Јуришање свих странака и партија које су на власти на измишљена радна места са лажним дипломама у јавним комуналним предузећима је основна филозофија владања у Србији. Само онај ко не жели, не види да се на тај начин урушава целокупна привреда, а са њом и сама држава.
Сва партократија, без обзира на идеолошки или национални плашт иза ког је скривена, има нешто заједничко – не производи ништа, има је много и увек има добар апетит.
Има ли разлике у начину размишљања и живота у партократији или су сви они бахати и горди и, што је најбитније, једу туђ хлеб који неко мора да плати? Хлеб није идеолошка творевина пуна примитивног национализма и преваре преточене у цифре о успешној економији.
Не видећи даље од носа или не желећи да види, партократија тај рачун испоставља нашој деци. Бар оној која ће остати овде, ако таквих уопште буде, после свих “демократских” избора до сада.
Деведесетих смо гласали, борили се против ових, у корист оних, мислећи да су они бољи. Идеологија комунализма, усавршена деведетих, изнедрила је и чувено помирење, када они увидеше да је партократија најбољи посао у Србији, поготово са лажним дипломама.
Та синергија ових и оних доводи комунализам до савршенства и његове златне године још увек трају, нажалост. Они схватише да не могу без ових, па им направише још једну странку, као да су ти ови одједном неки нови, као да се не познајемо из деведесетих. Многи они постадоше ови, па је логично да сад ови не могу без оних. А сад нам се јављају они, правећи се да су нови. Као да се не познајемо.
Питање је шта је чинити нама, који за то помирење нисмо били, који смо до тада у нешто и веровали, који мислимо да можемо пристојно живети од знања и рада. Колико нас има? Има нас више него довољно, сигуран сам, али да ли смо спремни, да ли имамо снаге и воље да мењамо систем?
Највећа невоља Србије је апстиненција и, такође, малодушан став већине људи са бирачким правом да су сви исти и да се ништа неће променити. Молим апстиненте и критизере целокупне политичке сцене да нам се прикључе ако стварно желе промену, да преузму одговорност ако смеју, да поведу ако знају. Да им малициозност не буде сво политичко промишљање. Да нам помогну да ови оду, а да се они не врате, јер нема разлике међу њима.
Никола Штула
члан ГО ДЈБ
Neka ih, neka su se pomirili. Zato ce zajedno, jednog dana, otici na smetliste istorije.
Mislim da su beogradski uzbori prava prilika za početak njihovog zajedničkog kraja.
Ne postoje “izmišljena radna mesta” samo u JKP nego i u drugim državnim odn. pokrajinskim organima.
Pogledajte sistematizacije (vrsta i stepen formalne kvalifikacije, radni staž u struci i sl.) po ministarstvima,
upravama, direkcijama itd. pa će vam biti jasno o čemu se radi. I ovo “izmišljanje” radnih mesta, najčešće
tako što se neki posao koji može da odradi jedan čovek, usitni bar za još dvoje, nije izmislila “nova vlast”
nego je to nasleđeno od onih prethodnih.
Poptuno se slažem. Mislim da je najveća šteta za državu kada na mesto koje izričito zahteva struku stranka postavi poslušnika (koji, skoro pa po pravilu, nije te struke) pa onda napravi ugovor sa firmom koja će uraditi taj posao. Često se za to “pripremi” tender za određenu firmu, “naduva” se cena posla, pa se tako “izvlači” javni novac.
Slažem sa sa tekstom i imam možda pogrešan stav: Ovošto nam se danas dešava i onošto nam se dešavalo 90-tih pa i 45 (oduzimanje imovine…) bi trebalo da bude nauk novim generacijama koje će jednog dana doći na vlast da treba oformiti instituciju i Zakon o odgovornosti i kažnjavanju predsednika, premijera i svih ljudi koji obavljaju javni posao. Kad bi ova država kreirala mogućnost da Vrhovni sud može smeniti predsednika ili premijera, raspisati vanredne izbore, zbog zloupotrebe položaja, lažnih obećanja ili dovođenja naroda u zabludu pokušavajući se domoći vlasti mislim da bi se politička scena pročistila. Ostaje samo pitanje: Zašto to niko ne predloži kao svoj program – program za budućnost Srbije?