Чаршија и политика

Чаршија није политичка организација. Као што није ни права организација. Пре би се рекло да је интересно удружење које настаје спонтано, одржава се свесно-несвесно, делује јединствено и дели се на две или више група, већ према потребама и условима.

Чини се да нема управни одбор, политички савет или централни комитет, да њоме нико не управља, без именованог је владара, председника или диктатора, али се непогрешиво и у сваком тренутку влада према својим ненарушивим правилима и понаша се према одлукама које важе за све чаршинлије.

Правила нико није записао, одлуке нико не потписује. Нема записника, бележака, докумената, архива, досијеа појединаца или група, ничег опипљивог ни доказивог. Нити постоји чаршијски казнени законик, суд, тужилаштво или затвор. Ипак, ниједан чаршинлија не нарушава правила, одлуке сви прихватају без речи и извршавају их јавно или тајно. Јер највећа казна за једног чаршинлију је не бити чаршинлија. У том случају своје полупостојање мора заменити за непостојање.

А невидљиви органиграм, који сви знају а нико га не помиње, који не постоји а добро функционише, доноси изванредне предности. Ако одлуке буду лоше, ако донесу невоље или долазак на руб катастрофе – чаршијске одлуке су већином такве – онда нико није крив. Криви су неки други, по избору или према потребама. Ако се догоди да нека одлука буде добра, онда се зна ко је донео: Тај и Тај и сви ми који се с њим слажемо. Заслуге су његове и наше, треба се само побринути да се наплате.

Мада се не бави политиком, не у виду заната, успутног занимања или професионаног опредељења, чаршија је увек поред политике, испод политике, око политике, под крилом политике, заштићена политиком, награђена политички. Политика је њена страст, њено погонско гориво, њена енергија и њен снабдевач храном, одећом, пићем, пропагандним слоганима, родољубивим заносима и свим што је потребно.

Укључујући и друштвени стасус сваког појединачног чаршинлије. Јер, сваки чаршинлија зна све о политици прошлој, садашњој и будућој, општинској, континеталној и планетарној. Довољно је само да понавља оно што други говоре и пишу, а то мора радити да не би изгубио оно што је добио. Ко има неко друкчије мишљење нека пронађе неку другу чаршију.

Наша чаршија паразитира на политици, на било којој политици. Јер, бар до сада, није одбила ниједну нити се против иједне побунила. Ако се догодила нека непланирана промена власти, ерупција масовног незадовољства, насилна промена власништа коју називамо револуцијама или просто пад једне политичке гарнитуре, чаршија се муњевито прикључује победнику и прва је приликом расподеле плена и привилегија.

Реакције морају бити муњевите као одлуке у хипотетичном нуклеарном рату, ради се о неколико минута. Јер превише је оних који ће реаговати истоветно, можда и мало брже, погодније тренутку и новом јаком човеку или са неком фијоритуром који спорији неће достићи.

Али се наша политика – коју тешко да можемо назвати сукобом различитих мишљења и опредељења – за узврат служи чаршијом и препушта јој обављање разних послова. Мало преко пипака тајних служни, мало преко медија, мало преко овлашћених преносника, атестираних великана, јаких памети и патентираних родољуба, мало преко старог доброг реклаказала. На много начина, уз повремене варијације старих и нових окретних и других игара, и са увек истим резултатом: чаршија ће послушати, извршиће то што се тражи, подржати кога треба, величати кога мора и напасти свакога без одбране или угледа у чаршији.

Синхронизација политике, главних политичара, првог међу једнаким, актуелног вође и чаршије рано је постигнута, никада није поремећена, уравнотежава се и усклађује према ћудима историје, настраностима времена и потебама чаршинлија. Примера има безброј, једино них ниједан историчар или хроничар није послагао и класификовао.

Ево мог скромног прилога тог незапочетом и неопходном послу.

Откако је Цвијић почетком века дефинисао чаршију – узмимо то као тачку почетка – чаршија се слагала са свим властима, изабраним или наметнутим, под две окупације и две дикатуре, за време осам ратова у последњих сто година, после демократских промена или током затварања врата према свету, после револуција и прелажења имовине из једних руку у друге, током транзиција, крађа и прекрађа, усред одбијања новог светског поретка и у доба вербалног прихватања евротланских интеграција.

Укратко, увек, са сваким, без резерве, без отпора, са пуно страсти, галаме и одушевљења, ватрених речи и проверено бесмислених фраза. И са потајном надом да се то тапкање у месту претвори и утврди као историјска константа.

Ви владате, ми овако или онако помажемо, вама све и много, нама подоста и сваком понешто.

Видосав Стевановић

Повезани текстови:

Видосав Стевановић – Биографија