Jurišanje svih stranaka i partija koje su na vlasti na izmišljena radna mesta sa lažnim diplomama u javnim komunalnim preduzećima je osnovna filozofija vladanja u Srbiji. Samo onaj ko ne želi, ne vidi da se na taj način urušava celokupna privreda, a sa njom i sama država.
Sva partokratija, bez obzira na ideološki ili nacionalni plašt iza kog je skrivena, ima nešto zajedničko – ne proizvodi ništa, ima je mnogo i uvek ima dobar apetit.
Ima li razlike u načinu razmišljanja i života u partokratiji ili su svi oni bahati i gordi i, što je najbitnije, jedu tuđ hleb koji neko mora da plati? Hleb nije ideološka tvorevina puna primitivnog nacionalizma i prevare pretočene u cifre o uspešnoj ekonomiji.
Ne videći dalje od nosa ili ne želeći da vidi, partokratija taj račun ispostavlja našoj deci. Bar onoj koja će ostati ovde, ako takvih uopšte bude, posle svih “demokratskih” izbora do sada.
Devedesetih smo glasali, borili se protiv ovih, u korist onih, misleći da su oni bolji. Ideologija komunalizma, usavršena devedetih, iznedrila je i čuveno pomirenje, kada oni uvideše da je partokratija najbolji posao u Srbiji, pogotovo sa lažnim diplomama.
Ta sinergija ovih i onih dovodi komunalizam do savršenstva i njegove zlatne godine još uvek traju, nažalost. Oni shvatiše da ne mogu bez ovih, pa im napraviše još jednu stranku, kao da su ti ovi odjednom neki novi, kao da se ne poznajemo iz devedesetih. Mnogi oni postadoše ovi, pa je logično da sad ovi ne mogu bez onih. A sad nam se javljaju oni, praveći se da su novi. Kao da se ne poznajemo.
Pitanje je šta je činiti nama, koji za to pomirenje nismo bili, koji smo do tada u nešto i verovali, koji mislimo da možemo pristojno živeti od znanja i rada. Koliko nas ima? Ima nas više nego dovoljno, siguran sam, ali da li smo spremni, da li imamo snage i volje da menjamo sistem?
Najveća nevolja Srbije je apstinencija i, takođe, malodušan stav većine ljudi sa biračkim pravom da su svi isti i da se ništa neće promeniti. Molim apstinente i kritizere celokupne političke scene da nam se priključe ako stvarno žele promenu, da preuzmu odgovornost ako smeju, da povedu ako znaju. Da im malicioznost ne bude svo političko promišljanje. Da nam pomognu da ovi odu, a da se oni ne vrate, jer nema razlike među njima.
Nikola Štula
član GO DJB
Neka ih, neka su se pomirili. Zato ce zajedno, jednog dana, otici na smetliste istorije.
Mislim da su beogradski uzbori prava prilika za početak njihovog zajedničkog kraja.
Ne postoje “izmišljena radna mesta” samo u JKP nego i u drugim državnim odn. pokrajinskim organima.
Pogledajte sistematizacije (vrsta i stepen formalne kvalifikacije, radni staž u struci i sl.) po ministarstvima,
upravama, direkcijama itd. pa će vam biti jasno o čemu se radi. I ovo “izmišljanje” radnih mesta, najčešće
tako što se neki posao koji može da odradi jedan čovek, usitni bar za još dvoje, nije izmislila “nova vlast”
nego je to nasleđeno od onih prethodnih.
Poptuno se slažem. Mislim da je najveća šteta za državu kada na mesto koje izričito zahteva struku stranka postavi poslušnika (koji, skoro pa po pravilu, nije te struke) pa onda napravi ugovor sa firmom koja će uraditi taj posao. Često se za to “pripremi” tender za određenu firmu, “naduva” se cena posla, pa se tako “izvlači” javni novac.
Slažem sa sa tekstom i imam možda pogrešan stav: Ovošto nam se danas dešava i onošto nam se dešavalo 90-tih pa i 45 (oduzimanje imovine…) bi trebalo da bude nauk novim generacijama koje će jednog dana doći na vlast da treba oformiti instituciju i Zakon o odgovornosti i kažnjavanju predsednika, premijera i svih ljudi koji obavljaju javni posao. Kad bi ova država kreirala mogućnost da Vrhovni sud može smeniti predsednika ili premijera, raspisati vanredne izbore, zbog zloupotrebe položaja, lažnih obećanja ili dovođenja naroda u zabludu pokušavajući se domoći vlasti mislim da bi se politička scena pročistila. Ostaje samo pitanje: Zašto to niko ne predloži kao svoj program – program za budućnost Srbije?