Čaršija nije politička organizacija. Kao što nije ni prava organizacija. Pre bi se reklo da je interesno udruženje koje nastaje spontano, održava se svesno-nesvesno, deluje jedinstveno i deli se na dve ili više grupa, već prema potrebama i uslovima.
Čini se da nema upravni odbor, politički savet ili centralni komitet, da njome niko ne upravlja, bez imenovanog je vladara, predsednika ili diktatora, ali se nepogrešivo i u svakom trenutku vlada prema svojim nenarušivim pravilima i ponaša se prema odlukama koje važe za sve čaršinlije.
Pravila niko nije zapisao, odluke niko ne potpisuje. Nema zapisnika, beležaka, dokumenata, arhiva, dosijea pojedinaca ili grupa, ničeg opipljivog ni dokazivog. Niti postoji čaršijski kazneni zakonik, sud, tužilaštvo ili zatvor. Ipak, nijedan čaršinlija ne narušava pravila, odluke svi prihvataju bez reči i izvršavaju ih javno ili tajno. Jer najveća kazna za jednog čaršinliju je ne biti čaršinlija. U tom slučaju svoje polupostojanje mora zameniti za nepostojanje.
A nevidljivi organigram, koji svi znaju a niko ga ne pominje, koji ne postoji a dobro funkcioniše, donosi izvanredne prednosti. Ako odluke budu loše, ako donesu nevolje ili dolazak na rub katastrofe – čaršijske odluke su većinom takve – onda niko nije kriv. Krivi su neki drugi, po izboru ili prema potrebama. Ako se dogodi da neka odluka bude dobra, onda se zna ko je doneo: Taj i Taj i svi mi koji se s njim slažemo. Zasluge su njegove i naše, treba se samo pobrinuti da se naplate.
Mada se ne bavi politikom, ne u vidu zanata, usputnog zanimanja ili profesionanog opredeljenja, čaršija je uvek pored politike, ispod politike, oko politike, pod krilom politike, zaštićena politikom, nagrađena politički. Politika je njena strast, njeno pogonsko gorivo, njena energija i njen snabdevač hranom, odećom, pićem, propagandnim sloganima, rodoljubivim zanosima i svim što je potrebno.
Uključujući i društveni stasus svakog pojedinačnog čaršinlije. Jer, svaki čaršinlija zna sve o politici prošloj, sadašnjoj i budućoj, opštinskoj, kontinetalnoj i planetarnoj. Dovoljno je samo da ponavlja ono što drugi govore i pišu, a to mora raditi da ne bi izgubio ono što je dobio. Ko ima neko drukčije mišljenje neka pronađe neku drugu čaršiju.
Naša čaršija parazitira na politici, na bilo kojoj politici. Jer, bar do sada, nije odbila nijednu niti se protiv ijedne pobunila. Ako se dogodila neka neplanirana promena vlasti, erupcija masovnog nezadovoljstva, nasilna promena vlasništa koju nazivamo revolucijama ili prosto pad jedne političke garniture, čaršija se munjevito priključuje pobedniku i prva je prilikom raspodele plena i privilegija.
Reakcije moraju biti munjevite kao odluke u hipotetičnom nuklearnom ratu, radi se o nekoliko minuta. Jer previše je onih koji će reagovati istovetno, možda i malo brže, pogodnije trenutku i novom jakom čoveku ili sa nekom fijoriturom koji sporiji neće dostići.
Ali se naša politika – koju teško da možemo nazvati sukobom različitih mišljenja i opredeljenja – za uzvrat služi čaršijom i prepušta joj obavljanje raznih poslova. Malo preko pipaka tajnih služni, malo preko medija, malo preko ovlašćenih prenosnika, atestiranih velikana, jakih pameti i patentiranih rodoljuba, malo preko starog dobrog reklakazala. Na mnogo načina, uz povremene varijacije starih i novih okretnih i drugih igara, i sa uvek istim rezultatom: čaršija će poslušati, izvršiće to što se traži, podržati koga treba, veličati koga mora i napasti svakoga bez odbrane ili ugleda u čaršiji.
Sinhronizacija politike, glavnih političara, prvog među jednakim, aktuelnog vođe i čaršije rano je postignuta, nikada nije poremećena, uravnotežava se i usklađuje prema ćudima istorije, nastranostima vremena i potebama čaršinlija. Primera ima bezbroj, jedino nih nijedan istoričar ili hroničar nije poslagao i klasifikovao.
Evo mog skromnog priloga tog nezapočetom i neophodnom poslu.
Otkako je Cvijić početkom veka definisao čaršiju – uzmimo to kao tačku početka – čaršija se slagala sa svim vlastima, izabranim ili nametnutim, pod dve okupacije i dve dikature, za vreme osam ratova u poslednjih sto godina, posle demokratskih promena ili tokom zatvaranja vrata prema svetu, posle revolucija i prelaženja imovine iz jednih ruku u druge, tokom tranzicija, krađa i prekrađa, usred odbijanja novog svetskog poretka i u doba verbalnog prihvatanja evrotlanskih integracija.
Ukratko, uvek, sa svakim, bez rezerve, bez otpora, sa puno strasti, galame i oduševljenja, vatrenih reči i provereno besmislenih fraza. I sa potajnom nadom da se to tapkanje u mestu pretvori i utvrdi kao istorijska konstanta.
Vi vladate, mi ovako ili onako pomažemo, vama sve i mnogo, nama podosta i svakom ponešto.
Vidosav Stevanović
Povezani tekstovi:
Sta se desilo u opstini Stari grad?
Imate sve ovde: http://dostajebilo.rs/partokratija-na-starom-gradu/
Carsija nije tako autisticna i dezorjentisana kao sto izgleda na prvi pogled . Njome se upravlja posredno putem ubacivanja pazljivo kalibrisanih informacija sa ciljem izazivanja zeljenih reakcija iste.Najsuptilnije informacije su vicevi
naklonjeni vlasti [ ali ne otvoreno , vec na kraju to tako ispadne…. na pr. Milosevic je zloca ali mangup pa je presao jos vece zloce iz sveta…]
Medjutim ima ona i dobrih osobina cak nekih koje njeno postojanje cini neophodnim. Po nekom pravilu svako drustvo formira nekakve vrednosti i norme ponasanja koje cesto nemaju veze sa zdravom pameti [obracamo se jedinki u mnozini… osnovne zivotne namirnice [jeftine kalorije za narodne stomake]proglasene od drzave kao takve ne treba uopste jesti…itd. jako mnogo je primera…]a carsija ih doceka na noz . Zatim mnogi doktori nauka , operske pevacice , umetnici i intelektualci uopste , cesto odlepe dajuci oduska svojoj narcisoidnosti pa se ponasaju infatilno , suludasto sa neopravdanim prezirom prema ostatku sveta [ nikad ne uvidevsi da je na pr. neki zemljoradnik superioran u odnosu na njih po mnogim kriterijumima [ sto je najgore uspeju da uvale zemljoradniku komplekse pa ovaj ne zeli da mu dete bude zemljoradnik vec da ga ugura u suprotan tabor iako opet po mnogim kriterijumima to nije dobro za njega]].Ovakve osobe su bonbonica od cilja na koje se carsija nemilosrdno obrusava i lisava drustvo dodatne kolicine budalastih pravila ponasanja i normi.
p.s.
Vidosave , pusenje je stetno po zdravlje .Cinjenica da pusite baca ozbiljnu senku na vase intelektualne kapacitete , licite na engleskog intelektualca sezdesetih godina sto vam je mozda i bio cilj inace los primer za mlade [ da ja reagujem u maniru carsije].Sto se tice teksta po mom misljenju vrlodobar…pozdrav.
Vidosave,
fotka je super.Šmekerski.Ne menjati nipošto.
Dobar tekst!
Pa, čaršija ima svoje glasilo. Zove se Radio Mileva. Pošto čaršija nikad ne spava tako i Radio Mileva neprekiodno emituje. Svako ozbiljan ko želi da bude neko mora da prvo nadgovori Radio Milevu pa tek onda da širi svoje informacije.