Образовање на рате

Право на образовање је једно од основних људских права које се стиче рођењем у свакој иоле организованој држави.

Устав Републике Србије својим чланом 71 прописује да је основно образовање обавезно и бесплатно, а да је средње образовање само бесплатно. О поштовању ових уставних одредби у стварном животу Републике Србије воде се полемике више од две деценије. Сваког пролећа и сваког септембра тема бесплатног основног и средњошколског образовања изнова долази у жижу јавности, пошто у пролеће школе достављају спискове уџбеника за наредну школску годину и цене по којима посредством школе можете да их купите, а у септембру родитељи морају да набављају пратећу школску опрему. У тим периодима године тешко да бисте икога могли да убедите у то да је школовање у Србији бесплатно.

Наиме, према случајном одабиру издавача и увидом у њихове цене имамо следеће резултате:

– комплет уџбеника и радних свесака за први разред – осам хиљада динара;

– комплет уџбеника и радних свесака за пети разред – десет и по хиљада динара;

– комплет уџбеника и радних свесака за седми разред – тринаест и по хиљада динара.

Ово су цене само уџбеника. Са ранчевима, перницама, дрвеним и воденим бојицама, металофонима, опремом за физичко васпитање, увијачима, свескама, шестарима и другим неопходним стварима, сваки родитељ може да рачуна на издатак у висини између петнаест и двадесет пет хиљада динара. У светлу информације да је минимална месечна зарада у Србији око двадесет две хиљаде динара, овај износ “бесплатног школовања” не делује нимало безазлено.

Али, ни то није све. Барем последњих петнаест година били смо сведоци колико је квазиреформа школства била брижна мајка издавачком лобију, а маћеха родитељима. Прво су наставници добили одрешене руке да уђу у авантуру бирања уџбеника по којима ће да раде са ученицима и да од родитеља захтевају набавку истих. После неколико година лутања и сами наставници су се нашли у небраном грожђу.

Држава је неке издаваче избацила из игре, променила неколико пута правила игре и све учеснике потпуно слудела. Ко је имао и још увек има користи од ове збрке? Неки, вероватно, највећи издавачи, посредници у продаји, неке школе, неки директори школа и тек понеки наставник.

Родитељи су имали само штете.Нарочито родитељи који имају више од једног детета. Друго дете није могло да користи уџбенике свог брата или сестре, често ни када је само годину дана млађе. Уместо да трошкови основног и средњег образовања буду обухваћени буџетом, и та облас друштвеног живота је постала поприште борбе за део партократског колача.

Неко би помислио да је узрок оволикој пометњи велика разлика међу уџбеницима разних издавача. Али, размислимо логично. Ако су сви уџбеници прављени по истом програму за одређени предмет и одређени узраст, да ли у њима сме да буде великих одступања? Да ли се у уџбенику за географију за пети разред једног издавача тврди да је Земља округла, а другог да је равна плоча? Да ли по тачности и количини информација о једној теми смеју да се разликују Заводова и Клетова историја, физика, биологија? Одговор је – не. Уџбеници разних издавача могу да се разликују по квалитету папира, штампе, сликама, задацима. Неке уџбенике су писали креативнији и писменији аутори, неке мање писмени и креативни. Ипак, сви уџбеници морају да прате прописани програм и испуњавају одређене стандарде. Дакле, реалног оправдања за оволико збрке и мистификације око уџбеника нема.

Постоји оправдање само у потреби издавача да остваре што већи профит, а једини утабани пут до профита води преко блискости са актуелном влашћу. Све друго је небитно. Из борбе са њима као поражени изашао је претходни министар, Срђан Вербић. Нови министар, Младен Шарчевић, као да се више бави одгађањем решавања овог дугогодишњег проблема. Радије прича о неким ученичким компанијама или ђачким задругама. Резултат њиховог рада би требали да буду петнаест посто јефтинији уџбеници, можда за школску 2018/2019. годину. Можда, једном, негде..

Да ли можемо да платимо основно и средње образовање средствима из буџета? Када би се највреднији ресурс градова, а то је грађевинско земљиште, продавало по тржишним ценама озбиљним инвеститорима и тај новац се уплаћивао у буџет, трошкови основног и средњег образовања би били покривени за више од будућих петнаест година. Само од тог новца.

Али, коме је стало више до образовања, овима сад, чија реторика изискује изузетно необразоване гласаче и који на образовање гледају “испод ока” или онима некад, који су политиком лажних диплома образовање у овој држави довели до потпуног апсурда? Само нови и кредибилни људи могу уздићи образовање на ниво на коме оно треба да буде у сваком иоле одговорном друштву.

Никола Штула

члан ГО ДЈБ

Повезани текстови:

Образовање је право детета