti su malo drugacije. Bilo je normalno da strana koja je u ratu pobedila preuzme svu vlast. Trece, taj rezim je zastupao ideologiju bratstva i jedinstva, ja licno ne verujem da se je to moglo ostvariti visestranacjem, jer znamo koliko vukova u stadu imamo, jednostavno morao je postojati cvrst rezim. Da li je cilj opravdavao sredstvo – ja mislim da jeste.
O rezultatima tog rezima ne treba puno pricati, a to je najbolja kritika da li je on bio dobar, a cesto i jedina koju ljudi uzimaju u obzir (s pravom, jer je i najjednostavnija, ne treba je mnogo objasnjavati).
Jugoslavija se menjala kroz godine i da se nije raspala ona verovatno ne bi bila sada to sto je bila tada. Ova sutuacija koju imamo u nasim republikama nije nikakva zaostavstina bivseg rezima niti odraz naseg mentaliteta koji ponavlja greske, vec rezultat jednog “mishappening-a” koji nam se u medjuvremenu desio.
Problem sa nama je u tome sto treba da shvatimo da se demokratija ne uzima od drugih pa onda primeni, ona se osvaja, deo po deo, kroz istoriju. Svaki narod ima svoj put u demokratiju. Mi smo je u jednom proslom vremenu osvojili, sada smo je opet izgubili. To se desava i to je nas put. Treba to da prihvatimo i da prestanemo da tragamo za problemom u proslosti, vec iskljucivo za problemom i resenjem za ovu i ovakvu sadasnjost.
Nema pravde za sve sa ovakvim kvazelitističkim kriterijumima (kvalifikacije, iskustvo, visoke ocene na prestižnom fakultetu), i zato opravdano nema ni podrške od strane svih politici koja ne ume bolje kriterijume ili kompenzacije da osmisli.
Dobar tekst.
Zastrašujuca je ova afera u Crnoj Gori,još je strašnije što takvu vlast podržavaju i Sad i EU,
izgleda da su sličnu sudbinu namenili i Srbiji.
Našim sudbinama upravlja psihopata koji u svojim rukama drži sve poluge vlasti i “partija nastala kohezijom svih političkih
škartova,moralno posrnulih i FINANSIJSKI OSNAŽENIH disidenata prethodnih režima.Nije bitno da li imas kvalifikacije,iskustvo,
visoke ocene na prestižnom fakultetu…važno je da imas knjižicu”…i dodala bih, najvažnije je koliko duboko možeš da se uvučeš.
Vođa je i postao predsednik zahvaljujući tom svom izuzetnom daru,biti naj du.euvlakač godinama, nije mala stvar.
Odlični komentari,sem Ivančice,naravno:)