Не знам да ли има на територији Београда особе која није чула за депонију у Винчи и за, пре пар недеља, угашен пожар. Нажалост, велики је и број оних грађана који су ту информацију, осим што су је чули и видели посредством медија, имали прилике и да директно осете. Моја породица и ја спадамо у ту, не малу групу.
У штампи се наводило да је срећа у несрећи то што у току двомесеченог пожара на депонији није било прекорачења граничних вредности угљен-моноксида и сумпор-диоксида. Иако су детектоване осцилације у концентрацијама појединих једињења из групе полицикличних ароматичних угљоводоника, због присуства дима оне нису биле на нивоима који могу изазвати озбиљне последице по здравље, обавештавали су нас из надлежних градских служби. О мање озбиљним, као ни о потенцијалним дугорочним последицама, у медијима није било речи.
С друге стране, проф. др Иван Гржетић, декан Хемијског факултета, у то време је на РТС-у изјавио да се унутар тих гасова налазе бројне канцерогене супстанце и супстанце опасне по људско здравље, напомињући да Србија нема специјалне уређаје којима се мере концентрације ових опасних супстанци. Такође је и проф. др Слободан Чикарић, председник Друштва за борбу против рака, потврдио да те супстанце спадају у групу канцерогених агенаса и да су опасне по здравље. Би одлучите коме ћете веровати.
Питање је зашто, ако је пожар у Винчи угашен, како је то саопштио градоначелник Београда Синиша Мали, још 27. јуна, или можда пре пар недеље, како се каже у саопштењу инфо службе општине Гроцка од 27. јула, дакле, сада помињем депонију.
Прво, сећам се да је уз информацију о успешном гашењу пожара помињан и датум, негде 6. а негде 13. јул као датум кад ће се коначно сазнати судбина депоније, као и онај ко ће ту судбину да “кроји”. То је, наводно, био датум када су неке од највећих светских фирми које се баве управљањем отпадом требало да изнесу своје обавезујуће понуде за фабрике за прераду отпада у електричну и топлотну енергију. Потрудила сам се да испратим вести о томе како ће бити решено питање депоније и која ће од тих великих фирми изаћи са најбољом понудом. Испоставило се да се тог 13. јула јавио само француско-јапански конзорцијум, па ће се једино њихова понуда размотрити.
И вероватно бих као и сви одахнула са олакшањем што је смрдљиво-димна опасност прошла, да после тог “одахнућа” није пре неко вече уследио удах од којег ме је запекло у грлу, засузиле очи и застао дах. Заправо се толико осећао мирис паљевине и дима да сам помислила да мора да се запалило нешто у близини, али се није видео никакав пламен. Помислила сам, ипак, да депонија није угашена или да пожар поново развио. Била је то тешка ноћ јер од јачине смрада дословце није могло да се спава.
Следећег дана сам у разговору са другима сазнала да се исто осећало и у суседним местима, да су сви били уплашени и да сви мисле да је у питању депонија. Мало нас је тешило то што је са свитањем и интензитет неугодног мириса прилично ослабио, па смо мислили то било то, да је прошло. Међутим и следеће вечери око 21 час се све поновило. Као да је неко бацио гасну бомбу, пече у грлу, “штипа” за очи. Почела сам да осећам страх са сваки удахом. Ћерке су ме питала када ће престати смрад, плашиле су се хоће ли им се десити нешто лоше због удисања таквог ваздуха. Неубедљиво сам их смиривала. Тражиле су да се затворе сви прозори, а после неког времена, када је постало претопло и није могло да се спава од врућине, тражиле су да све отворимо, и тако до ујутру. Још једна непроспавана ноћ, а онда опет утисак да се дању смрад не осећа пуно. Била ми је чудна та разилка између ноћног и дневног интензитета непријатног мириса. Треће ноћи исто.
Онда се, мало по мало, преко коментара на друштвеним мрежама сазнало да на једном издвојеном плацу гори компост који ту одлаже локални произвођач печурака. На позив грађана изашла је дежурна комунална инспекција која је установила чији је плац и компост, али су констатовали “да не могу ништа да ураде по том питању”. Били су и ватрогасци и рекли да они немају шта тамо да траже, јер гори на дубини. Ватра тиња данима и не гаси се. Немогуће ми је да не мислим о свој деци које се данима трују ваздухом који удишу, као ни о последицама које су могуће услед кумулативног дејства свих штетних материја које су присутне у ваздуху задњих месеци. Заиста не може нико да ме убеди да је то све безазлено и нешкодљиво, и да једино што страда у свему томе јесте људски комфор.
Као да ово није довољно и као да је овај део Гроцке, ближи Београду, предодређен за све могуће еколошке незгоде, а за некога изгледа и згоде, сазнало се за још један извор загађења ваздуха. Наиме, на званичном сајту општине Гроцка су пре неколико дана писали о несносном смраду у овом крају, па су пронашли још једну неодговорну особу која је искористила сву ову невољу која је снашла мештане делова Болеча, Лештана, Винче и Калуђерице. Та особа (или више њих) су искористиле пожар на депонији, а и запаљени компост, па су и саме спаљивале електропроводнике. У тексту је објављен и број телефона на који се може пријавити ако неко види ватру или дим. Звала сам неколико пута, али нисам успела да успоставим везу. Помислила сам да је заузето јер људи зову да пријаве да гори и компост и то данима, а не само каблови.
Јасно је да у уређеним државама овако нешто не би било могуће. ДЈБ ће на предстојећим београдским изборима понудити Београђанима решење. Наш план у 20 тачака за Београд нуди решења за многе проблеме на територији града. Једно од њих је санирање и оштро санкционисање свих дивљих депонија.
Валентина Колевски
OO ДЈБ Гроцка
Депонија у Винчи је дефинитивно проблем! То знамо! Али поставља се питање како решити проблем. Једина могућност је победом на изборима покрета који није регистрован као странка. ДЈБ и не треба да буде устројен као странка. Треба да остане покрет. Није му потребна класична “инфраструктура”. Само треба активирати на локалу људе који ће за потребе неких избора за пар месеци изнајмити неки простор где би било привремено седиште странке. Деловати као нека врста гериле јер живимо у друштву и држави коју можемо променити само сталним, упорним герилским деловањем у јавном дискурсу. Народ мора видети да се не троши на глупости, да је деловање рационално (сматрам да се и тренутно тако ради), штедљиво, скромно, нека врста ранохришћанског приступа обесправљеним, несрећним, погођеним неправдом! У том смислу мислим да би била веома паметна одлука да Саша Радуловић напусти место председника покрета, да тај чин забележе медији и да се око тога направи позитиван маркетинг. Зашто то кажем? Не зато што имам нешто против Сашиног деловања, напротив, мислим да је далеко испред свог времена. Кажем то јер се у постојећој ситуацији само тако може добити позитиван публицитете некога ко је напустио руководећу функцију после лошег резултата на председничким изборима. Саша би наравно остао у покрету а смена би била формалне природе јер су овом народу потребни формални гестови. На тај начин би се избегла сувише персонализована слика покрета ДЈБ која сада влада у јавности, иако се ми заваравамо да није тако. Уз његово име иде невероватно негативна кампања о “стечајном управнику лопову”, о “неплатиши пореза у САД”, о “властољубивом и искључивом човеку који свима намеће само своје виђење”, итд. Овим потезом би владајућа камарила демагога изгубила ту могућност, нови лидер покрета би био неко мање експонран али свакако квалитетан а људи би препознали то као доказ да је покрет другачији (што он и јесте) и што такав треба да остане. Бојим се да би негативна кампања могла лако да у становништву створи утисак да је ДЈБ нови ЛДП, ЛСВ или тако нека странка која је перципирана као мала странка са вечитим лидером. Мислим да суштински ником од симпатизера није посебно битна позиција у покрету већ дас е постигне резултата и да се ово друштво коначно почне мењати у складу са правилима цивилизованог света а не деспотије у коју је Србија претворена.
U vama Valentina postoji nesto sto radi protiv vaseg zivota . Ako vec niste izbacite secer i svu hranu koja sadrzi vestacke zasladjivace iz ishrane i poradite na ciscenju creva .Zbog loseg osecaja u sebi vas tekst je obojen panikom a po reakciji vase dece se vidi da ste strahove i paniku projektovali i na njih.
Gorane, pre svega hvala što iskazujete brigu, mada je bezrazložna, jer kada prolazite pored izvora neprijatnog mirisa normalno je da zaustavite dah, eventualno stavite ruku preko nosa i požurite da što pre odete sa tog mesta, pa se to ne smatra panikom već razumnom reakcijom radi izbegavanja neprijatne situacij i verujem da i vi tako reagujete. Analogno tome prirodna reakcija bi bila da svi sa ovog područja, pa i ja, zatvorimo nos i što pre odemo, što nije slučaj, tako da je moj tekst sasvim u skladu sa mojim ponašanjem, a daleko od panike.