Слобода критике јавних функционера

“Слобода критике јавних функционера биће истнски могућа када ослабе притисци политичара на медије и новинаре и док се професија у целини одважније не позабави сопственом аутономијом. Тада можемо очекивати да и новинарство у Србији буде подстакнуто, унутар професије и ангажовањем јавности, да крене путем потпуније саморегулације. Све док етичност не буде парадигма медијског извештавања и поступања, наше друштво не може кренути путем успостављања истински демократског друштва.”

”Штампа, када је слободна, може бити добра или лоша;

али, извесно је да без слободе може бити само лоша.”

Албер Ками

Медији и медијски систем као део културног и информативног система представљају важан показатељ остварене слободе и демократичности друштва, стога је етично поступање у медијској реалности нужан предуслов успостављању демократије у друштву. Медијски представници имају посебну одговорност према култури и друштву чији су део и треба да су свесни да им је дат професионални мандат да побољшају етичку климу унутар својих институција и друштва. У турбулентним друштвеним околностима, која су карактеристична за Србију последње две деценије, медији и њихови професионалци су на многим искушењима која се тичу објективног презентовања информација јавности, одбране од политичких и економских утицаја, као и личних интереса власника медија. Велико питање које се поставља јесте имају ли медијски посленици слободу да износе истину и критикују јавне функцонере. Слобода у извештавању представља услов демократског процеса јер тачне и поуздане информације представљају његов основни састојак. Стога су масовни медији међу најутицајнијим предузећима у демократском друштву пошто се налазе на раскршћу између грађана и њихових политичких, економских и друштвених институција. Новинари имају свакодневни приступ подацима и покушавају да пруже тачне информације грађанима, како би ови могли да донесу интелигентне политичке одлуке засноване на обавештености. Медијски радници су најизложенији притисцима и утицајима, поготово политичким и економским, односно свих оних који користе медије за сопствене интересе.

СЛОБОДА НОВИНАРА КАО ПРЕДУСЛОВ ИСТИНИТОГ ИЗВЕШТАВАЊА 

”Новинар мора да поштује истину, ма какве биле последице по њега, због права јавности

да истину дозна.” 

Минхенска декларација

Ограничавање слободе у било ком домену представља сужавање простора слободе медија као важног фактора грађанског друштва.[1] Слободни медији могу да кореспондирају само са демократијом, која функционише када грађани могу слободно да се информишу и формирају своје мишљење. Ове основне претпоставке демократије и слободних медија не могу да се остваре у друштвима у којима држава и интересне групе утичу на медије. Мишљења смо да се управо то догађа у нашим околностима и да медији, због снажног политичког и економског утицаја, не могу да истинито информишу јавност о њеним функционерима.

У овдашњим околностима, разумљиво је да је основно инсистирање новинара да њихова делатност буде слободна, лишена претњи, уцена и цензуре, поготово ако се узме у обзир тешко наслеђе које ова професија носи још из времена једнопартијске политике, као и режима који је био актуелан током последње деценије XX века.

Да би медији били етични, неопходно је да истинитост буде њихов приоритет и да у складу с тим износе тачне, проверене информације на непристрасан начин. Како наводи Алвин Деј (2008:42) читаоци и слушаоци очекују од новинара да извештавају о истини, мада не постоји формални споразум да се тако ради. Када новинари изневере та очекивања, опада њихова кредибилност. Уколико се осврнемо на етички Кодекс новинара Србије видимо да се први члан тиче истинитости извештавања и истиче да је обавеза новинара да тачно, објективно, потпуно и благовремено извести о догађајима од интереса за јавност, поштујући право јавности да сазна истину држећи се основних стандарда новинарске професије. Истина је суштински важна за демократски процес јер у демократском друштву посвећеном слободном протоку информација, тачност чињеница је очигледан етички императив, чак и када се неповољно одражава на владину политику.

У етичком Кодексу новинара Србије наведено је да новинар не сме слепо да верује извору информација и мора да води рачуна о томе да ти извори често следе своје интересе или интересе друштвених група којима припадају. Јавност мора да буде обавештена о непосредној користи коју извор може остварити од објављивања информације. Уколико су извори информација портпароли политичких странака тај податак мора да се наведе јер је могућ њихов директан или индиректан утицај на објективност извештавања.

ПОЛИТИЧКИ И ЕКОНОМСКИ УТИЦАЈИ НА НОВИНАРЕ КАО УЗРОК КРШЕЊА ЕТИЧКИХ СТАНДАРДА

У Етичком кодексу новинара Србије наглашава се како новинари треба да се одупру свим спољашњим притисцима који имају за циљ да их одврате од основне одговорности да јавност истинито, правовремено и свестрано информишу. Под овим се подразумева одбрана од ”уплитања” јавне власти у новинарски посао. Такође, подразумева се одбијање свих коруптивних понуда и разних видова поткупљивања, непосредних или посредних. На том одбијању, или прихватању гради се или руши интегритет новинара и кредибилитет професије. Један од најочитијих и најконкретнијих аспеката рада новинара јесте да новинар не сме извлачити никакву корист из обављања своје професије, што важи за однос новинара према изворима од којих добија информације. Новинар не сме прихватити ни да га поткупе да би о нечему говорио, нити да би о нечему ћутао. У пракси су ситуације далеко магловитије. Новинарима се дају примамљиве понуде како би се постигло објављивање благонаклоног чланка или повољне информације из којих се може извући добит. Тиме се баве агенције за комуницирање специјализоване за разна предузећа и државне установе. Циљ је да се медији претворе у „пуког дистрибутера” одређене информације коју фабрикује неко други. Директне жртве таквог поступка су истина и право јавности да је сазна.

Етика у новинарству понајвише се коси са политичким и економским интересима и често од истих бива поражена. У члану три Кодекса новинара Србије наводи да ’’политички и економски интереси не смеју да утичу на уређивачку политику, на начин који би имао за последицу нетачно, необјективно, непотпуно и неблаговремено информисање јавности.’’ Сведоци смо да се поједини штампани и електронски медији у јавности перципирају као ’’послушници’’ одређених политичких партија. Дешавало се да се неки дневни листови оснивају уочи избора и недвосмислено потенцирају одређену политичку странку. Јасно је да су у том случају нарушени основни етички принципи.

Питање политичког маркетинга и етике обухвата разматрање етичке димензије политичког маркетинга као концепције комерцијализоване варијанте политичке пропаганде и оног што политички маркетинг обухвата – ’’принципе утврђивања стратегије маркетиншких кампања, стратегије промоције, ефекте кампања, итд.’’[2] У етичком Кодексу новинара Србије експлицитно се наводи да се сваки вид комерцијалног оглашавања као и политичке пропаганде, које нису јасно означени, сматрају тешким прекршајем стандарда професионалног поступања новинара.

Професионални кодекс новинарске етике требало би да удовољи захтевима по којима треба обезбедити читавој популацији тачну, истиниту и потпуну информацију, као и да заштитити оне који се професионално баве информисањем од свих облика притисака или принуде који би их спречили да пружају јавности информације дефинисане на овај начин или би их подстицали да раде против своје савести.

Етичка питања се јављају када се комерцијалним интересима омогући да доминирају над другим друштвеним обавезама. Други угао посматрања везе између етике, политике, манипулације и медија могла би бити визура у којој се у нашем медијско-политичком систему бележи све више новинара и осталих медијских стваралаца који се у различитим функцијама укључују и постају кључни актери политичког живота. Утицај који влада врши на масовне медије споља, има неколико димензија. Влада је за масовне медије главни информативни извор. Проток информација од владе до масовних медија доноси корист обема странама. Влади је потребно да има приступ медијским каналима како би информисала широку јавност о својим програмима и давањима. Масовним медијима су информације, којима их она снабдева, потребне као одмах употребљив извор медијског садржаја на тему текућих и послова од јавног значаја. Међутим, ова узајамна услужност ствара и међусобну зависност чија је главна мана у томе што јавни интерес може да исклизне из своје повлашћене силе која покреће медије, у корист трампе услуга владе и медија. Због временског ”шкрипца” и ограничености извора, посленици медија су склони да се превише ослањају на саопштења за штампу и припремљене папире које им влада проследи. Пропустом да завире у оно што је иза ових обзнана, медијски канали ризикују да послуже као владина пропагандна оруђа.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Политичари су вредни вести, а дневно покривање политичких догађаја суштински је део садржаја масовних медија. Међутим, функција медија и њихов утицај на комуникационе процесе у друштву су, чини се, и вазнији и већи него они политичара, због тога што су политичари, по правилу, део медијске, а не личне стварности човека. Грађанин ретко има прилику да доживи политичара непосредно, као нпр. на предизборним митинзима, него га реципира кроз медијски филтер који га нужно представља селективно. Тако медији имају моћ и над политичарима, јер они према уређивачкој политици одлучују на који начин ће политичари бити приказани. Медији могу да манипулишу, коментаришу или потпуно прећуте говор политичара, а једно од правила медијске комуникације гласи – оног што нема у медијима, не постоји у јавности.

Масовни медији су карактеристични учесници у политичкој, економској, социјалној и културној динамици друштвене моћи. Медији су свеприсутни у нашим животима и у најмању руку разумно је закључити да они утичу на наше понашање на начин који тек треба одредити и коме треба посветити пажњу.

Слобода критике јавних функционера биће истнски могућа када ослабе притисци политичара на медије и новинаре и док се професија у целини одважније не позабави сопственом аутономијом. Тада можемо очекивати да и новинарство у Србији буде подстакнуто, унутар професије и ангажовањем јавности, да крене путем потпуније саморегулације. Све док етичност не буде парадигма медијског извештавања и поступања, наше друштво не може кренути путем успостављања истински демократског друштва.

Референце
[1] Васовић, М. ПРОПАГАНДНЕ (УБЕЂИВАЧКЕ) ТЕХНИКЕ У СЛУЖБИ МАНИПЛУАЦИЈЕ ЈАВНИМ МЊЕЊЕМ, у књизи ЕТИКА ЈАВНЕ РЕЧИ У МЕДИЈИМА И ПОЛИТИЦИ, Београд, 2004. стр. 245

[2] Славујевић, Зоран Ђ: ПОЛИТИЧКИ МАРКЕТИНГ И ЕТИКА, у књизи ЕТИКА ЈАВНЕ РЕЧИ У МЕДИЈИМА И ПОЛИТИЦИ, Центар за либерално демократске студије, Београд, 2004. стр. 116

Литература
Алвин Деј, Луис: ЕТИКА У МЕДИЈИМА, Клуб Плус, 2008.
Група аутора: ЕТИКА ЈАВНЕ РЕЧИ У МЕДИЈИМА И ПОЛИТИЦИ, Центар за либерарно-демократске студије, 2004.
Корни, Даниел: ЕТИКА ИНФОРМИСАЊА, Цлио, 1999.
Лоример, Роленд: МАСОВНЕ КОМУНИКАЦИЈЕ, Цлио, 1998.
Кодекс новинара Србије – упутства и смернице, Фондација Конрад Аденауер
Минхенска декларација о правима и обавезама новинара Европске заједнице

Др Ана Стевановић
народна посланица у Народној скупштини Републике Србије

Извор: CAAS